Rivalstvo Sankt Peterburga i Moskve traje koliko i sam Peterburg: trista godina. Iako je danas Peterburg zvanično "druga, severna prestonica Rusije", među njima nema jednakosti: ravnoteža između dve prestonice je narušena još davne 1917, a danas je priliv spekulantskog kapitala u dinamičnu Moskvu samo još pojačao nejednakost. U borbi za ono malo prestiža koliko je Moskva spremna da ustupi, Peterburg koristi neaktualan adut - kulturu. Obično to ne donosi veće rezultate, jer i kultura više zavisi od novca nego od tradicije. Ipak, nastupio je trenutak kada se i iz te vrste kapitala može izvući nekakav profit. Tu priliku je pružila ovogodišnja proslava tristogodišnjce grada na Nevi.

Peterburg spada u one prestonice koje nisu nikle spontano, nego su od prvog trenutka svesno građene tako da pokažu moć i ambicije mlade velesile. Za realizaciju tog projekta se nisu žalili ni novac, pa čak ni životi graditelja čije su kosti ostajale u hladnim močvarama. Na njima, tim kostima, sazidana je prava lepotica. Osamnaesti i dobar deo devetnaestog veka su u znaku klasicizma, a onda je nastupilo nekoliko decenija sjajne peterburške secesije ili "moderna", kako kažu Rusi. Obale reka i kanala, kao i velelepni bulevari, iskićeni su fasadama kakvim ima malo ravnih.

Pred ovu sadašnju proslavu, grad je lickan i doterivan mesecima. U popravljanje kolovoza i obnavljanje fasada skrljane su ogromne pare kojima se Peterburg u normalnim okolnostima nikako ne bi mogao nadati. Proslava je bila zamišljena i sprovedena kao događaj svetskog značaja i u prisustvu vođa svih velikih država koji su vodani s kraja na kraj grada, od jednog muzeja i zamka do drugog. Rupe u asfaltu nisu smele da potresaju utrobu visokih gostiju, ofucane fasade da im bodu oči. Vatrometi i koncerti pod vedrim nebom nisu smeli da budu pokvareni lošim mirisom natrulih poluruševina. I sve je u rekordnom roku dovedeno u red.

Hm, to jest, bar naizgled. Spolja. Jer, kao što to obično biva, za temeljno preuređenje svega - nije bilo ni novca ni vremena. Bar mi Sloveni u tome možemo razumeti Ruse: kada se radi u poslednjem trenutku, uvek postoji opasnost da mnogo toga ostane nedovršeno.

Kako zakašnjenja i propusti ne bi kvarili proslavu, posegnulo se za starim ruskim izumom - "Patjomkinovih sela". Na ulicama kojima je trebalo da prođu predsednički korteži, najolinjalije a nepopravljene fasade su bar bile prekrivene zelenim građevinskim ciradama - kao da se pod tim ciradama nešto radi. A na jednom mestu, na Univerzitetskoj obali, video sam i veštačku fasadu, to jest ogromno platno sa naslikanim prozorima i stubovima koje je bilo prebačeno preko takve iste fasade-ruine, delimično popravljene, ali nedovršene.

Patjomkinovskom arsenalu su bili dodati i novi izumi: vršeni su pokušaji da se popravi, to jest promeni, tradicionalno neprijatna, vlažna i hladna klima Peterburga. Ratna avijacija je jurišala na oblake koji su se približavali prestonici i pretili da okvase strane zvanice. Uspeh je, kažu, bio mršav, ali je na nebu iznad Neve bar moglo da se vidi nekoliko neobičnih atmosferskih pojava, neke čudne pare čudnih boja.

Ono što je ostalo van vidokruga stranih delegacija i van delokruga domaćih patjomkinovaca - to je banalna, svakodnevna realnost Peterburga. Čak ni svi klošari i psi lutalice nisu mogli biti sklonjeni na vreme. Da ne govorimo o tome kakve su mnoge zgrade iza svečanih fasada. Zapušteni haustori sa razvaljenim stepeništima, trule instalacije, memla i smrad iz podruma... I čuvena peterburška "prolazna dvorišta", pravi lavirinti koji vas po svemu podsećaju na predvorja pakla.

Nakon "uspešne proslave" ostali su zadovoljni svi (to jest najpre domaći političari, a onda i strani gosti), sem stanovnika grada. Oni bi da se za jubilej poprave i njihovi životni uslovi. U svojim zahtevima nisu baš sasvim objektivni, jer su poboljšanja i njima namenjena: manje se truckaju vozeći se gradom. I šetnje obalama, sada, za "belih noći", lepše su i prijatnije. Nije valjda, da od tolike lepote koristi imaju samo turisti?

Dopisnica - Sankt Peterburg
Danas, 23. septembar 2003.  

Povezani članci:

• Nesuđena prestonica Ivana Groznog

  Tamne, zapuštene, ulegle u zemlju, ili nedavno obnovljene i sveže obojene - to su uglavnom lepotice kojima se Vologda opravdano ponosi. Najlepši su balkoni, njihove čipkaste ogradice iz kojih rastu po dva, po tri stuba koji podupiru čisto dekorativnu gornju repliku ogradice, najčešće lučno zaokruženu pod bogatim arhitravima. Ako sada, zimi, vidiš kako se iz dimnjaka vije bela nit dima, i tebi je toplo na srcu.

• Politika kao aritmetika

  Iako je u novu političku budućnost uložen ogroman optimizam, o čemu su utisci gotovo nepodeljeni, ta osećanja, koja su podstakla i fantastične skokove na berzi, sputana su i, ponovo, vrednosno ograničena i relativizovana postizbornim prebrojavanjem. Izbori nisu uspeli da uklone pretnje evropeizaciji i otvaranju, pošto o tim pitanjima nije ostvarena jasna, odlučna većina ni u kom smislu. Osim toga, postoje haške obaveze i uticaj Rusije.

• Pompeznost imperijalnih snova: Moskva

  Dok se imperija raspada, njena prestonica cveta. Cvetovi, doduše, nisu uvek skladni i mirišljavi, ali to se u današnje vreme od sveća i ne traži - važnija je ekstravagantnost i utisak ponekad brutalne, ponekad blazirane moći. Bogata Moskva usisava tri četvrtine ruskog kapitala, pa nije čudo što je veći deo zemlje siromašan.