Sve donedavno, Srpska crkva je uglavnom ćutke prelazila preko postojanja zilotskog pokreta na svojoj kanonskoj teritoriji. Ovo ćutanje je prekinuto nakon što je, novembra 2003. sestrinstvo manastira Stjenika izašlo iz jurisdikcije Srpske crkve, i pokušalo da manastir prevede pod omofor grčkog zilotskog episkopa Hrizostoma. Nema potrebe da sada pišemo o ovom događaju koji je uzburkao strasti i o kome se tada mnogo pisalo, čak i u inostranstvu. Napisaćemo koju reč o polemičkoj knjizi kojom se na "zablude raskolnika" 2004. osvrnuo "umirovljeni Zahumsko-Hercegovački episkop" Atanasije.

Od naslovne strane pa nadalje, vidan je napor autora da raskol obeleži kao "starokalendarski", pa prema tome i besmislen na teritoriji Srpske crkve koja se pridržava starog kalendara. Naravno, pominje on i neke druge aspekte zilotske pobune, jer se mimo njih skoro da i ne može, ako se već o tome piše, ali ih pominje na način konfuzan, dvosmislen i nedosledan, zamagljujući time problem i udaljujući se od njegovog rešenja (ako se pod rešenjem problema ne podrazumeva puka administrativna likvidacija zilotskog pokreta u Srbiji).

Kalendarsko pitanje, međutim, već odavno nije glavna tema čak ni grčkih zilota, koji su sasvim realno suočeni sa paradoksima paralelnog postojanja dva crkvena kalendara, tim pre to nije osnovna primedba zbog koje su neki Srbi napustili svoju dotadašnju Crkvu. Za sve njih je mnogo važniji odnos prema ekumenskom pokretu, prema Svetskom savetu crkava (čiji je Srpska crkva član), i prema drugim hrišćanskim crkvama i zajednicama. Ziloti smatraju da su, sem njih, svi ostali "takozvani hrišćani" - ustvari jeretici. Pa onda u svom liturgijskom i molitvenom životu primenjuju drevne, i neke anateme skorijeg datuma, zasnovane na svetootačkim pravilima i kanonima. I pokušavaju da u tome budu dosledni. A među tim kanonima i propisima ima i takvih, koji vernicima zabranjuju ne samo svako liturgijsko i molitveno opštenje sa jereticima, nego prete kaznama i za puko učestvovanje u jeretičkim praznicima, sedenje za zajedničkom trpezom, razgovore sa nepravoslavnima. Naravno, čak ni sveti oci nisu bukvalno primenjivali sve te propise, što pisac dosta opširno navodi. Ali, propisi su tu zato da bi se primenjivali, a krše se izuzetno; pa zar se može osuditi neko ko pokušava da ih primeni? Prema autoru, očigledno, može. I to bez milosti i najmanjeg razumevanja.

Nevolja je u tome što nekog jasnog stava o tome da li su "nepravoslavni hrišćani" jeretici ili nisu, sudeći bar prema ponašanju i izjavama njenih predvodnika, Srpska crkva do dan-danas nema. Otac Justin Popović, na koga se autor poziva i čijim se učenikom smatra, napisao je da je ekumenski pokret "sve-jeres". Ruski teolog Georgije Florovski, za "umirovljenog episkopa" takođe nesumnjivi autoritet, smatra da je pravoslavna Crkva - jedina Crkva. Ako druge "hrišćanske zajednice" nisu Crkva, kako se onda, u pojedinim izjavama srpskih velikodostojnika, mogu nazivati "sestrinskim Crkvama"? Ako su, pak, to sestrinske Crkve, onda nema govora o tome da su jeretičke. I u takvom slučaju greše i otac Justin i Florovski, stvarajući raskol, ne mnogo manje nego današnji srpski ziloti. To je glavno pitanje, i na njega Srpska crkva treba jasno da odgovori. Brutalno i konkretno: da li je, naprimer, rimski episkop jeretik, ili uvaženi "sveti otac". A ne kao što se to do sada radilo: danas ovako, a sutra onako, u zavisnosti od toga kome je odgovor namenjen, "svojima" ili "inoslavnima". Od odgovora na to i slična pitanja, a ne od neke političke, ekonomske ili druge konjukture, zavisi može li se sa katolicima moliti i liturgisati (o političkim i diplomatskim aktivnostima ovde ne govorimo, jer to za teologiju nema značaja: za nju je jedino važna liturgijska zajednica ili zabrana zajedničkog liturgisanja).

Ne manje značajno pitanje je ono o statusu kanonskog nasleđa pravoslavne Crkve. Ima li kanona koji više ne važe. Koji su zastareli, koji su neprimenjivi na sadašnju situaciju? Ako ima, trebalo bi ih taksativno nabrojati i rešiti šta da se radi sa takvim kanonima. Zatim, šta uraditi sa grupama koje i dalje žele da ih se pridržavaju? Dok se sve to ne reši, svako može da se ponaša onako kako ga uči sopstvena pamet, što se u srpskoj Crkvi skoro svakodnevno i sreće: jedni učestvuju u ekumenističkim bogosluženjima, drugi su skloni da zbog takvih učešća pozivaju na prekid odnosa ne samo sa nepravoslavnima, nego, naprimer, sa Vaseljenskim patrijarhom. Vernici ne znaju kako da reaguju na tako protivrečne poruke, tim pre što ih u nekim slučajevima, sukcesivno, emituju isti episkopi. (Jasnosti ne doprinosi to što se onda obruše na medije, koji su prenosili njihove protivurečnosti.) Na sve to neki vernici reaguju tako, kako su reagovali srpski ziloti, jer, zaista, kako se snaći u ovom galimatijasu?

Jesu li krivi ziloti, koji se u galimatijasu snalaze primenjujući kakvu-takvu logiku ("umirovljeni vladika" grmi: krutu, latinsku - pa dakle katoličko-jeretičku - bezljubavnu logiku, nesklonu da ljudima prašta njihova vrludanja) ili oni koji su galimatijas posejali? Autor knjige "o zabludama raskolnika" je pronašao jednostavno rešenje, poznato iz arsenala totalitarne propagande: zilote je proglasio umobolnicima. I, pišući o pojedinim srpskim zilotima, čitaocima servirao nerelevantne, a u nekim slučajevima i neistinite detalje iz njihovog ličnog života, koji bi, valjda on tako smatra, trebalo da ih dezavuišu kao ljude, kao vernike, pa čak i "kao Srbe".

Naravno, sa takvima onda nema diskusije, a nema ni potrebe da se razumeju njihove "zablude". I zato se mirno može ostati sa sopstvenim protivrečnostima i nedorečenostima. Bez jasnog stava ne samo o drugim hrišćanskim Crkvama (ili "crkvama"), nego i o sopstvenom Patrijarhu, koga autor danas kuje u zvezde, a juče je (istina, nekim drugim povodom), tražio njegovu ostavku, preteći sopstvenom ostavkom, ako patrijarh nema nameru "da se skloni".
Odnos prema sopstvenom nasleđu, kao i odnos prema nepravoslavnom hrišćanskom svetu, zahtevaju ozbiljniji pristup. Ovakve improvizacije i jesu plodan teren za svakakve nesporazume, pa i za raskole.

Danas, 5. mart 2004.

Povezani članci:

• Digla žaba nogu

  Srpska Crkva je rešila da neznatno promeni ploču koju nam je vrtela povodom najtraženijih haških optuženika. (Ovo pod pretpostavkom da cetinjski mitropolit Amfilohije nije govorio u svoje lično ime, i da ga njegov sabrat Atanasije neće ućutkati još jednim "ili on ili ja, takvi ne možemo biti zajedno u istoj crkvi".)

• Frenki se vraća kući

  Gosti: profesor Ljubiša Rajić, Nataša Kandić iz Fonda za humanitarno pravo, vajar Mrđan Bajić, vladika Atanasije Jeftić
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• Kobasice i ideali

  Gosti: Desimir Tošić, potpredsednik Demokratskog centra, Latinka Perović ,istoričarka, Radmila Radić, istoričarka, dramska spisateljica Biljana Srbljanović, učesnici skupa Dveri srpske: vladike Amfilohije i Atanasije, i istoričar Radoš Ljušić
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• Ne pljuj po podu, ili - nekoliko reči o pravdi

  Gosti: sociolozi Milan Nikolić i Mladen Lazić, predsednik Demokratskog centra Dragoljub Mićunović, direktorka CZKD Borka Pavićević, direktor Bitef teatra Nenad Prokić, vladika Atanasije Jeftić
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• Ofanzivni nacionalni program

  To je pravi program sa svim elementima koje takvi dokumenti podrazumevaju i naslovljen je - Načertanije za XXI vek. Koliko je to neko podražavanje onog glasovitog programa I. Garašanina, nije mnogo važno, ali se to jasno uočava i po sadržini i po stilu, pa čak i po jeziku kojim je pisan ovaj dokument. Program ima tačno trinaest tačaka i one su precizno formulisane.