Peščanik - Gde će nam duša?

Gde će nam duša?

14.11.2002.

Polemika koja nas je zadesila, i traje evo već više od dva meseca, nije najgora stvar koja nam se mogla desiti. Mnogo bi gore bilo da se pitanje ratnih zločina prepusti ubrzanom zaboravu, kako bi to mnogi ovde želeli. Ipak, u meni je ta polemika pre svega izazvala osećanje duboke tuge, i to ne samo zbog sporednih pitanja koja se, na uveseljenje publike, obrađuju na nedostojan, pa i nepristojan način (u čemu je isprednjačio jedan diplomata, g. ambasador Basara). Na moje poprilično i neprijatno iznenađenje, vidim da se neki antiratni aktivisti iz miloševićevskih vremena sada odjednom zalažu za neki novi pristup zločinima i zločincima.

Na primer, da se zločini i zločinci "deetnifikuju", ili, da se uopšte odustane od "moralnog terorizma" (valjda maksimalizma?). Jednom rečju, da se sve to malo zaboravi. Pomoći se više ne može, a svako kopanje po prošlosti nam, navodno, oduzima dragoceno vreme i energiju. Takođe, paradoksalno, moralni deetnifikatori se uglavnom zalažu za princip etničke ravnoteže. Oni bi da se bave i tuđim zločinima. Ne znam samo da li etnifikovanim ili deetnifikovanim, ali naslućujem, nažalost, da za takve hrvatski zločin ostaje hrvatski, albanski zločin ostaje albanski, samo je srpski zločin taj koji treba da izgubi etničku karakteristiku. Šta da na to kaže ustaša koji neće da ratuje protiv svoje lične karte? Ono što je i rekao, kada se suprotstavio izručivanju Bobetka. Nema moralnog očiščenja jedne sredine sve dok se ona ne suoči sa zločinima u svom okruženju. Svako bavljenje tuđim zločinima je zamućivanje vode, odlaganje, relativizovanje, a ponekad i pravdanje onoga što su počinili "svoji". Neka svako radi svoj posao. Ne mogu Hrvati očistiti nas, niti mi njih. Ni Hag nas ne može očistiti sve dok i u ovim malobrojnim i nedovoljno radikalnim suđenjima navijamo za zločince iz svog plemena ("etnifikujući" tako zločin na najgori mogući način). Stavovi o deetnifikaciji zločina su na samom pragu istorijskog revizionizma, i to još pre nego što je i sama istorija ovoga što nam se desilo uopšte i napisana. Šta li ćemo tek čuti kada se u ovu polemiku uključe, ohrabreni, naši pravi "nacmeni" poput Kalajića, Đoga, Noga i Kapora? Isto to što smo čuli od Cerovića, samo u još oštrijoj formi? Nacmeni za sada mudro ćute jer znaju da bi svako podsećanje na njihovo ratno piskaranje pokvarilo posao neočekivanim saveznicima iz donedavno suprotnog tabora. Zabašurivanje zločina nije nova pojava u redovima Miloševićevih protivnika. Zabašurivanjem se nove vlasti bave, ko radikalno, a ko nedosledno, od samog 5. oktobra.

Nije samo g. Koštunica, nego je i g. Đinđić izjavljivao da "Nataša Kandić i Sonja Biserko nemaju dokaze za ono što govore". Kada su dokazi pokuljali, g. Đinđić se nije izvinio za ovu izjavu. Bar malo se, na delu, iskupio (pa sada misli da je dovoljno učinio). A zabašurivanje traje, čak dobija na snazi i efikasnosti. Pa se pitam: kakva je moralna budućnost naroda čiji zvanični duhovni vođa može u jednom trenutku da izjavi kako nije ni za malu, a kamoli veliku Srbiju koja bi bila stvarana i branjena zločinima, pa da posle postane član nekakvog odbora za zaštitu ne svih, nego samo "svojih" ratnih zločinaca? I čiji državni poglavnik putuje na mesto gde su uz svesrdnu saradnju države na čijem je čelu vršeni zločini, glasno svima dajući do znanja da nema nameru nikome da se izvinjava, ni u svoje ime, ni u ime svoje države? S takvim idejama i stavovima ćemo ući u Evropu. Ne sumnjam. I u Evropi ima takvih. Samo što ćemo se u Evropi družiti s gospodom Hajdarom i Le Penom, koji takođe misle da je nacija iznad svega. Postoje čak izgledi (ako se potvrdi da u Evropi nezadrživo jačaju nacionalistički pokreti), da od žalosnog prirepka najzad postanemo evropska avangarda. Ovo pišem svestan činjenice da sam nepopravljivi recidivista. "Vremenu" sam po prvi put pisao ovakvo "pismo čitaoca" u trenutku kada je na stranicama lista Roksanda Ninčić pre više meseci agresivno napala Sonju Biserko relativizujući i zabašurujući istovremeno zločine počinjene nad Albancima. Tada nisam bio udostojen odgovora. Ali, recidivisti, očigledno, sede i u redakciji "Vremena" (bar što se napada na Sonju Biserko tiče), a recidivisti su u neku ruku i svi oni glasači koji su godinama glasali za zločinačku politiku, a sada glasaju (ponovo dosta masovno), za nacionalnu opciju koja podrazumeva zabašurivanje zločina. Znam i ja da svako pred glasačku kutiju izlazi sam, "deetnifikovan", ali ipak. Kud nam ode duša?

Vreme, 14. novembar 2002.

Povezani članci:

Tekstovi Mirka Đorđevića

Autori