Peščanik - Denuncijanti

Denuncijanti

28.02.2008.

Godine 1999, tokom NATO bombardovanja, udarne julovske krpe Ivan Marković i neki Goran (čijeg se prezimena više ne sećam niti imam nameru da se prisećam) sve bezbedno sedeći u dubinama komunističkih bunkera, izdavahu saopštenja u kojima su političke neistomišljenike i protivnike, nezaštićene i potpuno izložene mogućem razaranju, optuživali da baterijskim lampama, logorskim vatrama i "lokatorima" navode projektile na ciljeve, tj. sopstvene glave. Mislilo se posle Petog oktobra da ovdašnji "patrioti" više nikada neće imati priliku da maltertirajući i ubijajući neistomisleće Srbe ratuju protiv Amerikanaca i kosovskih secesionista. Izgleda da se pogrešno mislilo. Tihi građanski rat se nastavlja. Ako se Ivanu i Goranu delimično moglo oprostiti iz razloga što je zbir njihovih inteligencija bio dobrano ispod inteligencije čipova za navođenje "pametnih bombi", sada imamo usavršeniju verziju režimske krpe, Đorđa Vukadinovića, čiji je IQ, doduše, ravan IQ-u čak tri Tomahawk-a, samo mnogo zloćudniji; navođeni projektili, naime, uništavaju cilj i neposrednu okolinu, dočim najnižim instinktima (ili pre narudžbinom) navođeni Đorđe Vukadinović namerava da postane oružje masovnog uništenja.

Pre izvesnog vremena narečeni Vukadinović je u Politici objavio tekstualni uradak, u stilskom i svakom drugom smislu istovetan tekstu koji bi eventualno napisao guiding chip, samo - opet - mnogo zloćudniji. Napisao je Georgije skasku o njegovom tobožnjem prijatelju koji se "radovao NATO bombardovanju i koji u sobi drži američku zastavu", ali je svakome bilo jasno da je Vukadinovićev "prijatelj" u stvari foto-robot najmanje dva i po miliona ljudi koji ne pristaju da budu Koštuničini i Nikolićevi sledbenici. U normalnoj državi i u normalnim okolnostima, taj tekstić bi poslužio kao povod za dobru sprdačinu (uostalom, u normalnoj državi i tekst i Vukadinović bi bili nemogući); u Srbiji, međutim, kakva je, taj je članak bio najava zlokobnijih članaka i još zlokobnijih vremena. Ta su vremena, Vukadinović smatra, došla, pa se opet latio i napisao ogavan, denuncijantski tekst, prikriveni poziv na linč, u kojem baljezga o "nekima" koji su "ravnodušni glede proglašavanja nezavisnosti Kosova", "neki su", pak, baljezga dalje Đorđije, "priželjkivali otcepljenje". "Nema ih tako mnogo", veli Đorđe, "ali su zato veoma agresivni, dobro raspoređeni i neproporcionalno mnogo zastupljeni u medijskim krugovima i javnom životu".

Ako i ostavimo po strani bolesnu ambiciju ovog vrištećeg mediokriteta, palanačkog filosofa, da pokrije ceo medijski prostor Srbije, što je puki refleks ambicije njegovog poslodavca da pučistički okupira celokupnu političku scenu; ako se i ne zapitamo pomoću kog to "naučnog" aparata Vukadinović zaviruje u srca i duše miliona ljudi i nepogrešivo detektuje "ožalošćene", "ravnodušne" i "likujuće", jasno je da se ovde ponovo radi o promociji političkog ludila, stranačke histerije i pretećoj tiraniji umobolnika. Kao što nas je onomad turbopatriotska imaginacija videla kako dajemo signale NATO avionima ne bi li nam porušila kuće i pobila nam decu, tako nas i Vukadinović kao postpetooktobarski Ivan i Goran, vidi gde likujemo nad jednom - on to naziva Događaj - katastrofom nad kojom ne likuju ni trezveniji umovi u državama koje su je priznale, a čije će se mračne posledice tek ispoljiti.

Vukadinović se onako tunjavo i potuljeno bajagi ograđuje, sužava polje paranoje na "malobrojne", ali svi dobro znamo da on cilja na 2.304.476. muškaraca i žena koji su 3. februara glasali za Borisa Tadića, a čiji se jedini nepatriotizam sadrži u tome što svih 2.304.476 smatra da treba da postoje i politike drugačije od Koštuničine i poetike različite od Bećkovićeve i što su - nadalje - svi oni uvereni da ustavni i demokratski poredak nipošto ne sme biti suspendovan u korist jednoumne populističke satrapije koja po drugi put u samo dvadeset godina pomalja svoje nakazno lice.

Da ne bi počem zaostao za Vukadinovićem, Slobodan Antonić, analitičar ovdašnji, u četvrtak 21. februara uoči mitinga, piše denuncijantski tekst u kojem zapravo tipuje televiziju B92, proglašavajući je za bastarda CNN i Miloševićeve RTS (kao da je Tijanićeva pa mnogo bolja). Vukadinovićev poslodavac, koji im za prljave poslove (iz tuđeg džepa) isplaćuje astronomske sume, već je bio skovao plan, a Slobodan ga je Antonić najavio, onako "objektivno", kako samo on ume. Da nije bilo paljevine ambasada i oštre reakcije javnosti, te noći bi, nema sumnje, izgorela B92 i možda poneki novinar. U datim okolnostima, međutim, beše to too much. Što ne znači da poslodavac, u povoljnijim okolnostima, neće ponovo krenuti u akciju, a da Antonić ponovo neće zašiljiti pero.

Sve češće srećem ljude koji govore: "Nije trebalo da glasamo za Tadića, izdao nas je, prekonoć zaboravio..." Ti ljudi su donekle u pravu. Ja, međutim, smatram da smo učinili pravu stvar. Sada znamo da nas ima 2.304.476. A 2.304.476 ljudi - to je populacija jedne Makedonije ili Slovenije. To su tri Republike Kipar. To je supstanca. To je snaga. To je kreativnost Srbije. Lako će nam biti, što reče onaj veselnik Vučurevič, da izgradimo novog i lepšeg Borisa Tadića. A beznačajni plaćenici poput Vukadinovića, Antonića mogu proizvesti još samo malo štete pre nego što, kroz nekoliko godina, njihova prezimena budu zaboravljena, kao Goranova i Ivanova.

antibar(a)barus
Danas, 28.02.08.

Povezani članci:

Autori