Peščanik - Srećna Nova 1998.

Srećna Nova 1998.

31.12.2007.

Svevremeni ogled o srpskom vremenu

Nije greška. Ni u kucanju, ni u hronologiji. Ovde je, međutim, reč o jednoj hronologiji različitoj od astronomske koja važi za sve. Ili - da stvar dovedemo do ekstrema - ovo je kratki ogled o srpskom vremenu. Ako se već u opticaj uvode pojmovi poput srpski bog, zbog čega ne bismo govorili o srpskom vremenu. Tim pre što, za razliku od srpskog boga, ono doista postoji. Ili je možda bolje napisati - stoji. Iako nije oduvek stajalo. U prvoj polovini XIX veka ono u sekund prati realno vreme sveta. To je doba nacionalnih romantizama. Možemo o tome danas misliti na različite načine, ali u ono vreme to je svetskoistorijski proces u kojem se realizuje koncept nacionalnih država. Kao junoša, čitajući Hegela, čudio sam se da jedan tako blistav duh državu vidi kao ostvarenje weltgeista. Ono što mi je nedostajalo za potpuno razumevanje Hegela bilo je iskustvo života u okolnostima u kojima država prestaje da postoji, pretvara se u praznu ljušturu i biva zamenjena samovoljom pojedinaca. Iskustvo o kojem govorim jeste period Miloševićeve vladavine i - posle pauze od tri godine - ponovno uspostavljanje matrica na kojima je ta vladavina počivala.

Elem, nije Hegel državu video kao nešto uzvišeno, već kao jedini moguć okvir u kojem se uzvišeno može pojaviti. Jer, tamo gde prestaje država ne počinje - kako svi mislimo u mladosti - nekakvo carstvo nesputane slobode, već sasvim suprotno - povratak u plemensku običajnost, u sistem krutih matrica koje ljudske odnose određuju spolja, pomoću prisile, ali ne apstraktne sile države, nego prisile nekog drugog čoveka. Ukratko, tamo gde nema države počinje ropstvo. Osporavali su Hegela još za života, prebacivali mu da je nepametno očekivati da se realnost uklopi u njegov sistem, na šta je filozof lakonski odgovarao: "U tom slučaju, teško stvarnosti".

Tačnost Hegelove opaske u svoj tragici pokazala se upravo u njegovoj domovini Nemačkoj. Nacistički projekat je suspendovao državu, a državni aparat pretvorio u instrument apsolutne samovolje Adolfa Hitlera. Sve se to s početka priviđalo kao energija promene, ali je istog trenutka ropstvo zagospodarilo najpre Nemačkom, potom čitavom Evropom. Bezumlje i univerzalnost svetske tragedije u posleratnom periodu većinu sveta dovele su do saznanja da se tim putem više nikada ne sme krenuti i da se jedini izlaz nalazi u procesima integracije.

Većinu sveta, ali ne i neke u Srbiji.

Neumesna su sva poređenja srpskog sunovrata iz devedesetih s nacizmom, pa otuda i zahtevi za denacifikacijom. Nacizam je bio svetsko-istorijska pojava, sud nad svetom, i bio je, nažalost, zastrašujuća sila koja je u osnovi imala konzistentnu ideologiju zasnovanu na okultizmu. U osnovi projekta Slobodana Miloševića bilo je nešto sasvim drugo: bekstvo od svetske istorije, rat protiv svetske realnosti i povratak u vreme koje smo simbolično nazvali večita 1998. Jedina sličnost s nacizmom bilo je suspendovanje kakve-takve države i stavljanje njenog aparata u službu jednog čoveka. I onda je sve krenulo dođavola. Umesto prianjanja na naporni posao demokratizacije, modernizacije i projektovanja budućnosti, ovde se krenulo u ispravljanje nepravdi iz prošlosti i profanaciju svih vrednosti osim "srpstva" koje su, uzgred, novonastali velikosrbi do juče anatemisali i rastakali na drugi način.

Ideološke i psihološke matrice koje u jednom vremenu igraju pozitivnu ulogu, primenjene na drugo vreme, imaju sasvim suprotan efekat i na izvestan način "zaustavljaju" vreme. Zajednice koje zapadnu u takvo stanje karakteriše vladavina inercije i sveopšti raspad vrednosti. Nama se sada čini da se vrtimo oko Kosovskog problema, ali mi u stvari, ako se tako može reći, tapkamo u vremenu. Na sceni je potpuno isti model kao onaj Miloševićev, s tom razlikom što se ovoga puta do fiktivnih ciljeva (jednom je to komunizam, drugi put Velika Srbija, treći put Kosovo) umesto vojnim putem nastoji stići demokratskim i koliko-toliko legalnim sredstvima.

Ako smo pre dve decenije kao vezivno tkivo prividne države imali bratstvo i jedinstvo i samoupravljanje, danas su njihova mesta zauzeli Kosovo i patriotizam. Kosovo namerno stavljam pod znake navoda zbog toga što u ovom slučaju nije reč o konkretnoj teritoriji nastanjenoj stvarnim ljudima, već o pukom ideologemu koji s Kosovom i ljudima ima taman toliko veze koliko i bratstvo i jedinstvo sa stvarnim bratstvom i stvarnim jedinstvom. Može se mirne duše reći da je zapravo besomučna repetica ideologema bratstvo i jedinstvo razorila sami ideju bratstva i jedinstva, baš kao što će ideologem Kosovo, ukoliko se ne dozovemo pameti, razoriti svaku stvarnu vezu Srbije i Kosova i tamošnjeg kulturnog nasleđa i življa.

Patrioti su, naravno, čvrsto uvereni da zastupaju pravu stvar i tu su u pravu, s napomenom da je tu reč o zastupanju njihove, partikularne stvari. Videli smo to ogoljeno onomad, prilikom natezanja oko sastavljanja vlade, tokom deobe posleizbornog plena i još u mnogim prilikama. Kao da isuviše kasno shvatamo da se ovde više ne govori o Kosovu i o patriotizmu, već o kosovskoj patriotskoj ideologiji. Ako patriotizam nije nešto zajedničko svim pripadnicima jedne zajednice, ako se uzurpira i tako reći privatizuje, on postaje partikularna ideologija koja prikriva mnoge niske interese i strasti, sve više razarajuću strukturu realne države. "Mi smo iskreni u svojim ubeđenjima", zagrajaće iz patriotskog bloka, u šta verujemo, ali iskrenost bilo čijih uverenja nije ni u kakvoj vezi sa ispravnošću postupanja za opštu stvar. Pa kada nam iz DSS-a, recimo, kažu da "ne može biti izbora dok se stvar s Kosovom ne reši", oni ni za jotu ne popravljaju našu poziciju, ali značajno doprinose urušavanju ustavnog poretka i države.

Država Srbija je i bez kosovskog problema na prilično klimavim nogama. I nije u 2007, nego u 1997. godini. Svi smo se uverili šta biva kada se državni poredak zameni samovoljom jednog čoveka ili jedne grupe ljudi. Ako se u ime višeg cilja, a Hegel kaže da višeg od države nema, svako malo budu zaobilazile institucije, odlagali izbori i slično, država opet može da se uruši.

Pa opet iznova.

Za utehu, srpsko vreme ipak pomalo prolazi. Snage koje uviđaju neophodnost učvršćivanja i modernizacije države nisu više marginalne i uopšte nisu neodlučne.
Možda negde polovinom sledeće godine ipak skočimo iz 1998. u 2008. Videćemo.
Do tada: srećna nova 1998.

Danas, 31.12.07.

Povezani članci:

Autori