Boris Tadić će, najverovatnije, dobiti predsedičke izbore zahvaljujući pukoj činjenici da ih je uopšte raspisao. Protivljenja narodnjačke koalicije, već pretovarena otrcanom demagoškom terminologijom, nisu uperena toliko protiv izbora koliko protiv bilo kojeg realnog događaja. A predsednički izbori biće značajna infuzija realnosti u ovaj polumitološki prostor. Biće to, zapravo, referendum na kojem će građani birati između prosperitetnog života u stvarnom svetu i decenija životarenja i stagnacije u nečemu što ne želim ni da opisujem.

Da ponovim: ja sam optimista. Taj optimizam ne temeljim na sondiranjima javnog mnjenja, već na sve primetnijem zamoru materijala narodnjačke koalicije, na njihovom patetičnom držanju, njihovim izjavama, najavama i dojavama koje sve više podsećaju na julovska trabunjanja uoči Miloševićevog sloma i petooktobarskog prevrata. Da i ne govorimo o stepenu pomahnitlosti njihovog paraintelektualnog ešelona. Ne želim, naravno, da izjednačim Koštunicu i Miloševića. Ali sada je kristalno jasno da je Koštunica sve ovo vreme pokušavao da mirnim i prividno demokratskim putem ostvari ono što Milošević nije uspeo ognjem i mačem. Ako je Milošević bio katastrofalan zemljotres, Koštunica je serija malih potresa koji slede nakon primarnog udara. Ideologija koju su - istini za volju - obojica nasledili iz poodavne prošlosti, sada je sasvim izanđala, mašinerija populističkih iluzija se svakodnevno raspada u večno praznom hodu, a kritična masa emancipovanih Srba već je uveliko nadmašila one koji su zarad flaše zejtina i džačića brašna spremni da do u beskonačnost slušaju nebuloze nekompetentnih političara.

Politička fantastika, s druge strane, dobrano je prešla granice koje čak i ovako konfuzna realnost sveta sa početka veka može da podnese. Narodski: mogli su kako su hteli, ali ne mogu dokle hoće. Sve što je Borisu Tadiću potrebno da ubedljivo pobedi i time napravi - ovoga puta istinski istorijski prekoret - jete da u svoju kampanju upregne realnost. I da nipošto ne dozvoli da još jednom bude uvučen u mračne lavirinte lažnog patriotizma. Poput deklaracije, šta li je, kojom Koštunica, ultimativno naređuje Evropskoj uniji da Srbiji garantuje teritorijalni integritet ukoliko želi da joj ukažemo čast našeg pridruživanja. Jeste Kosovo veliki problem, ali pravi problem je u tome što je neuporedivo veći od političara koji su namerili da ga reše imajući od oružja isključivo zadrtost, bezobrazluk i neznanje.

Da li oni uopšte znaju ili se prave da ne znaju da je trećina teritorije jedne članice EU - Kipra - pod okupacijom strane sile - Turske - koja, pak, daje sve od sebe da se priključi istoj toj Uniji. Kompleksna situacija. Ništa manje kompleksna od naše. Gde je tu naša ekskluzivnost u ojađenosti i ugroženosti? EU, naravno, raspolaže ogromnim vojnim potencijalom (ima čak aerodrom i vojni kontingent na južnom delu ostrva); kada bi, recimo, Voja i Toma raspolagali petinom te sile ne treba sumnjati da bi naredili desant i očas proterali Turke. Turska bi ušla u rat... Dalji scenario je katastrofičan. Ali, na sreću po svet, Voja i Toma su mogući samo ovde, a ni ovde, nadam se, ne zadugo. Umesto krvoprolića, razumni političari očekuju rešenje problema mirnim putem. Uđe Turska jednog dana u EU i problem prekonoć nestane.

Pa ko to, ovde, nema strpljenja da sačeka nekoliko godina posle kojih će Kosovo, nadgledano, zavisno ili nezavisno, zajedno sa Srbijom biti integralni deo jedne uređene i prosperitetne nadnacionalne političke zejednice u kojoj niko nikoga ne teroriše? Kome se to toliko žuri u istorijske čitanke da ne nalazi vremena ni razloga za približavanje Uniji koja bi po drugi put za manje od sto godina ostvarila vekovni san ovdašnjih patriota: svi Srbi u jednoj državi? Čak i više Srba. Biće tu i oni iz Nemačke, Švedske, Austrije i sa drugih mesta na koja ih je oterala osionost i sumanutost srpskih političkih pseudoelita.

Elem, evrointegracije su svetskoistorijski proces. Budući da je ljudski projekat, nije on bez mana. Niti je EU zemlja dembelija. Ali ovoga momenta na horizontu nema ničeg boljeg. A svakako je hiljadama puta bolji od projekta lokalnih kabadahija koji su privatizovali nacionalni suverenitet i koji u konačnoj demokratizaciji i uljuđivanju Srbije vide kraj neograničenosti njihovih samovolja.

Jednom mi u nekoj TV emisiji, inače lično drag mi čovek, Bora Čorba, roker i ideolog DSS-a, reče: "Šta će nam Evropska unija. Onda ne možemo da koljemo svinje i da pečemo rakiju." Okreni-obrni, to je razlog svih onih koji sprečavaju evrointegracije. Neko bi da nekontrolisano kolje i peče rakiju, neko nekontrolisano da se bogati, neko, pak, nekontrolisano da vlada. Sve ostalo je pesak i dim.

Pesak, međutim, ističe, dim se razilazi.

Uzgred rečeno, mogu i u EU da se kolju svinje, a može i rakija da se peče. Samo mora da se registruje delatnost, da se proizvodi podvrgnu kontroli i da se uredno plaća porez. Ti propisi nisu doneti da bi se sputavala sloboda ljudi, nego da ljudi ne bi oboljevali od trihinoze i umirali od metilnih zozovača. Što se kod nas prečesto događa. A neki bi da nastavi da se događa u nedogled.


antibar(a)barus
Danas, 27.12.07.  

Povezani članci:

• 65. emisija

  Gosti: Jelena Simeunović, sestra sudije Simeunovića koji je pronađen mrtav pod nerazjašnjenim okolnostima, Prekobrojni iz Topole, Đorđe Vukadinović, urednik časopisa Nova srpska politička misao, Vesna Rakić-Vodinelić, direktorka Instituta za uporedno pravo, Nenad Prokić, direktor BITEF teatra
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• Šengenska barikada

  Dvotrećinsku većinu zaraženu nacionalizmom i funkcionalno nepismenu, umornu i nespremnu na dodatno školovanje ili prekvalifikaciju, iščekivala su tranziciona iskušenja, tokom kojih su se od nje očekivala nova odricanja, uključujući suočavanje s nedavnom prošlošću ratnih zločina i državnog terorizma. Građansko društvo dodatno je ućutkano mitom o zapadnoj politici dvostrukih standarda i, konkretno, birokratskim maltretiranjem onih koji su nameravali da neporedno zakorače u prostor liberalne demokratije prelazeći šengensku granicu.

• Šta je Evropska Unija?

  Ishod referenduma u Irskoj izaziva različite komentare čiji sadržaj u velikoj meri zavisi od toga kako ko vidi Evropsku uniju. Ne nedostaju mišljenja o tome šta je rđavo u Evropskoj uniji i zbog čega ona nije naročito popularna u mnogim zemljama članicama. Nepopularnost se, naravno, uzima kao negativno političko svojstvo. Šta, međutim, ona govori o samoj Evropskoj uniji?

• Bolje rat nego šta

  Strah nije samo pitanje rata – teško da bi ovakva deprimirana Vojska, razumno smanjena na ceremonijalni broj, patološki uništena stalnim, zasluženim porazima, mogla da odigra bilo kakvu ulogu u bilo čemu, čak i kad bi upotrebila jedan od tri ispravna Mig-aviona; širenje propagandnog straha ide iz neukaljanih Koštuničinih izvora, odakle nam stižu domaćinske ideje za odmazdu – ako nam otmu Kosovo, prekidamo sve veze sa Evropom!

• Brod ludaka

  Politička Srbija ponovo nalikuje brodu ludaka koju putanju okreće na stranu suprotno od razuma i civilizacije. I to nije samo kao jedina zemlja koja jasno odbija da se integriše sa EU;  bezuslovna podrška evropskoj integraciji pala je ispod polovine. Srbija je jedina zemlja, koja raspolaže zavidnim razvojnim potencijalima, koja se približava Rusiji upravo zbog njenih najgorih političkih osobina i prevaziđenog ekonomskog uređenja u čijoj su zaostalosti osnovice autoritarne, antiliberalne politike.