|
S velikom zabrinutošću opažam učestalu pojavu kolumni i drugih
napisa u kojima se tendenciozno, bezobzirno i grubo iznose mišljenja i
stavovi direktno suprotni dogmama Slobodana Antonića. Uprkos njegovim
višekratnim, argumentovanim i javnim uterivanjima Jedne Jedine Istine,
još uvek se ovde-onde mogu čuti disonantni, antiantonićevski glasovi,
što narečenog u poslednje vreme dovodi na ivicu nervnog sloma - stvar
koja se može dijagnostikovati na osnovu letimičnog čitanja njegovih
histeričnih analiza - avaj, ne krvi i mokraće - nego političkih
zbivanja. Imajući sve to na umu, apelujem na kolumniste da se ubuduće
uzdrže od iznošenja Antoniću neprihvatljivih i mrskih apostazija od
dss-ovskog nomokanona. Ne dao Bog, mogao bi se Antonić potresti, pasti
u postelju, mogao bi se - daleko bilo - struniti u situaciji kada su
antisrpski globalizacijski procesi iskorenili tradicionalne veštake
"saljevanja strave", pa bi naš "nezavisni" analitičar došao u opasnost
da zauvek ostane prestravljen. A to nikako ne bi bilo dobro po "društvo
u celini".
 Ne
zato što bismo ostali bez izdavača sertifikata o patriotizmu; takvih
ima na pretek; najmanje ih se stotinak svakodnevno vrzma po Makedonskoj
u nadi da će dobiti poziv da bulazne na stranicama Politike. Ne ni zato
što bi rafinisaniji deo čaršije ostao bez redovnog nedeljnog
uveseljavanja patetičnim i kičerskim Antonićevim tekstualnim uradcima.
Ne! Antonić je dragocen kao vrlo precizan merni instrument. I to veoma
sofistikovan. Iz razloga što očitava nekoliko veoma bitnih parametara.
Na prvom mestu, na osnovu Antonićevih pomahnitalih kazaljki možemo
tačno videti šta je sve jedna nekompetentna vlast u stanju da učini ne
bi li zauvek ostala na vlasti; do koje se, zatim, dubine lepa i intimna
ljudska osećanja (poput patriotizma i zajedničkog dobra) mogu uvaljati
u blato zarad najličnijih i najsramnijih ciljeva i time za dugi period
obesmisliti.
Istovremeno, Antonić-dubinomer
pokazuje na koliko se niske grane može spustiti jedan intelektualac
pretvarajući se u režimskog slugu, u čibukčiju spremnog da slepo prati
poslodavčeva zaumna tumaranja i da kako-tako opravdava svaku njegovu
brljotinu, budalaštinu, lopovluk i nezakonitost. A da se od sramote
brani sublesastim tvrdnjama kako je on "objektivni analitičar".
Antonić, kao pseudoteoretičar srpske pseudodemokratije, zbirom svih
svojih parametara dokazuje da u kulturološkom smislu uopšte nismo
odmakli od komunističkog totalitarizma, a da smo u nekim stvarima pali
još niže. U komunizmu, naime, ultrarigidni tipovi poput Antonića nisu
micali dalje od položaja komitetskih famulusa i pisaca pisama
redakciji. Upotrebljavali bi ih jednokratno, za neku afericu, a potom
ponovo slali po cigarete i burek. E, onda je došlo vreme "demokratskog
nacionalizma", a Antonić je zaključio da se u Srbiji pod blagim jarmom
Pisca samoupravnih traktata weltgeist ostvario i vratio u samog sebe.
Evo, recimo, jednog primera, jednog bisera recentne Antonićeve
demokratske misli: "Ali, stvarnost je neumoljiva. Republika Srpska je
stvarnost. Demokratska Srbija je stvarnost. Ovo je 2007. godina. Ovo
nije 1992. A Čeda Jovanović nije Broz. Da li je to jasno? Da li je to
dovoljno jasno? I šta još treba da se dogodi da biste vi to razumeli?"
Ne
znam kako drugima, meni ovo liči na dreku Nušićevog žandarmerijskog
podnarednika koji je u mehani uhvatio nekog veselnika kako priča protiv
države, pa mu uteruje strah u kosti. Ili tačnije: liči na Slobodana
Antonića koji je umislio da je Slobodan Jovanović. To fantaziranje,
međutim, nipošto nije najveća šteta proizišla iz mutljaga opskurnog
saveza beznadežnih mediokriteta i nesposobnjakovića koji su zaseli na
grbaču Srije i nastoje da sve Srbe i svu Srbiju svedu na svoju jadnu
meru, da je uobliče po svom ćeifu, svedu unutar granica svoje
uskoumnosti i da bahato - kako vidimo - arbitriraju čak i u pitanjima
realnosti.
Kad smo već kod Hegela i weltgeista,
nije zgoreg pomenutu družinu, čiji je Antonić ideolog (samozvani
doduše) osmotriti u hegelijanskom svetlu. Tako osvetljeni, oni se
pokazuju kao nesrećne svesti, raspolućeni duhovi koje je beskonačna
sebičnost lišila identiteta. U traganju za kakvim-takvim osloncem oni
identitet traže u naciji, zagospodaruju njome i čine da i nacija, kao
skup slobodnih ljudi, vremenom gubi identitet i jedinstvo stila. Strah,
kao večni pratilac raspolućenosti, rađa agresiju, agresija, pak,
povećava strah. To, naravno, ne ide do u beskonačnost. Dijalektički
posmatrano, to što trpimo Antonićevu teoriju i praksu njegovih
poslodavaca, nije ništa drugo do proces nacionalne katarze u kome sve
ono pasivno, inertno, tamno i neuobličeno izlazi na površinu da bi bilo
uništeno svetlošću jedne realnosti o kojoj Antonić nema pojma.
Zato
ponavljam apel kolumnistima: Gospodo, vodite računa šta pišete, nemojte
nervirati Antonića. Naljutiće se, prestaće da piše. A dragocen je kao
instrument tabla na kojoj pratimo poodmaklost gorepomenutih procesa.
Važan je on. Već mu je obezbeđeno mestu u Muzeju automobilizma.
antibar(a)barus
Danas, 15.11.07.
|
