Dejvid Koreš i zajednica

Vernon Hauel je rođen 1959. godine, a religijskoj zajednici "Davidovog izdanka" (Branch Davidians) pridružio se 1984. Iako nije bio naročito školovan čovek, Hauel se vrlo brzo istakao kao autentični lider, prevladavajući neke sukobe koji su opterećivali zajednicu pre njegova dolaska. On je tu i zvanično promenio svoje ime u Dejvid Koreš, pri čemu su oba dela tog imena bila u neposrednoj vezi sa značajnim biblijskim ličnostima. Dejvid je, naime, engleski ekvivalent jevrejskog imena David koje je, u ovom slučaju, jasna asocijacija na slavnog hebrejskog cara Davida, od koga je i zajednica "Davidovog izdanka" izvodila svoje poreklo. Taj "koren Davidov" (grč. he hríza Dauíd), njegova "pravedna klica", "izdanak" ili "grana" spominje se ne samo u Jovanovom Otkrivenju (5.5), nego i na više mesta u hebrejskoj Bibliji (napr. Jer 23.5, 33.15; Ps 132.17). Prezime Koreš je tu, opet, hebrejska varijanta vlastitog imena Kir koje je, kao što je znano, slavno nosio persijski car koji je pokorio Vavilonsku imperiju (539.g.) i, na taj način, oslobodio Jevreje iz poluvekovnog ropstva. Zbog toga je Kir, iako stranac, nejevrejin, zauzeo počasno mesto u staroj jevrejskoj istoriji, a posebne zasluge mu ovaj narod pripisuje zbog njegove dozvole da se Hebreji vrate u svetu zemlju i tu ponovo podignu svoj Hram. Kira su, u tom smislu, Jevreji priznali i za Božjeg "pomazanika", mesiju, kao što to, uostalom, ilustruje i sam početak 45. poglavlja knjige proroka Isaije (45.1).

Upravo na toj tradiciji zasnivao je i Dejvid Koreš, taj moderni "Kir", svoju ideju o izabranosti njegove zajednice za teška iskušenja i konačnu pobedu nad silama Vavilona, večnog oličenja zla. Kao hrišćanin fundamentalističke orijentacije, Koreš nije, dakako, sebe mogao, ni želeo, postovećivati s likom Isusa iz Nazareta kao Mesije ili Hrista, ali je zato duboko verovao da i njemu, u božanskom proviđenju, pripada određena mesijanska uloga (onakva kakvu je, recimo, u prošlosti imao car David ili, pak, Persijanac Kir). Tu svoju misiju Koreš je prepoznavao putem doslovnog čitanja Apokalipse u duhu nekih starozavetnih tekstova - s osobitim naglaskom na dela proroka i Davidove psalme. U SAD nije, naravno, bio redak slučaj da su neka harizmatska sekta ili kult gotovo celokupno svoje učenje i praksu izvodili iz određenog toposa u biblijskom štivu. Tako je, na primer, pentekostna zajednica "Vernika koji rukuju zmijama" (danas stavljena van zakona), svoju bizarnu praksu ispijanja otrova i korišćenja zmija-otrovnica u liturgiji, zasnivala na doslovnom razumevanju stiha iz Markovog jevanđelja 16.18: "Uzimaće zmije u ruke, ako i smrtno što popiju, neće im nauditi; na bolesnike metaće ruke, i ozdravljaće". Na sličan način je, mislim, i harizmatska zajednica "Davidovog izdanka", predvođena Dejvidom Korešom, verovala da živi u doba ispunjenja proročanstava iz Jovanove Apokalipse. Štaviše, članovi ove zajednice bili su duboko ubeđeni da je njihov sukob s američkim vlastima bio predodređen, te da su svi događaji u vezi s tim samo potvrđivali činjenicu da se ovaj kult našao u središtu apokaliptičkih zbivanja čiji je konkretan izraz predstavljalo otvaranje Sedam pečata knjige (svitka) božanskog otkrivenja. Prema njihovom tumačenju, četiri pečata su već bila otvorena, te je nastupio i dramatični trenutak otvaranja petog pečata, čiji je ishod, prema očekivanjima članova ove zajednice, mogao biti fatalan.

Mislim da ćemo pravi kontekst ovih događanja najbolje razumeti ukoliko pažnju najpre usmerimo na sam tekst novozavetne Apokalipse i Korešovo bukvalno tumačenje onoga što je u njoj zapisano.

Ko je, pak, bio taj Jovan, tumač i prenosilac apokalipse? U samom spisu nema nikakvog nagoveštaja da bi njegov autor mogao biti Jovan Zevedejev, Isusov neposredni učenik, njegov apostol. Iako se u docnijoj hrišćanskoj tradiciji, zabeleženoj u Eusebijevoj Crkvenoj istoriji, spominje i neki presbiter Jovan koji je živeo u okolini Efesa, Otkrivenje ni na koji način ne upućuje na to da je baš taj Jovan bio njegov autor. Sve što se na osnovu samog teksta može, s izvesnim pouzdanjem, utvrditi, jeste da je apokaliptičar Jovan bio izgnan na ostrvo Patmos, najverovatnije tokom progona hrišćana u Maloj Aziji (Otk 1.9). Ovaj podatak, štaviše, zadobija posebnu težinu kada ga dovedemo u vezu s mogućim datumom nastanka same knjige. Prema lionskom episkopu Irineju (II vek), Jovan je "primio" svoje otkrivenje pri kraju Domicijanove vladavine (vl. 81-96 n.e.). Ne samo, dakle, da Irinejev izveštaj pomaže da ovo delo datiramo oko 95. ili 96. godine, nego je čak i okolnost da je Domicijan žestoko proganjao hrišćane u Maloj Aziji sasvim u skladu s podatkom da je Jovan, autor Apokalipse, bio proteran na Patmos "za riječ Božiju i za svjedočanstvo Isusa Hrista" (1.9).

Apokaliptička tradicija kojoj pripada Otkrivenje Jovanovo je, u najvećoj meri, uobličena još u jevrejskoj apokaliptičkoj i proročkoj literaturi. Čitav niz apokrifnih, pseudo-epigrafskih, pa čak i kanonskih dela iz hebrejskog apokaliptičkog nasleđa (Prva i Druga Enohova knjiga, Druga Ezrina i Druga Baruhova knjiga, kumranski Svitak rata i starozavetna knjiga proroka Danila), sadrži likove, motive i vizije bliske onima što ih prepoznajemo u Jovanovom spisu. Uopšte uzevši, neke od glavnih karakteristika tog tipa književnosti (koja je, približno, od II veka pre n.e. do II veka n.e., nastajala u jevrejskim i hrišćanskim profetskim krugovima) odredili bismo, ukratko, na sledeći način:

1. hronološki dualizam(istorija je podeljena na dva bitno različita razdoblja, od kojih sadašnjost pripada eri zla, dok budućnost biva nagoveštena kao savršeno doba; transformacija iz jednog u drugo doba nije postepena, već silovita, iznenadna, dramatična);

2. etički dualizam - moralni pad velike većine ljudi i pravednost izabrane manjine;

3. kosmički dualizam - koji je univerzalan i poprima razmere kosmičkog sukoba između dobra i zla;

4. uverenje da je tok istorije predodređen;

5. ekskluzivizam sektarijanskog tipa;

6. nerazvijena teologija, kao rezultat spomenutog dualizma i crno-bele perspektive samog apokaliptičara;

7. eshatološke preokupacije(vaskrsenje mrtvih, vizije pakla, nasilja, patnje);

8. upotreba kriptičkih simbola i šifrovanih izraza i poruka.

S obzirom na sve ove nabrojane elemente, novozavetna Apokalipsa, rekao bih, nije predstavljala nikakav izuzetak u odnosu na starije, judejske apokalipse. Manje-više, svi ovi nabrojani motivi i tendencije prisutni su kako u jevrejskoj, tako i u Jovanovoj, hrišćanskoj viziji kraja sveta. Ono što, međutim, jasno odvaja njegovo Otkrivenje od drugih apokalipsi, jeste okolnost da to delo sadrži i zbirku od sedam epistola upućenih raznim crkvama u Maloj Aziji. Ta pod-žanrovska odlika Jovanove Apokalipse je veoma tipična za ranu hrišćansku literaturu u kojoj su autentična pisma, ali i neke čisto literarne epistole, predstavljale značajan deo kanonskog i post-kanonskog književnog korpusa. Pa ipak, samo jezgro knjige Otkrivenja čine ona poglavlja (6-19) u kojima se drama potonjih dana, što vode velikom sudu i Hristovoj budućoj vladavini, odvija na vrlo dramatičan način. Tu se, u samom tekstu, mogu prepoznati bar tri karakteristične celine: (1) otvaranje sedam pečata (6.1 - 8.5); (2) oglašavanje sedam truba (8.6 - 11.19); (3) izlivanje sedam čaša gneva i pad Vavilona (15.1 - 19.10). Svi ti glavni događaji prožeti su mnoštvom različitih vizija i manjih otkrivenja. Neke od tih tema prepoznaju se i u hebrejskoj tradiciji, dok su druge, opet, više prisutne u paganskoj mitologiji, ili, pak, predstavljaju rezultat Jovanove osobene proročke imaginacije.

Novozavetna Apokalipsa - koju su Dejvid Koreš i njegovi sledbenici koristili kao religijsko štivo od izuzetnog značaja za samu zajednicu - može se, u samom procesu interpretacije, razotkriti tumaču u više različitih hermeneutičkih slojeva.

Prvo, na čisto istorijskom planu, mnogi simboli, teme i motivi mogu se, sasvim opravdano, dovesti u vezu s aktuelnim povesnim događajima iz Jovanova vremena. Tako, na primer, različite slike životinja, opakih zveri, na simboličan i metaforičan način upotpunjuju Jovanovu viziju gigantske Rimske imperije. Sukob između dobra i zla, taj svojevrsni etički i apokaliptički dualizam može se, opet, lako dovesti u vezu sa religijsko-političkom situacijom s kraja prvog veka n.e., tj. sukobom između rimskog kulta imperatora i novog, mesijanskog (hrišćanskog) pokreta u azijskoj provinciji ove carevine.

S druge strane, simbolički univerzum Apokalipse prevazilazi granice konkretne istorijske situacije i predstavlja neiscrpan izvor potencijalnih značenja i mogućih tumačenja. Jovanova slojevita pripovest može se, u tom kontekstu, razumeti i kao jedna univerzalna alegorija o metafizičkom sukobu između dobra i zla, koji će, u neko neodređeno doba u budućnosti, biti okončan Hristovim trijumfom, njegovom velikom pobedom nad silama zla.

Najzad, najpopularniji pristup knjizi Otkrivenja je, verovatno, onaj koji se iscrpljuje u jednom prostijem, bukvalističkom i futurističkom čitanju spomenutih simbola i alegorija kao nečeg što se, pre svega, odnosi na sadašnjost - bilo da je tu reč o godini 1874., 1993. ili 2000. Baš na taj način, rekli bismo, Dejvid Koreš i njegova zajednica interpretirali su enigmatičnu Jovanovu pripovest o sedam pečata otkrivenja, da bi, ubrzo nakon toga, jedan izvorno hermeneutički problem prerastao u čisto političku i policijsku stvar.

O kakvoj je tu interpretaciji, zapravo, reč? U apokaliptičkom univerzumu kulta "Davidovog izdanka", njihov lider, Dejvid Koreš, predstavljao je, u stvari, Jagnje iz Otkrivenja Jovanovog "dostojno da otvori knjigu (svitak-M.V.) i da razlomi pečate njezine" (Otk 5.2). Tih pečata, prema Apokalipsi (pogl. 5-8), ima ukupno sedam. Otvaranje prva četiri pečata povezano je, u Jovanovoj viziji, s pojavom četiri konja (belog, riđeg, crnog i bledog) i odgovarajućim simboličkim konotacijama na koje ti konji upućuju. U prvom slučaju, belog konja jaše pobednik sa strelom i vencem (6.2), trijumfalni jahač koji simbolizuje samog Isusa Hrista (upor. 19.11 i dalje). Riđi konj je, po svemu sudeći, simbol krvavog sukoba, rata, dok prisustvo crnog konja u istoj viziji upućuje na veliku glad koja će uslediti nakon tog rata. Bledom konju, i onome što na njemu sedi, ime je smrt, "i pakao iđaše za njim" (6.8). Prema tumačenju Dejvida Koreša i njegovih sledbenika, istorijski trenutak u kome je živela i delovala sama zajednica, pod opsadom, odgovarao bi periodu otvaranja petog pečata. Zbog toga ćemo taj fragment iz Apokalipse navesti u celini:

"I kad otvori peti pečat, vidjeh pod oltarom duše pobijenijeh za riječ Božiju i za svjedočanstvo koje imahu. I povikaše glasom velikijem govoreći: dokle, gospodaru sveti i istiniti! ne sudiš i ne kaješ krvi naše na onima što žive na zemlji? I dane biše svakome od njih haljine bijele, i rečeno im bi da počinu još malo vremena, dokle se navrše i drugari njihovi i braća njihova, koji valja da budu pobijeni kao i oni" (Otk 6.9-11).

Iz celokupnog ponašanja kulta, Dejvidovih kontakata sa svojim advokatom i njegovih razgovora sa biblijskim stručnjacima Filipom Arnoldom (Philip Arnold) i Džejmsom Taborom (James Tabor), bilo je jasno da je Koreš sebe poistovetio s likom Jagnjeta iz Otkrivenja, kao i s jahačem belog konja koji se pojavljuje nakon otvaranja prvog pečata. Prema tradicionalnoj hrišćanskoj interpretaciji Apokalipse, to Jagnje, taj "koren Davidov" ili lav iz Judinog plemena, kao i trijumfalni jahač, identifikuju se s istorijskim likom Isusa iz Nazareta. Isus je tu, u stvari, pomazanik Božji ili "Hrist". Ta okolnost navela je mnoge posmatrače dramatičnih događaja u Vejkou da pretpostave kako je Dejvid Koreš, u stvari, u naletu iracionalnih vizija i sumanutih ideja, za sebe mislio da je Isus Hrist, odnosno sam Bog. Ta pretpostavka, međutim, nimalo ne odgovara Korešovoj recepciji Jovanovog teksta i viđenju njegove vlastite uloge u nastupajućoj apokaliptičkoj drami. On je, dakako, poistovetio sebe s Jagnjetom Božijim i pobedonosnim jahačem, a verovao je, kao i svaki drugi istinski hrišćanin, da je Isus iz Nazareta doista bio Mesija, odnosno Hristos. Pa ipak, on je, za razliku od drugih tumača Apokalipse, bio ubeđen da su starozavetni proroci najavili i jednog drugog "Hrista", Davidovog potomka ili izdanka, koji će se obznaniti u potonje dane i otvoriti svih sedam pečata tajanstvene knjige. Isus iz Nazareta, koji je takođe bio Božji pomazanik, nije, prema Korešovoj interpretaciji, obavio taj zadatak. On, uostalom, nije bio ni oženjen, niti je imao dece, a trijumfalni jahač koga su najavili proroci i pisci psalama (Ps 45. 10-17) oženiće se carskim kćerima, i njegovi naslednici vladaće celom zemljom.

Iako je u noći uoči neočekivanog i fatalnog, poslednjeg obračuna s američkim vlastima, Koreš uspeo da završi tumačenje samo jednog, prvog pečata, jasno je da je njegovo razumevanje Apokalipse u velikoj meri bilo uslovljeno čitanjem i tumačenjem odgovarajućih tekstova iz hebrejske Biblije - pre svega Psalama (40 i 45) i proročkih knjiga (Isaija, Jezekilj, Osija). Obratimo stoga pažnju na nedovršeni rukopis Korešovog Odgonetanja poruke sedam pečata Knjige Otkrivenja (The Decoded Message of the Seven Seals of the Book of Revelation).[3] Sam rukopis, koji je Dejvid diktirao svojoj sekretarici i koji je ostao sačuvan na kompjuterskom disku, ima ukupno 25 autorskih strana i sastoji se iz tri jasno uobličene celine: predgovora u obliku poeme nazvane "Raj raju", uvoda, i prvog poglavlja koje sadrži tumačenje prvog pečata. Njegova egzegeza biblijskih tekstova, pre svega Apokalipse, je sasvim koherentna i sistematična, naročito ako se uzme u obzir pod kakvim okolnostima je sam spis nastajao. U svom tumačenju biblijskih proročanstava, Koreš koristi i deduktivne i induktivne argumente, a struktura rukopisa je dobro uobličena i odaje nameru i potrebu autora da se obrati široj čitalačkoj publici. Uvodna poema, "Raj raju" sastoji se, na primer, iz 52 stiha i podeljena je u 13 strofa od po četiri rimovana stiha. Sama pesma je, naravno, religijskog karaktera i sadrži čitav niz kriptičkih simbola koji zahtevaju pažljivo tumačenje u duhu biblijskih tekstova. Poput apostola Pavla, Dejvid sugeriše da je "ženidba božanskog Jagnjeta" misterija kojom će biti vaspostavljeno stanje savršenstva koje je u Raju vladalo pre čovekovog pada. Fizičko sjedinjenje ("dvoje će postati jedno telo") ima dublje značenje i podrazumeva savršeno sjedinjavanje "Adama i njegovog duha, Eve", u "Novom Čoveku" koji će tek doći. Koreš tu ističe ženski aspekt božanstva i objašnjava kako je Adam, zapravo, stvoren da personifikuje taj dvostruki lik. Pa ipak, putem greha i moralnog pada, Adam i njegovi sledbenici bili su odvojeni od svoje duhovne, ženske prirode, očekujući da im ona jednoga dana bude vraćena. Otkrivenje Hristovo u liku Jagnjeta pomaže stoga ljudima da se ponovo sjedine sa svojom autentičnom prirodom i, u ljubavi prema Bogu, okupe na svom velikom venčanju, nakon čega će i Raj biti ponovo vaspostavljen.

U uvodu i prvom poglavlju svoga spisa, Koreš, kao što smo to napred istakli, tipološkim čitanjem Apokalipse u duhu nekih tekstova iz hebrejske Biblije (psalama, proročkih knjiga) pokušava da nađe heremeneutički ključ za odgonetanje misterije prvog pečata. Tu su od posebne važnosti oni delovi psalama 40 i 45 u kojima se pojavljuje lik sličan Jagnjetu iz Jovanovog Otkrivenja (cf. Ps 40. 7-12 i Ps 45. 4-7, 10-16). U psalmu 40, reč je o grešniku čiji je plač čuo sam Gospod, o onome koji žudi da ispuni volju Božiju. Taj grešnik je opisan u knjizi, tj. svitku koji se spominje u samoj pesmi. U psalmu 45, taj isti čovek je, međutim, moćni mesijanski car, konjanik-pobednik koji se ženi princezama i ima puno naslednika što će zavladati svetom. (Po svemu sudeći, baš tim biblijskim tekstom Dejvid Koreš je opravdavao svoju seksualnu vezu s mnogim članicama svoje zajednice, od kojih su neke bile i udate žene).

Koreš je, najzad, tu istu, mitsku ličnost prepoznao i u knjizi proroka Isaije (45.1), u liku Božjeg pomazanika, "mesije" Kira, koga sam Bog "drži za desnicu", da "obori pred njim narode i careve raspaše". Misija tog Kira ili Koreša (Božjeg pomazanika) je u Apokalipsi određena kao uništenje Vavilona. Istorijski gledano, Kir je doista osvojio stari Vavilon, ali tu se, prema hrišćanskom tumačenju, krije i jedno dublje, savremenije značenje tog arhajskog događaja. Kao što je za apokaliptičara Jovana veliki Vavilon predstavljao religijsko-političko ustrojstvo rimske imperije iz Domicijanovog vremena, tako je i za Dejvida Koreša poslednji Vavilon, simbol zla, upravo nestajao pred njegovim očima i očima pristalica "Davidovog izdanka". Pravo oličenje tog Vavilona oni su prepoznali u onom ustrojstvu koje je i njih same osudilo na progon, izolaciju i, najzad, surovu smrt u "ognjenom jezeru" (Otk 20.14).

Pa ipak, nakon što je i peti pečat bio otvoren, zajednica je shvatila da treba još malo pričekati. Takvo tumačenje jasno je proizilazilo kako iz teksta Otkrivenja (6.11 i 7.3), tako i iz prijateljskog saveta dvojice biblijskih stručnjaka koji su, tokom pregovora s Korešom, naročito isticali baš te delove Apokalipse. U jednom trenutku je i on sam verovatno uvideo da masovna smrt njegove zajednice nije predstavljala i jedini mogući ishod Božije promisli. Na podsticaj Arnolda i Tabora, Koreš je odlučio da napiše svoje originalno tumačenje sedam pečata i tako odloži sukob s moćnim Vavilonom. Prema toj dvojici eksperata, Koreš je, u stvari, imao nameru da se preda. Kao ilustracija tog mogućeg ishoda njegovih pregovora s vlastima može donekle poslužiti i tekst pisma koje je on diktirao svom advokatu Degeranu (DeGuerin):

"Sada mi je dozvoljeno (od Boga) da sastavim, na pregledan način, dešifrovanu poruku Sedam Pečata. Kada taj posao bude gotov, biću izbavljen od čekanja. Nadam se da ću to završiti što pre, a potom stati pred ljude (M.V.)i odgovoriti na ma koje pitanje, ili pak sva pitanja u vezi s mojim aktivnostima...Tumačenje ovih pečata zaustaviće vetrove božanskog besa za neko vreme... Jasno mi je da će, čim budem predat u čovečije ruke, neki od toga napraviti događaj i ljude više neće zanimati Božja istina, već samo bizarnost mog telesnog oblika... Radim dan i noć kako bih konačno završio delo o tumačenju ovih pečata. Hvala mome Ocu. On mi je najzad pružio priliku da to uradim... Čim budem znao da su ljudi poput Džima Tabora i Fila Arnolda dobili jedan primerak, izići ću (M.V.) i onda možete da obavite to sa svojom zveri... Na pragu smo velikih događaja. Sedam Pečata, u pisanom obliku, predstavlja najsvetiju informaciju koja je ikad postojala" (Tabor 1993:32).

Iz ovog pisma jasno se, mislim, vidi da je Dejvid Koreš doista imao nameru da "izađe" i "stane pred ljude", odnosno da se u dogledno vreme preda vlastima, njihovoj "zveri". Pa ipak, sami događaji nisu mu išli na ruku. Tek što je tumačenje prvog pečata bilo gotovo, federalne vlasti - sledeći svoju vlastitu logiku koja je imala malo veze s biblijskim, apokaliptičkim svetom Korešove zajednice - odlučile su se, u ponedeljak 19. aprila 1993. godine, za rani jutanji napad na zajednicu, pri čemu je obilato korišten suzavac i jedno oklopno vozilo. Verujući, svakako, da je vreme čekanja prošlo, i da je nastupila završnica u drami "petoga pečata", "Davidovi izdanci" na čelu s Dejvidom Korešom, digli su svoj posed na Maunt Karmelu u vazduh, stradajući, pritom, i sami u velikoj eksploziji i požaru.

Tragični ishod ovog sukoba podstakao je, ubrzo, sociologe i druge istraživače religije, uključujući tu i mnoge novinare, da ispitaju neke specifičnosti u delovanju (samo)destruktivnih kultova i sekti, kao i problem religijskih sloboda, te prirodu odnosa između državnih vlasti i militantnih verskih grupa.

Na samom početku ovoga rada, Korešova religijska zajednica nazvana je apokaliptičkim kultom. U kojoj meri bi takvo određenje, u čisto sociološkom smislu, odgovaralo profilu i karakteru same zajednice? Štaviše, ukoliko bi se za "Davidov izdanak" i moglo tvrditi da su predstavljali svojevrstan religijski kult, da li bi se to zajedništvo legitimno moglo svrstati uz tzv. "destruktivne" ili "samodestruktivne" kultove i sekte? Najzad, da li je intervencija federalne policije u zemlji koja se odlikuje, možda, najvišim stupnjem poštovanja religijskih sloboda u svetu, bila u suprotnosti s osnovnim načelima te politike? Da li je, recimo, zajednica "Davidovog izdanka" - u kojoj su se, u vreme napada FBI, nalazili ne samo naoružani muškarci, već i mnogobrojne žene i deca - mogla biti izložena manjem riziku, a kriza okončana na miroljubiv način? U ovom zaključku pokušaćemo da se osvrnemo na bar neka od tih pitanja.

Danas se u sociološkoj literaturi pojam kulta određuje na više različitih načina. To dosta zavisi od toga koje dimenzije ili karakteristike religijske grupe se promatraju kao glavna obeležja određenog tipa zajednice (napr. njene teološke preokupacije, odnos prema sekularnoj zajednici, tip rituala, organizovanost grupe, hijerarhijska ili birokratska struktura, itd.). Prema jednom popularnijem određenju - na koje nailazimo kako u sociološkoj, tako i u drugoj, nestručnoj literaturi - kult je, zapravo, mala religijska zajednica koju odlikuje visok stepen privrženosti njenih članova, harizmatski vođa, niži stepen organizacije i jedan manje-više ezoterički ili okultni pogled na svet. U tom smislu bi kult, recimo, bio prvi stepen u razvoju jedne religijske organizacije unutar kontinuuma kult-sekta-denominacija-crkva (Roberts 1990:195). Ovakvo određenje kulta odgovara, donekle, Jingerovom pojmu "harizmatske sekte" (Yinger 1970). Neki drugi sociolozi, naslanjajući se na Bekerovu klasičnu studiju iz 1932. godine (Becker 1932), više su skloni da posmatraju kult kao labavo organizovanu grupu ljudi koja zastupa nekakav ezoterički Weltanschauung. Pobornici tako definisanog kulta mogu, doduše pripadati i nekoj drugoj, konvencionalnijoj religijskoj zajednici ili crkvi. Oni mogu, ali i ne moraju, biti predvođeni harizmatskim liderom. U tom kontekstu, kult nije nužno određen kao raniji stadijum sekte, već, možda, više kao zaseban religijski fenomen. Njegova dominantna karakteristika je nedostatak čvršće utemeljene organizacione strukture (cf. Hargrove 1979, McGuire 1981, Nottingham 1971). Najzad, jedna od danas najviše prihvaćenih definicija kulta temelji se na konceptu prema kome je kult, zapravo, početna faza jedne sasvim nove, zasebne religije, gde se, umesto normalnog kontinuiteta, zbiva radikalan zaokret i raskid s "matičnom" religijom (cf. Glock and Stark 1965, Stark and Bainbridge 1985, Nelson 1968, Johnstone 1975). Na sličan način se, recimo, u Pavlovo vreme, hrišćanstvo izdvojilo, kao zasebna religija, iz svoje judaističke matice.

U kojoj meri nam sve ove različite sociološke teorije kulta pomažu (ili odmažu?) da bolje razumemo karakter zajedništva koje se, do proleća 1993, okupljalo na posedu Maunt Karmel u Vejku? O kakvom je kultu ili, pak, sekti tu, zapravo, bila reč?

Jasno je, mislim, da su pripadnici "Davidovog izdanka" u Dejvidu Korešu prepoznali tipičnog harizmatskog lidera koji je svoj legitimitet neposredno temeljio na biblijskoj tradiciji. U tom smislu i sam Koreš, možda, najviše podseća na poglavara Unifikacione Crkve, Sung Mjung Muna. I Mun je, naime, verovao da je Isus Hrist bio Sin Božji, ali da njegova misija nije bila potpuna, pa je Bog stoga ovlastio Muna da dovrši taj mesijanski poduhvat. Koreš, kao što smo videli, nije osporavao Isusovo mesijanstvo i božanstvo, ali je dopuštao mogućnost još jednog mesije, Davidovog soja, koji je pretskazan Apokalipsom. Međutim, za razliku od drugih, "tipičnih" kultova, Korešova grupa nije zastupala ezoterički ili okultni, već apokaliptički pogled na svet i savremenu istoriju.

Teško bi se, s druge strane, moglo govoriti o tome da li je kult "Davidovog izdanka" pretendovao da u bližoj ili daljoj budućnosti preraste u sasvim novu religiju. Većina njegovih članova pripadala je protestantskoj, Pentekostnoj hrišćanskoj crkvi i zastupala jedan fundamentalistički religijski stav. Oni su Bibliju čitali i razumevali dosta bukvalno, a tu je glavno religijsko štivo predstavljala, dakako, Jovanova Apokalipsa. Pa ipak, moglo bi se, mislim, tvrditi kako su Korešove pristalice imale dosta selektivan pristup Bibliji - što nas, opet, pored njihovog bukvalističkog razumevanja tog religijskog štiva, podseća na jednu drugu neobičnu pentekostnu grupu u Americi koja je danas stavljena i van zakona. Reč je tu o tzv. Serpent handling believers (bukv. "Vernici koji rukuju zmijama"), fundamentalističkoj hrišćanskoj zajednici u Tenesiju, Zapadnoj Virdžiniji i nekim drugim saveznim državama u SAD, koja je celokupno svoje delovanje i skromnu teologiju svodila na samo jedan stih iz Jevanđelja po Marku (16.18). O tome je, uostalom, napred već bilo reči. Ono što je kult "Davidovog izdanka" uneo kao izvesnu novinu nije se toliko ticalo njihove institucionalizacije kao zasebnog pokreta ili religije, koliko okolnosti da su oni na jedan nov, "savremeniji" način tumačili jedno tradicionalno otkrivenje i tako uvrstili sebe u grupu novih milenarističkih i mesijanskih zajednica s kraja XX veka. Ili kako to tumače Stark i Bejnbridž (Bainbridge), "kult nadopunjuje postojeću kulturu novim otkrivenjem ili uvidom, opravdavajući tako zahtev da bude drukčiji, nov, 'napredniji'" (1985:25-26). Najzad, činjenica da su "Davidovci" zastupali jednu izrazito dualističku ideologiju i teologiju - prema kojoj je njihova zajednica spadala u mali krug "izabranih" stanovnika budućeg Novog Jerusalima (dok su drugi, naročito američka država i njeni organi vlasti bili tretirani kao strana, neprijateljska sila, "Novi Vavilon") - mogla bi, mislim, bar donekle da podseti na sličan svetonazor kulta Ljudskog Hrama u Džonstaunu, čiji su članovi, predvođeni harizmatskim liderom Džimom Džonsom, takođe masovno stradali u ime svoje vere.

Ova potonja opaska podstiče, dakako, na jedno dodatno razmišljane o tome u kojoj meri je kult "Davidovog izdanka" predstavljao, možda, i jednu destruktivnu (samodestruktivnu) religijsku organizaciju. Potvrdu za baš takvo gledište nalazimo u sledećim činjenicama:

1) pripadnici kulta pridržavali su se jednog militantnog apokaliptičko-eshatološkog učenja (reinterpretacije Jovanovog Otkrivenja) i bili su opsednuti idejom da žive baš u vreme otvaranja petog pečata i uništenja sveta;

2) "Davidovci" su bili do zuba naoružani, zabunkerisani na svom privatnom posedu, u anticipaciji predstojećih krvavih sukoba; zbog toga su oni i privukli pažnju američkih vlasti i, zapravo, provocirali scenario "samoispunjujućeg proročanstva" (self-fulfilled prophecy);

3) u položaju talaca, u situaciji u kojoj su mogli da spasu bar žene i decu iz svoje zajednice, sledbenici Dejvida Koreša, opsednuti "kompleksom Masade", odlučuju se da skupa stradaju nakon svesnog potpaljivanja eksploziva koji se nalazio u njihovoj glavnoj zgradi;

4) u sukobu s vlastima oni su ubili četvoricu agenata i šesnaestoro od njih ranili;

5) sam lider zajednice preuzeo je odgovornost nad životom i smrću čak 86 svojih sledbenika, od kojih su jednu četvrtinu činila deca!

Kada ovo etičko pitanje prenesemo na teren razmatranja problema religijskih sloboda, jasno se vidi da su "Davidovci" u velikoj meri prekoračili granice u kojima jedna verska zajednica može, bez opasnosti po okolinu, društvo, pa čak i članove svoje vlastite grupe, obavljati radnje koje su u skladu s njenim proklamovanim učenjem ili religijskom ideologijom. Danas, uostalom, mnoge države u svetu preduzimaju, u skladu sa zakonom i međunarodnim standardima, preventivne mere kako bi izbegle moguću zloupotrebu religijskih sloboda u korist neke kriminalne radnje ili zakonom zabranjenog ponašanja. Vlasti u SAD - zemlji koja se, u odnosu na mnoga druga društva, može podičiti visokim stepenom svojih verskih sloboda - ne bi, svakako, preduzimale tako drastične mere protiv Korešove zajednice da u njihovoj delatnosti nisu prepoznale potencijalnu opasnost za okolnu zajednicu.

Pa ipak, može se, s pravom, postaviti pitanje da li su, u konkretnoj primeni tih mera, same vlasti otišle predaleko, te da li bi, možda, neka druga, miroljubivija strategija tu bila uspešnija. Arnold i Tabor, kompetentni učesnici u pregovorima s Dejvidom Korešom, duboko su verovali da se tragedija, ipak, mogla izbeći uz malo više strpljena i takta od strane FBI i razumnog očekivanja da će se Koreš sam predati kad završi svoje tumačenje Sedam pečata. Jasno je, mislim, da je u ovom slučaju politički i policijski problem prerastao u jednu čisto hermeneutičku dilemu, te da se konkretno rešenje tog problema nametnulo kao pitanje od životnog značaja za samu religijsku zajednicu i njene progonitelje. Na taj svojevrsni hermeneutički "izazov", vezan uz adekvatno tumačenje biblijskog teksta, dobro upućuju uvodne reči iz Jevanđelja po Tomi, gde Isus doslovno veli: "Ko god protumači ove reči (reči jevanđelja - M.V.) neće iskusiti smrt".

U slučaju Dejvida Koreša i njegovih vernih pristalica, smrt je, međutim, pretekla odgonetanje božanske misterije koju je, još pre dve hiljade godina, zapečatio jedan nadahnuti, ali i jedom ispunjeni starac s egejskog ostrva Patmos.

Povezani članci:

• Bronzana vrata

  Kontinuitet verskog pluralizma i trpeljivosti možda je najopštija i najdublja poruka američke istorije. Versko opredeljenje u SAD je stvar najdublje privatnosti, dok su rasprave o religioznosti, o verskim zajednicama ili o njihovom odnosu s državom, vezane i za ustavne okvire, i za one koje nalaže dobro vaspitanje.

• Kapitalizam bez bankrotstva je kao religija bez pakla

  Da li pad svetskog finansijskog sistema ima efekat pada Berlinskog zida? Da li će se nepunih 20 godina posle pada komunizma srušiti i kapitalizam?

• Prava uloga NVO

  NIN spada među retke nedeljnike u Srbiji koji ima doslednu uređivačku politiku prema nevladinim organizacijama. U proseku na svakih tri meseca pojavi se tekst u kome se sa malo znanja i još manje argumenata podgrevaju sve negativne predrasude o delovanju NVO. Poslednji u nizu je uvodnik pod naslovom .Nevladine sekte Ovakvim izborom naslova u potpunosti ste ispunili zadatak tako da vam sam tekst zapravo više nije ni bio potreban.

• Radosna sloboda sadizma

  Karadžićeve pjesme, kao i Miloševićeva politika, imale su snagu stvarati privid rušenja svih skrupula, čineći zlo nekažnjivim, pa i poželjnim. 

• Religija i politika u najranijem hrišćanstvu

  U slučaju Isusovog progona od strane sveštenika i drugih jevrejskih lidera, došlo je i do svojevrsnog sukoba između religijske "periferije" i centra - tj. ruralne Galileje i kosmopolitskog Jerusalima. Negativne glasine o Isusu, koje su prethodile njegovom dolasku u taj grad, mogle su se, među predstavnicima religijsko-političkog establišmenta, ali i kod rimskih vlasti, tumačiti kao Isusove mesijanske pretenzije. On je, među tim svojim protivnicima doista prikazivan kao "kralj" Jevreja koji trijumfalno ulazi u Jerusalim na Cveti. Njegovi raniji dolasci u taj grad, kao i žučne rasprave sa sveštenicima, farisejima i narodom, mogli su samo podgrejati sukob.