U vreme kada se upisao na Bukureštanski univerzitet, Elijade je već bio publikovao oko stotinu članaka! Da bi se samo nabrojali svi oni različiti problemi, teme i motivi koji su razmatrani u docnijem Elijadeovom akademskom i literarnom opusu, bila bi nam, opet, potrebna cela knjiga. Te teme i motivi prisutni su, u stvari, već u samim naslovima pojedinih knjiga, romana, eseja, naučnih radova. Spomenimo tu samo sledeća dela: Joga: besmrtnost i sloboda; Mefistofel i androgin; Šamanizam; Mit o večnom povratku (ili Kosmos i istorija); Mitovi, snovi i misterije; Okultizam, magija i pomodne kulture; Kovači i alhemičari; Slike i simboli; Sveto i profano; Australijske religije; Zalmoksis, odumirući bog; Istorija religijskih ideja; Od primitivaca do zena, i tako dalje, i tako dalje. Po Kitagavinim rečima, slavni Rumun bio je "sretan spoj neobično visprenog uma, jake intuicije, plodne imaginacije i odlučnosti da vredno radi; u svom traganju za novim, obuhvatnijim humanizmom, snivajući o 'univerzalnom čoveku', sam Elijade bio je univerzalni mislilac kakav se samo može zamisliti". Njegovo prvo veliko interesovanje još iz studentskih dana bila je italijanska renesansa. Istodobno, on sam bio je pravi renesansni čovek, univerzalni humanista i enciklopedik. U tom kontekstu zanimljivo je istaći da je njegovo poslednje delo bilo vezano za pisanje i izdavanje šesnaestotomne Enciklopedije Religije (1987), i to bi, možda, bio i poslednji simbolični elemenat u Elijadeovoj životnoj priči. 

Za Elijadea religijsko iskustvo je, pre svega, iskustvo svetog, a religijski fenomen je prvenstveno fenomen koji pripada sakralnom domenu. U tom smislu on i religiju definiše kao "pojavljivanje svetog", što je jedno tipično fenomenološko određenje. Iskustvo svetog neodvojivo je od čovekovog bivstvovanja u svetu. To je bitno ljudski fenomen. Baviti se tim fenomenom znači razmatrati čovekov odnos sa svetim. Moglo bi se reći da je Elijade donekle pokušavao da odgonetne tajnu o čoveku putem odgonetanja misterije svetog. U tom smislu mogao bi se on porediti s nekim drugim evropskim misliocima kao što su Kant, Marks, Jung ili Frojd. Kant je, na primer, veliki deo svog filozofskog opusa podredio suštinskom pitanju "šta je čovek?", iako to pitanje nikad nije eksplicitno formulisano u njegovim delima. Slično bi se, mislim, moglo reći i za Marksa, Junga ili Frojda. Svi ovi mislioci, uključujući i Elijadea, na osoben način pristupili su tom temeljnom filozofsko-antropološkom pitanju. Elijadeov put vodio je preko fenomena svetog. Međutim, sveto nije prolazna pojava za Elijadea kao što je, recimo, kapitalizam za Marksa. Sveto nije samo stupanj u istorijskom razvoju čovečanstva, ljudskog društva, ono je strukturalni elemenat ili "univerzalija" ljudske svesti. Ono se stoga može otkriti, prepoznati, samo uz pomoć jedne veoma specifične "fenomenologije". Elijade je voleo da kaže da je prvi zadatak, prva dužnost istoričara religije da spozna izvorno značenje fenomena svetog, a zatim da interpretira njegovu povest.

U knjizi Sveto i profano, čiji naslov svesno podseća na pionirski spis Rudolfa Otoa (te delimično predstavlja i produbljivanje istog teorijskog problema), Elijade zastupa stanovište koje se, ipak, razlikuje od Otovog pristupa religiji: slavni Rumun pokušava da objasni fenomen svetog u svoj njegovoj kompleksnosti, višeslojnosti, dok se Oto ograničava samo na psihološke dimenzije tog pojma. Dok Oto pristupa svetom kao teolog, Elijade zadržava širu perspektivu istoričara religije. Drugim rečima, sveto nije samo "strašna tajna" (mysterium tremendum) ili nešto očaravajuće (mysterium fascinans), ono nije ograničeno samo na božansku ličnost i ne povlači nužno veru u Boga, bogove ili duhove. Sveto se, na primer, može manifestovati i u drvetu, kamenu, na nebu ili u vodi, pa čak i u nekim modernim ideologijama (kao pseudo-sakralno), jer moderni čovek, prema Elijadeovom shvatanju, živi u bitno desakralizovanom, profanom univerzumu. Dijalektika ili fenomenologija svetog obuhvata otuda i profano, kao još jedan modus bivstvovanja u svetu, još jednu, istorijski prepoznatljivu, egzistencijalnu situaciju. To je stoga što su ljudska ponašanja u odnosu na prirodu, pa i u odnosu na sakralno, uglavnom kulturno i istorijski uslovljena. U tom smislu i istoričar religije ima, s jedne strane, posla sa značenjem religijskih fenomena, dok, s druge strane, on proučava njihovu povest, istorijski prepoznatljive oblike pojavljivanja. Za razliku od teologa ili filozofa religije, ovaj učenjak se naslanja i na empirijske metode proučavanja. On pokušava da sistematizuje rezultate svojih (ili nečijih drugih) nalaza kako bi razjasnio strukturu i značenje religijskih pojava, fenomena. U prvoj fazi tog metodološkog procesa taj istoričar ponaša se kao naučnik-empiričar; tek pošto se obavi taj teški, činjenični deo posla, istoričar religije postaje tumač značenja, heremeneutičar. Prema Elijadeovom shvatanju, homo religiosus je takođe i homo symbolicus - on stvara ali i tumači simbole - religijske, svete simbole kao što su, na primer, kosmičko drvo (axis mundi), grad, kuća ili telo kao centar univerzuma, različite obrede inicijacije, mitove o vaskrsenju, večnom povratku, itd.

Elijade određuje mit naprosto kao "svetu povest". On veruje da su svi mitovi, na izvestan način, verzije mita o postanku, poreklu, jer stvaranje sveta je uzor za sve druge vidove nastajanja. Zbog toga je i Elijade pretežno bio zaokupljen kosmogonijskim mitovima u različitim tradicijama. Tokom ljudske istorije ti simboli i mitovi javljaju se na različitim jezicima ili u različitim "prevodima". Elijade je smatrao da su istoričari religije dužni da mitovima i simbolima povrate sva značenja koja su ovi imali tokom istorije. Tako, na primer, "u hrišćanskoj teologiji i u folkloru veruje se da je Krst podignut u Središtu Sveta, te da zauzima mesto Kosmičkog Drveta. Ali ta nova, pripisana značenja uslovljena su samom strukturom simbola Kosmičkog Drveta. Spasenje u Krstu je jedna nova vrednost koja je vezana uz određenu istorijsku činjenicu - Isusovo stradanje i smrt - ali ta nova ideja proširuje i usavršava ideju kosmičkog obnavljanja koja je simbolički predstavljena pomoću Drveta Sveta. Sve to moglo bi se iskazati i na drugi način: simbole je moguće razumeti na sve 'uzvišenijim' nivoima upućivanja". Promatran iz te istorijske perspektive, religijski simbol ili mit uvek predstavlja kontinuiran proces koji nema završetka.

U potrazi za svojim, jedinstvenim metodom izučavanja religije, Elijade je izumeo meni veoma drag izraz "kreativna hermeneutika". On određuje hermeneutiku kao ispitivanje (ili traganje za) značenjima koje je neka religijska ideja ili pojava imala tokom vremena. Elijade je smatrao da je ta hermeneutika kreativna bar iz tri razloga. Ona je, najpre, kreativna za samog hermeneutičara jer utiče na njegovu vlastitu egzistenciju; suočen s manje poznatim značenjima i vidovima života, tumač menja i svoj sopstveni način bivstvovanja u svetu. Ta osoba, na neki način, prolazi kroz proces hermeneutičke "inicijacije". Dalje, hermeneutika je kreativna jer "otkriva izvesne vrednosti koje nisu očigledne na nivou neposrednog iskustva" (primer s kosmičkim drvetom kao simbolom obnavljanja u pre-hrišćanskoj i hrišćanskoj perspektivi). Najzad, putem hermeneutike "razotkriva se izvestan stav ljudskog duha prema svetu". Otkrića novih kultura su, u isti mah, i kreativni susreti s novim, nepoznatim.

Hermeneutika na Elijadeov način je, u izvesnom smislu, i re-kreativna. Putem svojevrsne anamneze ili "prizivanja" prošlosti, istoričar religije rekonstruiše i fenomenologiju ljudskog uma.

Pored ovog opštijeg, filozofskog aspekta proučavanja religije, istoričar, dakako, ima obavezu da dođe do autentičnih, pisanih i materijalnih izvora što, opet, podrazumeva odlično poznavanje jezika - kako modernih tako i klasičnih. Elijade je tako i sam učio italijanski kako bi mogao da čita Papinija, engleski da bi razumeo Frejzera, sanskrit - da bi mogao da čita i tumači tantričke tekstove. Tokom svog boravka u Indiji, on je, na primer, izučavao sanskrit i po dvanaest sati dnevno! Poput drugih slavnih Rumuna iz ovoga stoleća (Jonesko, Sioran), Elijade je pisao na francuskom bolje od mnogih učenih Francuza.

U našoj zemlji, gde je Elijade uvek bio rado prevođen i čitan, mogle su se, tu i tamo, čuti ili pročitati i poneke kritičke opaske upućene njegovom delu. Kao veliki ljubitelj Elijadeovih knjiga, sećam se da sam, početkom osamdestih godina, čuo tri takva različita prigovora. Od prirodnjaka bi se moglo čuti: "Elijade nije dovoljno sistematičan", na šta bih ja odgovorio: "Pa, to je zato što je on književnik, pesnik". Lingvisti bi, opet, prigovorili: "On se bavi mnogim područjima, ali nemoguće je da dobro zna sve te jezike". Uzvratio bih: "To je stoga što on koristi jezik samo kao pomoćno sredstvo". Najzad, moje kolege, filozofi, bi rekli: "Njegova filozofija nije dovoljno duboka". Ali to je zato što on i nije bio filozof, već vrstan pisac i mislilac.

Deceniju nakon Elijadeove smrti, čini mi se da bih i sam, po prvi put, mogao dodati jednu malu primedbu. Elijade je, mislim, mnogo više pažnje posvećivao sličnostima, nego razlikama koje postoje između tolikih kultura i religijskih tradicija koje je proučavao u svom golemom opusu. Pa ipak, čini mi se da i na to imam spreman odgovor: on je to svesno činio jer je bio veliki humanista. Više je mislio na one stvari koje nas, kao ljude, povezuju nego na one koje nas razdvajaju. Verovao je ne samo u fundamentalno jedinstvo svih religijskih fenomena, nego i u zajednički put čovečanstva. Ukoliko nas je razočarao, utoliko gore po nas!