Kažu da se Skot Ficdžerald, pišući "Velikog Getsbija", bio jako udubio u proučavanje američkih bogataša, pa je tom svojom opsesijom gnjavio Hemingveja: da su, kaže, "bogataši drugačiji od nas". Iznervirani Hemingvej mu je odgovorio: "Jesu, imaju para".

Prošle nedelje je konglomerat "Delta" osetio potrebu da preventivno obavesti javnost i štampu da paze šta o njima pričaju i pišu, jer da je "Delta" angažovala tim domaćih, ali i stranih (iz Londona valjda) advokata, koji će nam svima odrati kožu na sudu ako ne pazimo. Tako velike organizacije po pravilu vode računa šta javno saopštavaju, pa se ova pretnja javlja kao zanimljiv izuzetak. Naime, svi znamo da Mišković ima advokate, najbolje koje čovek može da kupi za novac; zašto nam to tako napadno saopštava?

Takva saopštenja odaju izvesnu nervozu: ili to Mišković nešto sluti, ili mu je nečega dosta. Biće da je oboje. Već mesecima stvara se oko "Delte" jedna nejasna, difuzna atmosfera koja nadražuje. Čovek koji, kako sam kaže, dvadeset godina nije reč rekao za medije, sada preti unapred. Možda mu je dosadilo da bude tako samozatajan; ili je video da mu to ništa ne vredi. Možda bi bilo bolje da je govorio u javnosti; dobro, ne onoliko koliko je Bogoljub Karić govorio, ali ipak.

U ovom slučaju jasno je vidljiv razvoj, tok, proces: kapital misli svojom glavom i sledi svoju neumoljivu logiku. Takva prirodna pojava bezopasna je u dobro uređenom društvu - sve dok čovek plaća porez i poštuje zakone. U Srbiji, međutim, nije baš sasvim tako. Da se razumemo odmah: bogataši nisu omiljeni nigde; oni su samo zanimljivi za narod, za njima trče paparaci, na njihovim švedskim stolovima hrani se izvestan novinarski oblik života, oko njih zuje jata podguznih muva. Bogataši su zanimljivi zbog zavisti. Ni Miroslavu Miškoviću, ni Milki Forcan ne smeta da ih za luksuzne magazine slikaju sa ovima i onima; smeta im kad počnu pitanja. Da parafraziramo čuveno pravilo: ne pitajte me za prvi, sedmi, dvanaesti i naročito pedeseti milion; ostalo može.

Pokušajmo, međutim, da se - kao Ficdžerald - udubimo u život bogataša. Ne u bazene i jahte; u sudbinu i životni stav. Karići su tu bili izuzetak sa svojom razoružavajuće naivnom verom u "novo doba za domaćine", sa svojim životnim stilom i filozofijom. Zato su ih drugi domaćini oduvali sa scene čim se Bogoljub setio da se politikom bavi sam, a ne preko ovlašćenih lobista. Ostali naši tajkuni, "debele mačke" kao ih zovu Kinezi, više su nekako samozatajni: Cane Subotić skroman i tih; Peconi Ranković, skrušeno svestan da prolazi kroz Belu knjigu (zna se koju), ističe da se popravio; Zepter se drži podalje. Svi zajedno, osim Karića, dele Miškovićev stav: ne pominjite me, ako Boga znate, ni dobro, ni loše. Hrvatski debeli mačori, međutim, hvališu se do nepodnošljivosti. Da li je to pitanje duboko usađene egalitarne crte u Srba, na šta će neki istoričari ukazati, ili raspuštenog neoliberalizma u Hrvata nije toliko bitno.

Bitno je ono spontano, slepo kretanje kapitala, čega je Miroslav Mišković, kako se čini, bolno svestan. Kapital mora da raste i ako mu se ne omogući kontrolisan rast, dolazi do haotičnog. Ukratko, Mišković kao da više nije gospodar svog novca i svoje sudbine. Novac raste, ispunjava raspoloživo tržište, javlja se očigledna opasnost (ili šansa!) monopolizma. Da su ga Slovenci i Hrvati pustili da se nesmetano širi i tamo, bilo bi mu lakše. Srbija je Miškoviću jednostavno tesna, ali on ne može da stane s rastom. Zbog toga i gunđanje i ta loša atmosfera oko "Delte" kao "monopoliste" i "vlasnika Srbije".
Drugačiji neki čovek zadovoljio bi se prvim ili trećim milionom, diskretno ga investirao u solidne obveznice i povukao bi se u neko poresko utočište gde talasići šapuću, palme njišu grane, a lepotice donose na plažu raznobojna pića sa suncobrančićima. Da je Mišković takav čovek, za njega ne bismo ni znali, kao što ne znamo za mnoge takve. S obzirom na to koliko je para iz ove zemlje ispumpano za onih desetak glavnih krvavih i lopovskih godina, nešto nam nedostaje bogataša u Srbiji... Mora da su negde drugde.

Umesto gunđanja, olajavanja i zavisti, bolje bi bilo da srbijanske političke stranke stvore agresivniju poresku politiku i efikasnije antimonopolske propise. Bilo bi bolje svima, pa i Miškoviću: bolje je zaraditi manje u stabilnim okolnostima, nego više u ekonomiji Aganlije i Kučuk Alije. Ali ne: naši političari bogataše vide kao svoje finansijere kroz reket, a ne kao finansijere države kroz porez i to je ta jednostavna istina. Pri tom bogataš ne može da kupi celu jednu veliku stranku, nego samo pojedince, jer su stranke tako organizovane. Na stranu to što su i stranke postale tajkuni po sebi, sada već i otvoreno, kroz gazdovanje javnim preduzećima podeljeno na dahijski način. Ako, pak, proba da napravi svoju stranku - uvek ima Mlađin UBPOK i Stojkovićev tužilac; pitajte Bogoljuba.

Šta preostaje jednom Miškoviću? Pakosni ljudi već pričaju da plaća mnoge novine, radio i TV stanice - pored ostalog - samo da ga ne pominju; ne moraju ni da ga hvale. Sve i da je tako, ne bi pomoglo: vidimo da izvesne novine imaju svoje gazde koji se Miškovića ne boje, nego ga bocnu tu i tamo; tek toliko da se ne uobrazi, opomene radi. Nikada neće biti dovoljno bogat da "kupi celu Srbiju i nazove je Deltalend", kako mu prebacuju, niti će osiromašiti toliko da ga ostave na miru, jer ne može: takva je priroda kapitala.

Nikakvi advokatski timovi, pa makar i iz Londona, tu ne mogu da pomognu. Problem je na drugom mestu: u strankama, u parlamentu i u vladi, a ne na sudu kome će Mišković tužiti predsednicu Vladinog Saveta za borbu protiv korupcije Vericu Barać ili neke novinare. Reč je o sistemski ugrađenom parazitu na koga, uostalom, Verica Barać i ukazuje; pitanje je samo da li je parazit dovoljno glup da ubije domaćina na kome se hrani. Plašimo se da jeste.

Povezani članci:

• Lakše se briše

  Političkim dekretom Tadića i Dačića lakše će se legalizovati i krunisati pravi gospodar Srbije, vlasnik Delta kompanije Miroslav Mišković.

• Otac u šoping molu

  E, kako se vremena menjaju. Eto sada, posle svega, pravoga tranzicionog držanja. Dakle, potpuno u skladu sa vremenom. Kakva vitalnost, kakvo razumevanje svega što se događa. Grad je postao siti, a radnja mol, a sve je to holding. Nema tu nikakvog zagovaranja ćirilice, nikakvog carstva nebeskog. Čini mi se da je Pasternak jednom rekao kako je zanimljivo da je iz tolikog revolucionarnog idealizma napravljeno toliko materijalne štete. Ali, Pasternak nije video tranziciju.

• Za koga će glasati Miroslav Mišković?

  Iako je trgovina na političkoj berzi nešto drugačija od one na finansijskom tržištu (Beogradskoj berzi), mnogo ljudi se svaki dan pita čije političke akcije kupuje Miroslav Mišković, odnosno „za koga će Mišković glasati?“.