Dačićeva je pozicija veoma daleko od udobnosti, koju mu novinarsko-analitičarska kasta spočitava. U odnosu na sve ostale stranke koje su na izborima preskočile cenzus, ona je možda najneudobnija.

Ako se radikali sada ne dočepaju vlasti, teško da će to učiniti u narednih osam do deset godina. Isto važi i za DSS, s tim što je ovde u pitanju i sam Koštunica, bez kojeg DSS ne postoji. S druge strane, pozicija demokratskog bloka vrlo je jasna. Napisi u štampi o Tadićevoj Pirovoj pobedi potpuno su pogrešni. Pirova pobeda znači – pobeda uz nenadoknadive gubitke, dakle poraz. Tadić, međutim, u političkom smislu ne samo da ništa ne gubi, nego mu je politička budućnost izvesna da izvesnija ne može biti, i to ma kakav rasplet, glede obrazovanja vlade, bio. (O izgledima demokratskog bloka u tekstu koji sledi: Tadić i perspektive.)

Šta, dakle, Dačić može da uradi? Odgovor je savršeno belodan, uprkos svoj misterioznosti i zakukuljenosti razgovora, uprkos svim novinarsko-analitičkim spekulacijama, uprkos njegovom teatralnom odlasku u Rusiju, uprkos svoj galami koju, zajedno s radikalima i Koštunicom, diže unaokolo. Dačić se može priključiti radikalima i Koštunici i tako, najdalje za četiri godine, politički upokojiti i svoju stranku i sebe, ili se može priključiti Tadiću, pokušati u tom priključivanju da bude skroman kakav je bio i do sada, i tako probati da preživi.

Radikali i Koštunica, ukoliko se ne dogodi mirakulozni preobražaj njihov, a neće, politički su istrošeni, kadrovski slabi, ideološki dezorijentisani, i sada je samo pitanje da li će u narednom periodu, ako budu bili na vlasti, razarati zemlju, ili će, ako budu bili u opoziciji, lagano da kopne ne čineći štetu koju bi činili na vlasti. S druge strane, ko god da danas napravi vladu, u narednom izbornom turnusu teško će išta sprečiti Demokratsku stranku i njoj bliske stranke, računajući i LDP, da osvoje apsolutnu parlamentarnu većinu i tako dođu u priliku, još jednom posle 2001, da oforme ustavotvornu skupštinu, donesu savremen ustav i počiste ostatke razbijenog patriotsko-patrijarhalnog bratstva.

Jedina nepoznanica je da li će u tom trenutku zateći teško oštećenu zemlju posle vladavine radikala, Koštinice i Dačića, ili će zemlja biti u boljem stanju nego što je danas (danas ne valja, razume se, ali ovo je stanje upravo savršeno u odnosu na ono što bi nas sačekalo posle radikala, Koštunice i Dačića ujedinjenih na istome zadatku). Utoliko Dačić stiče nekakvu šansu priključivanjem Tadiću, za razliku od radikala koji tu šansu nemaju, ili Koštunice, čija bi jedina šansa da politički preživi bila da naredni period provede u opoziciji.

Priča koju ovih dana šire „nezavisni analitičari“ (analitičari bliski Koštunici i radikalima) o tome da je glasačko telo SPS-a radikalnije od radikala i Koštunice – puko je prodavanje magle. Tom se prodavanju magle suprotstavlja evidencija o Dačićevoj kooperativnosti sa DS-om i DSS-om u prethodnim sazivima, dakle sa ljudima koji su najpre svrgli Miloševića, a potom ga izručili Hagu. Ulaskom u Tadićevu vladu, uz sasvim skromne zahteve u smislu tri ili četiri ministarstva, i žestokim i, koliko je god to moguće, poštenim radom u njima, Dačić dobija šansu da preživi naredne četiri godine.

Ukoliko se odluči za patriotsko-patrijarhalni blok, koji će mu, sasvim izvesno, ponuditi mnogo više nego što će mu ponuditi Tadić, ukoliko prihvati taj sirenski zov, Dačić dobija kratkoročno, ali je na duge staze bez ikakvih šansi. I to uopšte nije sporno. Sporno je sledeće: da li će, u međuvremenu, Dačić sa sobom u bestragiju povući i ovu zemlju, kako je vući znao, ili će, najzad, pokušati nešto za nju i da učini. Recept je, njega što se tiče, vrlo jednostavan: skromnost i žestok rad, ili trenutna slava i busanje u prsa patriotska i bedan kraj, mnogo bedniji nego što je mogao biti posle 5. oktobra.

Jer posle 5. oktobra, u razorenoj zemlji, ali sa Koštunicom, kao svojim čovekom u novoj vlasti, SPS je, i pored svih cepanja, nekako preživljavao, a preživljavao je upravo zahvaljujući skromnosti i relativno koherentnoj retorici usmerenoj ka socijalnim problemima. (Nije ovde, naravno, reč o skromnosti kao učinku dobrog vaspitanja, nego o skromnosti kao posledici muke, opadanja, neimanja izbora.) Dobro, i zahvaljujući nekakvim koferima punim para o kojima bi Dačić imao ponešto reći. No, hvatanjem u vrzino kolo sa svojim „prirodnim“ saveznicima, posle još nekoliko godina uništavanja zemlje – a to bi razaranje, why not, moglo potrajati i četiri godine – socijalisti više ne bi imali glasačko telo, jer bi ono, u međuvremenu, poumiralo od bede, beznađa i očaja.

Peščanik.net, 19.05.08.

Povezani članci:

• Šta je maca donela

  Pošto smo se već složili oko idejne bliskosti i osećajne sabornosti Demokratske stranke i SPS, ne bi trebalo da ima prepreka svemu ostalome.

• Žaba i škorpija

  Zamoli, dakle, škorpija žabu da je prenese preko reke. Žaba odbija: neću, ubošćeš me! Ma kakvi, veli škorpija, pa nisam blesava, obe bismo potonule! Žaba zaključi da to ima rezona i pristade, škorpija joj se pope na leđa, i one zaploviše ka drugoj obali. I taman kad je sve trebalo da se završi u najboljem redu, kad se druga obala već jasno nazirala, škorpija ipak ubode žabu, i obe krenuše da tonu.

• Dole vlada!

  Nema tog razloga da danas podržim Dačića via Tadić; neću, ne dolazi u obzir, ni mrtav, samo me poštedite objašnjenja da je sve ovo u „korist Srbije na njenom budućem evropskom putu“. Ako je Dačić supružnik Tadića, a jeste, ne usuđujte se da me pitate da li ću ikad podržati ovu Smrdljivu Vladu: nikad, never, not in a million years, ne dolazi u obzir, jok, zaboravi, fade away!

• Igrokaz

  Čak i da nije istina – mada su Tadićevi kriterijumi dokučivo racionalni – sam pomen da bi Bajatović mogao biti ministar policije, poništava svaku priglupu DS reklamu iz dueta Nebojša Krstić/Sršan Šaper da su se socijalisti promenili, danas je, bre, to evropska partija, sve levičar do koljača, sve zločinac do euroentuzijaste, sve demokrata do socijalista, ne zna se gde počinje Tadić a gde u vimetu završava Dačić! 

• Ivičina božanska siesta

  Ivica Dačić nije Bog, ali čini se da hrli ka tom statusu. Taj čovek još od postizbornog ponedeljka vredno pravi Vladu Srbije, a svi mu se nude da mu u tome pomognu – i tako to traje šest uzastopnih dana, širom Beograda, Moskve i Sheveningena. Sedmog dana, u nedelju, pregovora o Vladi nema: «odmaram se, zato danas nema pregovora o Vladi», prostodušno kaže Ivica.