Peščanik - Gde zeka pije vodu

Gde zeka pije vodu

Petar Luković

31.01.2008.

12.10 – 13.20

Čim je ušao u svoj kabinet, Vojislav Koštunica je sa torbom u ruci krenuo ka prozoru, levom rukom pažljivo pomerio zavesu, fiksirajući pogled na krovove, odakle se brzim očnim pokretom prebacio na ulicu; osetio je da mu srce brže lupa, kao da mu pretkomorama struji snažni ruski gas pod ogromnim pritiskom. Šef kabineta već mu je spremio čašu vode, kao što je to činio svaki dan u identičnoj situaciji: predsednik Vlade bio je uveren da ga prate.

Obično bi se smirio i opustio oko pet popodne kad više nije prilazio prozoru, ali je danas – nekoliko dana uoči drugog kruga predsedničkih izbora – osetio onu vrstu nemira koju je imao kad se dva dana glasalo za Ustav ili kad je po austrijskim selendrama satima sedeo u istoj prostoriji sa Albancima.

Rukom je pokazao šefu kabineta da priđe, seo za veliki kancelarijski sto, iz torbe izvadio hrpu papira, olovku i gumicu, rukavom sakoa obrisao prostor ispod sebe, stavio naočare i, bez reči, samo pokretom brade, dao dozvolu šefu kabineta da defloriše božansku tišinu.
„Zvao vas je Tadić“, prošaputa šef kabineta sugestivno. „Nešto oko Evropske Unije, nije baš bio jasan“. Vojislav se nije ni pomerio, što je sagovornik ispravno shvatio kao zeleno svetlo za monolog: „Zvao vas je Nemanja Kusturica, sprema se da sahrani još jedan američki film, pa pita da li biste održali opelo za serijal o Supermenu?“.

Kad je premijer nastavio da ćuti, šef kabineta je produžio: „Zvali su vas iz nekoliko manastira da ih što pre posetite, Filaret vas posebno pozdravio, Pahomije vam šalje šunku koju vam je davno obećao, Amfilohije bi rado da vas ugosti na ručku kad vam odgovara“.

Zagledan u sagovornika ali, u stvari, ne spuštajući pogled sa zavese – Koštunica je izgledao kao čovek koji pažljivo sluša i ništa ne propušta: „Zvao vas je Aleksandar Tijanić samo da vam poželi dobar dan, zvalo vas je desetak Rusa što iz ambasade, Gasproma, što iz Dume, da vam čestita na sporazumu sa Rusijom oko gasa, zvala vas je Ljiljana Smajlović iz ’Politike’ da vam kaže da ste sinoć na Televiziji izgledali veličanstveno, javio se onaj mali Tadićev, Božidar Đelić, da vas obavesti o budućem Sporazumu sa Evropskom Unijom, javio se...“. Koštunica podiže ruku, vlastan da zaustavi ovu poplavu informacija: umalo da pita da li se javila Sandra Rašković-Ivić, ali se u poslednjem času ujede za jezik i prebaci se na tzv. predsednika države. „Kad je Tadić zvao?“ upita bezrazložno, kao da će mu ta dragocena informacija: da li je bilo 10.10 ili 11.02 otkriti nešto novo, što već o Borisu nije znao. „Zvao je u pola osam jutros“ odgovori mu šef kabineta iznenađeno, uveren da se u takvom ranoranilačkom tajmingu krije nešto što samo premijer može da zna.

Koštunica mu pokaza rukom da ode i zatvori vrata, ostavljajući sebe u situaciji koju nikad previše nije voleo: samog sa sopstvenim mislima. Znao je da u toj filigranskoj utakmici sa svojim mozgom neće izaći kao pobednik ako ne nađe rešenje da istovremeno podrži oba svoja predsednička kandidata; ponekad se osećao kao majka koja podjednako voli dvojicu svojih sinova – jedan, Tadić, raskalašno plitak politički švaler, mek kao duša, mazohistički voljan za kompromise koje čak ni Koštunica nije tražio, površan, uljudan, opčinjen predsedničkim položajem sa kojim može da slika; drugi, Nikolić, tradicionalni gnjavator-domaćin, patetičan, lukav, tvrd ali ne baš najtvrđi, ideološki bliži, ali neoprezan u momentima kad mu jezik brži od pameti, opčinjen predsedničkim položajem s kojim može da slika.

Obojicu je – ote se osmeh Koštunici – upregao u kosovske čeze; obojica govore ono što im je Koštunica usadio u glavu: „Srbija nikad neće priznati nezavisno Kosovo“, „Srbija će učiniti sve što je u njenoj političkoj moći da se suprostavi stvaranju lažne države na teritoriji Srbije“.

Da je bilo sreće i pameti, Tadić i Nikolić bili bi u Vladi čiji bi predsednik bio Koštunica: fatum srpske nesloge udari premijera naglom glavoboljom, ustade i opet priđe prozoru. Učini mu se da na ulici vidi Čedomira Jovanovića, ali nije mogao da se zakune. Odjednom mu se sloši i krenu u toalet.

15,20 - 17,14

Godinama je Koštunica samom sebi pokušavao da objasni zašto najbolje razmišlja dok sedi na šolji u svom malom, kancelarijskom toaletu; tu je – sećao se – dobio ideju za Ustav i dvodnevno glasanje; tu je odlučio da nikako ne primi onog finskog mamuta Ahtisarija; tu mu je palo na um da proglasi „tehničku vladu“; tu se setio da je on „evrorealista“ a ne „evroskeptik“ ili „evrofanatik“; tu je rođena ideja o „Trećoj Srbiji“, ni desno, ni levo, nego pravo, čim povučeš vodu!

Umesto da razmišlja o Sandri Rašković-Ivić i njenim veselim haljinicama sa afričkim životinjama, gde je uvek tražio odgovor na vascelo pitanje „A gde zeka pije vodu?“, mučili su ga tekući predsednički kandidati; sebi je priznavao da ne voli nikakve izbore – naročito one na kojima dobija sve manje glasova – i privatno zavideo Josipu Brozu koji je proglašen za doživotnog predsednika.

Tek drugi mandat Predsednika Vlade shvatao je tek početak jedne velike karijere; možda se u Srbiji promeni politički sistem – hvatao je sebe u zamci mašte – pa ga proglase za Kralja ili Večitog Predsednika, samo je potrebno verovati!

Iz slatkih slika prenu ga zvuk mobilnog telefona koji je neoprezno poneo u toalet; na ekranu ugleda „Tadić“ i namerno pusti da telefon zvoni. Negde oko pedesetog tona, nehajno se javi: „Da?“. „Predsedniče, ovde je Boris Tadić, predsednik“. „Recite, Borise“. „Hteo sam da vam kažem da je ovim novim sporazumom koji se nudi Srbiji, Evropa podržala našu zajedničku politiku“. „Ali to nije Sporazum o pridruživanju“, pokuša Koštunica da pojasni. „Nema veze, predsedniče, taj ćemo Sporazum potpisati pre ili kasnije“.

Što kasnije, pomisli Koštunica, gotovo nikad, ali se suzdrža i odgovori: „Naravno, Borise, kako ti kažeš“. „Mislio sam da u tu čast održimo zajedničku konferenciju za štampu na kojoj bismo...“. Koštunica ga prekinu: „Borise, zar se u Moskvi nismo dogovorili da su evropske integracije u ovom trenutku manje važne od Sporazuma sa Rusijom oko gasa i prodaje naše naftne industrije? Kako bi to izgledalo našim dragim partnerima u Moskvi“. Tadić napravi dugu pauzu: „ U pravu ste, kao i uvek“. Koštunica preseče: „Vidimo se“.

18,12 - 20,24

Kad je u prethodnih pola sata obavio dva razgovore sa DSS-analitičarima Đorđem Vukadinovićem i Slobodanom Antonićem oko njihovih kolumni za „Politiku“ i „Novu Srpsku Fašističku Misao“, gde im je dao neophodne smernice i uputio na teze koje bi morali da iskoriste: Đorđe da podrži Tadića, Antonić Nikolića – Koštunica se odjednom osetio neobično umoran. Ova minuciozna igra hodanja po jajima, gde se Koštuničina DSS nijednog časa ne sme izjasniti ni za jednog od njenih sinova – iziskivala je poslednje atome snage: priglupi Vukadinović nikako nije mogao da shvati da je državni interes da se Tadić u njegovim tekstovima predstavi kao spasitelj, baš kao što ni priglupi Antonić nije uspeo da smanji svoj radikalski doživljaj za Nikolića kojeg je iskovao u pravoslavne zvezde. Mirno, momci, rekao im je Koštunica – svejedno je Tadić ili Koštunica kad ih obojicu držim u džepu. Važno je samo da održimo sportsku borbu.

Čim se oslobodio ove dvojice ludaka – nikad neće razumeti zbog čega im Ljiljana Smajlović plaća hiljade evra mesečno da bi ponavljali njegove reči – Koštunica odluči da čuje prave savete. Pozvaće Dobricu Ćosića i Ljubomira Tadića, Borisovog oca, da čuje šta ta Evropa stvarno misli. Možda se javi Brani Crnčeviću ili Momi Kaporu. Četiri književna oka više vide.

21,02 - 23,32

Nakon još dva telefonska razgovora: sa Tadićem, koji se sa svim složio i sa Nikolićem koji nije imao nikakvih primedbi – svejedno tko dobio – zadovoljni Koštunica sumirao je situaciju. Nema Sporazuma sa Evropskom Unijom. Ako ga i bude, onog časa kad EU uputi misiju na Kosovo – Sporazum ne važi. Hoćemo u Evropu, ali pod našim uslovima. Sarađujemo sa Hagom, ali to ne znači da moramo da isporučujemo naše junake. Vizni režim nije bitan: koji pravi Srbin želi da poseti belosvetsku Evropu u kojoj mrze čitav naš pasoški narod?

U času kad je politički odahnuo, svestan da je svejedno da li je Predsednik Države BoTa ili ToNi – Koštunici se učini da je trenutak da se prepusti mislima o Sandri Rašković-Ivić, kćeri nekadašnjog Velikog Hrvatskog Srbina Jovana Raškovića; ugasivši svetlo, opušten glede predsedničkih izbora, Koštunica duboko uzdahnu i krenu prema toaletu. Ali, prethodno, pomeri zavesu i pogleda u noć: reče sebi „Tamo je Srbija“ i zatvori vrata.

Povezani članci:

Tekstovi Petra Lukovića

Autori