U alkoholnoj migreni zbog proverene činjenice da se već u nedjelju (hrvatski: u nedjelju, 20. 1.) održava prvi krug predsedničkih izbora – zaludno sam švrljao internetom, obavezno preskačući sve što ima veze sa četvoricom ličnih kandidata dr. Vojislava Koštunice, bez obzira što se u javnosti predstavljaju pod navodno različitim imenima: Tomislav Nikolić, Velimir Ilić, Boris Tadić ili Milutin Mrkonjić.

Dovoljno mi je bilo što sam prošlog tjedna, u četvrtak uveče, ostao zakovan uz televizijski ekran, u somnabulnom horroru gledajući nabrijane radikale koji kliču Nikoliću, vitlajući slikama Vladimira Vlade Putina, Ratka Mladića i Raše Karadžića; dovoljno mi je bilo što sam desetak sekundi video Velimira Ilića sa satanskom sekirom u napadu na nevino božićno drvo; dovoljno mi je bilo što sam Miloševićevog graditelja Milutina Mrkonjića video na billboardima na kojima piše "Naš drug: Milutin Mrkonjić" pa da popizdim jer on nije moj drug, nije mi ni poznanik, nije mi Milutin ništa i svečano me zabole nježnik (srpski: kurac) za njegovo socijalističko drugarstvo.

Međutim, jebiga, nikako mi nije dovoljno Borisa Tadića; svaki dan po deset puta u satu slušam njegove snimljene audio-poruke i uvek se sledim kad čujem da patetikom iz španskih serija kaže "naše bake i naše deke" pominjujući nekakve "pedale koje moramo da okrećemo", valjda mu je neko dobacio horogom ovu imbecilnu metaforu o Srbiji kao biciklisti pod dopingom, pa nesrećni Tadić okreće metaforu kao što bi okretao pedale, jebale ga pedale a posebno bicikl! Ne umem da objasnim šta me je nateralo da sa omiljenih download-sexxy-electro glam-rock-alternative sajtova krenem na www.boristadic.org: očigledno je da se nisam dovoljno samobičevao, nisam se enough kaznio, kao mazohista-amater imao sam poriv za slatkom dozom torture, sasvim je moguće da sam potpuno devijatno prolupao kad me interesuje kako izgleda biciklistička web-strana našeg tekućeg predsednika!

Ne očekujući zvučni napad, nisam se pripremio; jeste, imao sam slušalice na ušima, slušao po redu The World Dominion i The Singles i The Orders – kad je odjednom nešto teško, orkestarski moćno, široko kao Kosovo, dramatično kao Metohija, krenulo da me penetrira poznatim filmskim orgazam-temama kao u onim scenama kad se okonča neka bitka pa junak s mačem u ruci gleda u nebo, a ono muzika počinje da plavi i da diže i da uzdiže, maltene kao državna himna po stepenu erektivnog patriotizma. Odmah ukinem The World Dominion, The Singles i The Orders – pojačam muziku sa Tadićevog sajta i stvarno osetim kako mi Predsednik prodire: jeste silovanje, ali demokratsko, još kad počnem da čitam njegove "autobiografske beleške" malo se opustim pa se suha bol pretvori u slatku bol, if you know what I mean.

Naročito me seksualno uzbudio sledeći Tadićev pasus, napisan da mu donese glasove biciklista-penzionera zarobljenih u pedalama prošlosti: "Živeli smo skromno, jako skromno, kao i svi tada, uostalom. Svi smo jeli istu hranu, hleba i masti. Nismo imali više od dva mesna obroka nedeljno, jelo se povrće. Danas mladi ljudi to ne znaju. Kad pogledam fotografiju svojih dečijih kolica, vidim da je napravljena u neprijateljstvu prema ljudskom telu. Nije tu bilo na točkovima nikakvih amortizera, već je sve to bilo od drveta, tvrdo, bez jastučića, zaštite od vetra ili bilo čega drugog."

Ako je ova priča istinita, onda je Boris Tadić već kao dete bio viđen za Sigurnu kuću; ako je stvarno sve vreme jeo hleba i masti, žudeo za mesom i mrljavio povrće, onda su danas neke stvari medicinski mnogo jasnije; što se dečijih kolica tiče, Tadić nije objasnio šta bi mu to odgovaralo krajem pedesetih prošlog stoleća: wireless-internet za bebe, veštačka booby-sisa koja svira državnu himnu dok mališa cucla ili NASA-materijal na kolicima na daljinsko upravljanje?

U nastavku ove tužne i pretužne autobiografije, naišao sam na perfektnu laž: u svom dramskom dramoletu očaja, Tadić na jednom mestu piše "pošto moji roditelji ništa nisu imali, kao i većina roditelja tog vremena...", što bi trebalo da stvori sliku da su akademik Ljubomir Tadić i supruga mu, zajedno sa detetom koje ni onda inteligencija nije naročito podarila, živeli u potpuno praznom stanu, bez kreveta, stola za ručavanje ili stolica jer "ništa nisu imali". Valjda su, pizda mu materina, imali dete – ili Tadić sebe računa u "ništa": čak i da je sve tako kako je napisao, a nije, laže kao kandidat – ostaje činjenica da je familija Tadić posedovala drvena dečija kolica! Malo li je za ovakvog Predsednika?

Kad sam ugasio web sajt, ukinuo onu horror muziku koja me je guzila uzvišenim epic-tonovima, vratio u uši The World Dominion i smestio se pred ekran pred najlepšim puszi-ženama u Vodicama koje iz vode izlaze u mikro-kupaćim kostimima bez amortizera, tvrdo, bez jastučića i zaštite od lukovićevskog su-pomamnog vetra – seo sam u stolicu koja liči na drvena kolica da uz novo pivo sebi objasnim zašto ni mrtav neću glasati za Borisa Tadića, ni u prvom, ni u drugom, ni u bilo kom krugu.

U prvom ću krugu, kao krajnje objektivni LDP fanatik, glasati za mog prijatelja Čedomira Jovanovića; u drugom ću krugu – ako slučajno nema Jovanovića – izaći na glasačko mesto i pokušati da olovkom na listiću nacrtam dečija kolica u koja ću pažljivo, drugom bojom, smestiti iscrtani, džinovski polni organ, kako bi se organ slagao sa količinom masti u pojedenom hlebu jednog od kandidata. Onda ću masnim rukama presaviti listić, zgužvati isti, ubaciti u kutiju - i vratiti se pred kompjuter gde me željno očekuju The World Dominion s pesmom "Jesus Christ I Feel Alright".

Vaistinu se dobro osećam.

A kako ne bih? Rođendan mi je već 24 časa posle izbora, u ponedeljak 21. 1.: za poklon očekujem pedalu s bicikla, hleb bez masti, mast bez hleba, možda i drvena dečija kolica u koja bih se mogao sakriti u drugom krugu predsedničkih izbora. Odakle ću vam drvenim amortizerom, izložen kiši i vetru, u neprijateljstvu prema ljudskom telu, idućeg tjedna objaviti kolosalnu vijest – da je Koštunica pobedio mada nije ni učestvovao.

Tako je to, prijatelji, kad je mnogo masti a malo kruha!

Povezani članci:

• 44. minhenska sigurnosna konferencija od 08. do 10. 02. 2008. godine

  Tadić je u Münchenu izrijekom pozvao učesnike 44. mđunarodne sigurnosne konferencije na nastavak pregovora o Kosovu, upozorivši da bi sve tri strane mogle platiti visoku cijenu ukoliko ne dođe to tih pregovora. Presjeći pitanje nezavisnosti Kosova u ovom momentu moglo bi donijeti samo nesreću i za region i za cijelu Evropu, izjavio je Tadić.

• 7. emisija

  Gosti: Srbijanka Turajlić, profesorka ETF, Kosta Čavoški, profesor Pravnog fakulteta, Ljuba Tadić, glumac i deca iz Otpora
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• All stars parada

  Za manje od dva sata, pred nečim što je nekada bilo Savezna skupština, a sada je nejasno šta je, usred teritorije koja je nekada bila država, a sada je još maglovitije šta je, trebalo bi da počne Veličanstveni Narodni Miting u organizaciji «Vlade i parlamentarnih stranaka».

• Šestoprsti predsednik

  Svi ti prsti, svejedno da li ih je bilo tri ili šest ili, računajući slugu Vuka, dvanaest, bili su namenjeni Bušu koji je – gle, nesreće! – sedeo dva reda niže, ali je to, ipak, nekako video, maltene se uzbudio, samo što nije bombardovao Srbiju zbog tog Hrabrog Gesta našeg još Hrabrijeg Predsednika. 

• Beleška o orijentaciji

  Pod uticajem dve suprotstavljene sile – unutrašnje, koja je bila u zavadi sa stvarnošću i spoljašnje, koju je proizvodio Tadić – Radikali se nisu naprosto rascepili, nego su popucali, kao grnčarski sud.