MENTALNA ANOREKSIJA: Kad se država Srbija naljuti (čitaj: Koštunica Vojislav), onda se, prirodno, očekuje da svaki njen lojalan građanin bude besniji od samog premijera. Osetilo se to poslednjih desetak dana, od onog nerazumnog trenutka kad su tzv. antifašisti, usred Novog Sada, organizirali miting protiv tobožnjih fašista, sa providnom idejom da pokažu kako je Koštunistan leglo ekstremne desnice gde se regrutuju nacisti; nervozan kao farfalja zbog ovih zločinačkih optužbi koje mu remete neophodni mir u svečanim trenucima kad Kosovo branimo od napada secesionista, dr. Voja je upregao čitavo medijsko stado čiji je jedini zadatak bio vrlo jednostavan – da ljudima poruče/utuve u lobanju kako između Nenada Čanka i nekog pomahitalog esesovca nema nikakve razlike, kako između narkomana Čede Jovanovića i lobotomiranog naciste stoji znak jednakosti, kako je svaki ekstremizam, bio on desni a (naročito) levi – pošast za krhku Srbiju kojoj je jedini spas nekakav Treći Put: ni Čeda ni Firer, nego Koštunica Voja, ljudska mera srpske poremećenosti u kojoj se svako od nas prepoznaje.

Za deset se dana glede novosadskog mitinga digla državna kuka i vladajuća motika, a posebno medijski ašov u obliku stotina tekstova koji su nas uveravali kako je najstrašnije da baš sad – kad branimo Kosovo od Šiptarskog Nakota – moramo da se bavimo fašizmom, a svako, je l' da, zna da fašizma u Srbiji nema i nije ga nikad ni bilo, ono što se tokom ratova (u kojima nismo učestvovali) dešavalo nije dimenzija Fašizma; hoće se reći da "Škorpioni" nisu fašisti, nisu fašisti ni oni koji su likvidirali civile u Vukovaru, nije fašista ni Ratko Mladić – malo mu se omaklo u Srebrenici, ali šta je desetak hiljada Muslimana spram jednog Srbina, pičkin dim!, nema, drugovi, fašista u Srbiji, ima, zato, milion patriota spremnih da ponovo zakolju, otkolju, prikolju, granatiraju, bombarduju, dignu u vazduh, raznesu… kao što su to radili po Hrvatskoj i Bosni slavnih devedesetih godina, kad fašizam, gle, takođe nije bio u modi, ali je zato fashion-krik bio da nosite crnu šubaru, nož, maskirnu uniformu i člansku kartu radikala ili socijalista ili dss, kao pravi Weekend Koljač koji subotom i nedeljom pređe Drinu i malo se zabavlja, da bi već u ponedeljak bio na poslu, tačno u osam, preciznost uber alles!

RESTOVAN MOZAK: Svako ko zaboravi Miloševićevu Srbiju iz devedesetih godina kad je Ubistvo bilo svakodnevna sportska disciplina i kad smo imali tisuće blood šampiona – danas piše za (K)Nin i ponizno objašnjava teoriju fašizma po merilima zarđale kašike Vojislava Šešelja. Lik po imenu Zoran Ćirjaković u ovom oficijelnom glasilu Republike Srpske (Krajine), ovako vidi ishod mitinga u Novom Sadu: "Kad nam je već nametnut diskurs pun teških reči i navučenih klišea, može se reći da su u nedeljnom sukobu u Novom Sadu kolo, ipak, vodile dve fašistoidne struje. To nije bio, kako neki tvrde, 'nastavak sukoba partizana i četnika', već prvenstveno odmeravanje ekstremista koji su želeli da politički profitiraju jer demokratskim sredstvima ne mogu da ostvare svoje galaktičke ambicije…".

Izuzetno gadljiv na istoričarku Latinku Perović koja je Ćirjakoviću postala neka vrsta psihosomatske opsesije, srpski novinarski borac piše: "Ne smetaju fašisti lažnim antifašistima koji su se okupili na kontramitingu u Novom Sadu, već to što u Srbiji nema više fašizma, kako je prorokovala ambiciozna istoričarka, nekada titoistička moćnica koja je bila isuviše mlada da bi se borila protiv (jedinog pravog) nacizma. Njeni sledbenici su ti koji danas, po meri njene misli i olimpijske samouverenosti, uporno 'nacifikuju Srbiju'. Zato i ostaje utisak da bi novosadskom Fireru bilo teško da smisli bolju strategiju za pridobijanje novih pristalica od one koju su mu, koristeći preterivanja i poluistine, servirali beskrupulozni i krvožedni 'antifašisti' i 'denacifikatori'...".

Prevedena na hrvatski, ova poruka da se protiv fašizma nikako ne valja boriti jer mu se tako diže rejting, prekrasna je potvrda Hitlerovog uspona – kojem se niko nije suprostavljao, svi uvereni da se radi o "gubitnicima", "ludacima", "budalama" ili "propalicama". Iz (K)Nin vizure, samo je jedno jasno: da je svaki fašizam bolji od Jovanovićevog ili Čankovog liberalizma, da je – uopšte – mnogo bolje biti srpski nacista nego prolupali mondijalista, da fašizam, kad se prilagodi našem mentalitetu i okolnostima Kosova, uopšte nije loš, naročito kad fašizam obučemo u patriotsko odelo, vežemo mu mašnu sa bojama zastave, tko sme da ustane protiv Srbije, čik da vas vidim!

ŠIŠKE NA ŽARU: Taman kad na dss-sajtu Nova Srpska Fašistička Misao savladam dvadesetak erotskih tekstova na temu kako su Čanak i Jovanović fašisti, kako je vođa SS ekstremista Goran Davidović jedan "mlad čovek" koji reaguje "impulsivno" glede Kosova, kako je Srbija neodoljivi turistički mamac jer su im građani suludo tolerantni – obožavaju Albance, a naročito Muslimane koji vole dr. Koštunicu Vojislava, kako je činjenica da je antifašizam u Srbiji "passé", juče pogledam emisiju na TV Avala u kojoj glavnu ulogu ima glavna urednica Politike Ljiljana Smajlović Ugrica; sa vojnim šiškama a la Princ Valijant, drugarica Ugrica je u utorak izrekla čitavu paletu komplimenata spram Ratka Mladića, direktno fajterski sa odlukom Carle del Ponte da uskrati pozitivnu odluku o suradnji Srbije sa Haškim Tribunalom.

Ništa ne bi bilo strašno da je drug Ugrica (atavistički muški rod) neka vrsta religioznog Preachera, ali je omanji problem što je reč o glavnom uredniku Politike čija ljubav ka Koštunici podrazumeva mericu obožavanja prema Mladiću. Kako u ovom stavu nema političkog konflikta – voleti dr. Voju isto je kao i voleti dr. Ratka – dočekali smo da nam se fašizam smeje oblikom logoraške frizure drugarice Ljilje.

Njena tvrdnja da je levi "ekstremizam" opasniji od nepostojećeg, nema ga, srpskog fašizma, uz izlive ljubavi prema drugu Ratku… slika je ovdašnje Srbije u kojoj je ama baš sve moguće! Još ćemo čuti da je Koštunica Voja najveći srpski antifašista!

U tom slučaju, samo da kažem: jebo nas antifašizam!


Feral Tribune

Povezani članci:

• Anti – antifašizam

  Nakon sloma hladnog rata radikalno se menja kultura sećanja, a time i odnos prema fašizmu. Nova sadašnjica, koja otvara novu budućnost, uvek traži i novu prošlost.

• Antifasisticki skup u Novom Sadu

  Nepovjerenje prema svetu intelekta uvek je bio simptom fašizma, od Geringovog otvorenog stava - Kada čujem reč kultura, mašim se za pištolj, do česte upotrebe izraza kao što su degenerisani intelektualci, jajoglavci, jalovi snobovi, univerziteti su gnijezda crvenih. Službeni fašistički intelektualci uglavnom su bili angažovani u napadanju moderne kulture i liberalne inteligencije zbog izdaje tradicionalnih vrijednosti.

• Bespuća srpskog antifašizma

  I danas je antifašizam odnos prema svetu (civilizaciji), političko i moralno uporište demokratije i slobode, a ne obično prisećanje na tužne i trijumfalne trenutke nedavne prošlosti. Tadašnje velike podele i danas su linija razgraničenja, jer ni opasnost od sličnog nasilja nije konačna prošlost ovog nesavršenog sveta. Nisu ni tada, kao ni sada, frontovi bili "čisti" i nepromenljivi, niti se radilo o prostoj podeli na dobro i zlo. Nacizam, fašizam, rasizam, pokazuje se i kod nas, nije otrovno rastinje bez korena. Ali kod nas se, nažalost, nacizam diže iz mrtvih.

• Dan ponosa

  Homofobija je mesto iskazivanja opšte mržnje prema svima sa kojima se ne slažemo, koje ne uvažavamo ili sa kojima želimo da se politički obračunamo.

• Definicija fašizma

  Zagovarajući nacionalizam, rasizam, a osobito antisemitizam, fašisti pripadnike manjinskih nacija prokazuju kao glavne krivce za krizu poretka. Istovremeno treba nasilno ukinuti sve svjetonazorske, kulturne, vjerske, političke i druge razlike koje samim svojim postojanjem dovode u pitanje temelje zajedništva. Teror kao organizirano, trajno, brutalno i neograničeno nasilje je legitimno sredstvo za postizanje ovog ujednačavanja.