Tko je tko: VOJISLAV KOŠTUNICA/Predsednik Vlade Srbije; kosovski mistik; DRAGAN JOČIĆ/Ministar policije, delinkvent; MILOŠ ALIGRUDIĆ, šef poslaničke DSS grupe u Skupštini Srbije, artistički pomahnitao; ĐORĐE VUKADINOVIĆ & SLOBODAN ANTONIĆ: dss-analitičari, medijske zvezde, budale; BORIS TADIĆ, tzv. predsednik Srbije, šifra Barbika; OLJA BEĆKOVIĆ, kćer Matije Bećkovića, voditeljica emisije "Utisak nedelje", psihopata; LJILJANA SMAJLOVIĆ UGRICA: Glavna urednica Politike i dss žrtva.

 
IZ DNEVNIKA VOJISLAVA KOŠTUNICE, NEDELJA 071007:

U ranu zoru, oko pola dvanaest, telefon me budi: zove Dragan Jočić. Glas mu podrhtava, sav zbunjen bunca o nekakvom mitingu u Novom Sadu. Pokušavam da ga smirim: kažem mu da je Srbija umorna od mitinga i da sad sve snage valja usmeriti da sačuvamo Kosovo, ako baš treba napravićemo miting u Novom Sadu za jedinstvo Srbije. Ne razumete, šefe, kaže on, taj miting za jedinstvo smo zabranili. Kako, bre, zabranili, zaprepastim se, Srbija nikad nije umorna od mitinga za jedinstvenu državu u kojoj je Kosovo preambula. Zabranili, predsedniče, opusti se Jočić, navodno, taj miting organizuju fašisti iz Nacionalnog stroja, sećate se da sam vam o tome pričao prošle nedelje kad ste vi ulazili a ja izlazio iz toaleta?
 
Stvarno, setim se, kao kroz maglu, da je Draganče nešto mumlao, ali ko još njega shvata ozbiljno? Pa, dobro, šta je sad problem: zabranjen fašistički miting, mada me muči oksimoron: otkud fašisti kod nas kad je opšte poznato da smo mi uvek bili antifašisti, čak smo i četnike uveli u antifašističku koaliciju. Ćuti Jočić i već počinje da me nerviraju te njegove policijske dramske pauze. Nenad Čanak, Čeda Jovanović i Žarko Korać spremaju miting, odvali on i u tom vaseljenskom času poče ježa da mi kozi, kakav miting, Jočiću, brzo reci. Antifašistički. Hoće da obeleže ono, kako zove... ratni zločin kad su Hortijevci u Dunav bacali ubijene Jevreje... I tu ga zamolim da me liši detalja, umalo da mu saspem u lice da Jevreji nisu jedine žrtve i da je ono što se danas dešava sa Srbima na srpskom Kosovu mnogo gore od te izraelske propagande, ali opet Jočić: plaši se da Čankovi i Čedini, a posebno Žarkovi ekstremisti ne krenu u opšti napad na Novi Sad, čuo je od svojih izvora iz Nacionalnog stroja da su levičari naoružani, šta da radi, da pošalje žandarmeriju ili da pokrene tenkove?
 
A gde su ovi naši, pitam ga. Ovi iz Obraza su se ušančili u crkvi, razvili veliku srpsku zastavu preko zvonika; Stroj je u vojnoj kafani, cirka i osmatra, držimo ih pod kontrolom, u vezi smo. Dok razmišljam, kupujem vreme pitajući Jočića: da li mu se javio Miloš Aligrudić, ako nije, neka ga brifuje, sutra je Skupština, prilika je da se glasačima objasni šta je to fašizam. Potvrđuje Jočić, zvaće Miloša, nego pita: da podignem specijalce! Digni specijalce, kažem, ali tako da nacionalni interes ne bude ugrožen. Ako shvataš šta mislim, precizno naglašavam. Shvatam, kaže Draganče. Prekidam vezu i sa slušalicom u ruci opisujem Kosovo u vazduhu. Naša, srpska granica!
 

IZ DNEVNIKA DRAGANA JOČIĆA, NEDELJA 071007:

Ne časim ni časa. Zovem sekretaricu da pozove Gorana Davidovića Firera. Zig Heil, majstore, veselo mu otpozdravljam, sve teče po planu? Sedimo u kafani, šefe, stoka se skuplja, naoružana crvenim zastavama, ima tu i homoseksualaca i Jevreja i nesrba kol’ko ti duša ište, vidim da su čankolisci razvili LSD zastavu, tvoji momci nam okrenuli leđa i gledaju u lice te mučene fašiste opsednute idejom da razbiju ovu našu jedinstvenu Srbiju. Nemam živaca da ponovo slušam ono što sam već čuo od Voje: ti znaš, kažem Goranu, da ćeš morati da budeš uhapšen, ali da ti javim da će te privesti najšarmantniji momak iz žandarmerije, večito nasmejan zajebant, pa ne bilo loše da se i ti smeješ, onako, kao iz prkosa, fora: srećan nacista, srećna Srbija, kapiraš?
 
Goran se oduševio: Dragane, svaka ti krv i čast za slobodu Srbije! Nemoj samo da budu grubi prema mojim momcima, jedan će da ih provocira nacističkim pozdravom – ali gledaj da ga baš ne skenjaju, nema te žrtve koju Nacionalni Stroj nije spreman da učini za DSS. Ne komentarišem, moram da budem neutralan u ovom svefašističkom obračunu. Drži se, jedino što umem da kažem Fireru, dok me knedla u grlu guši dubinom srpskog bola na Kosovu. Sekretarici kažem da zove Aligrudića, hitno je!
 

IZ DNEVNIKA MILOŠA ALIGRUDIĆA, NEDELJA 071007:
 
Taman kad sam završio pisanje sutrašnjeg govora u Skupštini ("Ligu socijaldemokrata Vojvodine i Liberalno demokratsku partiju trebalo zabraniti, jer su ekstremističke partije koje za svoju metodologiju rada u odbrani svojih programa i ciljeva imaju fizički obračun. Jedva čekam da se formira Ustavni sud Srbije kako bi preuzeo svoja ovlašćenja, jer za zabranu rada političkih stranaka nije dovoljno samo da se pročita šta je u njihovom programu i šta govore, već je vrlo bitno da se oceni njihova metodologija delovanja"), zove me Premijer. Kako si, Miloše, pita me, ali ja već znam šta se krije iza njegovih kurtoazija; spremio izlaganje, šefe (čitam naglas), šta kažete?
 
Nisi nigde naglasio da su Čanak i Firer potpuno isti, to je teza na kojoj mora da se jaše, kaže on svojim sonornim tek probuđenim glasom. Pita me Voja da li sam čitao nove tekstove Slobodana Antonića i Đorđa Vukadinovića o najavljenom mitingu u Novom Sadu, ako nisam – osećam prekorni ton – preuzmi teze: Čanak je ekstremista, on preti letvama, on traži obračun svim sredstvima, a mi, dragi moj Miloše, znamo šta to znači. Nećemo dozvoliti da nam šačica fašista odlučuje o sudbini Kosova. Ne mogu da mu kažem: ali ja, kao šef poslaničke DSS grupe, da preuzimam teze ove dvojice plaćenih budala – ne dolazi u obzir; oni mogu samo da preuzimaju moja naređenja. Okrenite Vukadinovića, kažem sekretarici. Vrlo sam raspoložen!
 

IZ DNEVNIKA ĐORĐA VUKADINOVIĆA, NEDELJA 071007:

Sve sam se sa Vojom dogovorio još pre dve nedelje; obavestio Ljiljanu Smajlović koja je već bila upoznata sa naređenjima: idemo na Čanka, Žarka i Čedu bez pardona, Antonić je u vezi s Firerom koji mu je sve objasnio i dao smernice; odjednom se javlja Aligrudić – zamislite – da, tobož, bude koordinator antifašističke akcije! Lepo mu objasnim, strpljivo: da sam već napisao nekoliko tekstova za uglednu Politiku i da je Ljiljana Smajlović sve odobrila i ponešto dodala, ali ne marim; citiram samog sebe: "I kada bi Čankov antifašizam bio iskren, a nije, i da mu je zaista stalo do toga da se Srbija spase od fašističke pogibelji koja joj, po njegovom mišljenju, preti, onda bi morao biti svestan da njegova pojava i njegovi ’antinacistički’ nastupi na fenomen protiv kojeg se, navodno, bori imaju otprilike isti efekat kao i pokušaj da se čašom benzina ohladi pregrejani motor. Nije on ni glup ni naivan da ne zna da svaki njegov, kao bajagi, radikalni ’antifašistički’ ispad do urnebesa podiže rejting radikala u Vojvodini i regrutuje barem nekoliko desetina novih ’nacionalnih’ strojevaca.”
 
Nema smisla da meni Aligrudić drži banku i objašnjava šta mi je zadatak: sve mislim da zovem Voju i da raščistim ovu mutnu situaciju, kako bi se znalo ko je bio prvi u napadu na Čanka, Čedu i Koraća. Još će da se ispostavi da je to Olja Bećković! A nije me večeras ni pozvala u emisiju!
 

IZ DNEVNIKA OLJE BEĆKOVIĆ, NEDELJA 071007:

Vukadinović je nepodnošljiv: već četiri dana me zove, hvali mog oca Matiju, tvrdi da je otkinuo na njegovu novu pesmu ("Za mene neće postojati ljudi i nacije/Već ljudi i neljudi/ Ljudi koji jedu zrnasto/I neljudi koji jedu čorbasto/Čovek se hrani mahunarkama/A nečovek ajmokcima i umacima/Ljudi jedu koštunjava/Zobena i bobičava/A odljudi se valjaju u sosu/I plivaju u saftu"), nije mu samo jasno zašto je on odljud kad je u dss-sosu, vidim da hoće da dođe u emisiju i tu mi prekipi: bio si, bre, Đorđe, ove godine bar dvadeset puta u "Utisku nedelje", pusti nekog novog analitičara da ga Srbija zavoli, i tu se on skrušeno pomiri: predloži mi nekog Branka iz Nove Srpske Fašističke Misli (NSFM) koji baš danas negde u Novom Sadu cuga kaficu i analitički analizira.
 
Pitam Đorđa o ideji da pozovem Čanka: odlično, izgledaćeš neutralna, ali moraš da se konsultuješ sa Jočićem i Aligrudićem; fašizam je na srpskom pragu, ne dozvoli Čanku da taj prag pređe. S Jočićem i Aligrudićem sam u vezi još od jutros, kažem mu pobedonosno, oni su hteli da Firera dovedem u emisiju – baš bi bilo zgodno – ali mi je ministar policije napomenuo da će on biti uhićen, ali uz osmeh, što baš tog časa nisam razumela pa sam pitala tatu koji mi je rekao da Ozna sve dozna i da radim za Službu kao što je on činio decenijima. Ispostavilo se da je Branko iz NSFM pravi šeret: guzio je Čanka uzduž i popreko, hladno, kao da pije kaficu na fašističkom mitingu. I tata mi se javio: samo mi je rekao "Ljudi jedu koštunjava" i ja sam znala. Najbolja sam! Volim te, oče!
 

IZ DNEVNIKA BORISA TADIĆA, NEDELJA 071007:
 
Tata Ljubomir mi se jutros nije javio. Pozovem ga, on očajan; od Matije Bećkovića čuo za miting u Novom Sadu i traži da nešto preduzmemo. Kažem mu da sam u vezi s Vojom koji je u vezi s Jočićem koji je u vezi s Firerom i da je sve u redu. Neko će biti uhapšen; neko okrivljen; neko osramoćen – ali, tata, Demokratska stranka s tim nema nikakve veze! Pa, ne bismo valjda učestvovali na antifašističkom skupu koji ima političke pretenzije! Da te podsetim, oče: kad su me pitali o tobožnjem Nacionalnom Stroju – mada, kao i ti, sumnjam da u Srbiji ima nacista, to, jednostavno, nije moguće – rekao sam: "I ovih dana slušamo o nekim nacionalnim strojevima i sličnim organizacijama. Svi moraju da poštuju zakone ove zemlje i odluke njenih državnih organa. Učiniću sve što je u mojoj moći da se od ekstremizma zaštite svi građani Srbije, naročito najugroženiji, a to su Srbi na Kosovu i Metohiji." Tata, tatice, zar nisam tvoj naslednik!
 

IZ DNEVNIKA LJILJANE SMAJLOVIĆ UGRICE, NEDELJA 071007:

Ceo dan me zovu! Prvo Voja: pričali smo skoro dva sata o seksu i taman kad je trebalo da se oslobodi napetosti, u sobu mu je upala ona njegova supruga urlajući "S kim danas drkaš?" Sledila sam se: taman sam operisala šiške, a da me na nivo anarhističke onanije spušta njegova Zorica – to stvarno, posle svega, nisam zaslužila. Rekla sam mu to sms porukom. Izvinjavao se, obećavao, nudio mi Vukadinovića i Antonića besplatno, ne moram ništa da im platim, samo da mu se vratim! Taman sam se mehanički smirila nakon što sam izmerila obim grudi: 32 cm – dva milimetra više nego prošlog meseca – kad me je zaskočio Aligrudić pitanjem hoću li na naslovnoj strani da objavim fotografiju momka iz Novog Sada koji je nacistički pozdravljao; već smetena, što zbog Voje više zbog Zorice, kažem mu da fašisti nemaju mesta u Politici, na šta on zadovoljno kaže "tako je".
 
Posle vidim da niko tu sliku niko nije objavio, pa mi drago: inostrani novinari mogli bi da pomisle da je Srbija zemlja u kojoj ima fašizma, ovako, ispostavilo se da su Čanak, Čeda i Korać oni koji šire nacističke metode, srećom da imamo Vukadinovića i Antonića koji će sve objasniti glupim čitaocima. A onde me zove Olja Bećković: čula je da imam emisiju na TV "Avala". Pita me hoću li recitovati stihove njenog tate o koštunjavom voću. Žena je ortodoksna budala: kakvo voće sme da postoji pored Koštunice?
 

IZ DNEVNIKA BORISA TADIĆA, NEDELJA 071007:
 
Imamo sreće: taman kad smo podelili društvena preduzeća i upravne odbore i pare i provizije i osigurali sigurnost Srbije kao države u kojoj se talimo po procentima – dobili smo temu antifašizma na kojoj valja raditi. Samo bez strasti: nikako za fašizam, nikako za antifašizam. Negde između: učite od G17+ koji znaju kako to valja raditi. Smrt antifašizmu, sloboda javnim preduzećima!
 

IZ DNEVNIKA VOJISLAVA KOŠTUNICE, PONEDELJAK 081007:
 
Opet me budi Jočić u podne; kaže da je novosadska šema uspela, Firer u zatvoru, Čanak na stubu srama, Čeda poražen, Korać posramljen. Dva sata kasnije, javlja se Aligrudić iz Skupštine: popizdeo, Čanak, Čeda i Korać u Skupštini govore i niko ih ne zaustavlja. A čemu služi ono govno Albijanić, izlete mi iz G17+ usta, što ne zaustavi polemiku? Spuštim slušalicu i čekam.
 

IZ DNEVNIKA MILOŠA ALIGRUDIĆA, 081007:
 
Sređeno, šefe. Albijanić se izvinjava, priznaje da je govno; Skupština prekinuta; ostaje samo da nas podrže Politika i RTS. Koji, takođe, priznaju da su govna.
 

IZ DNEVNIKA VOJISLAVA KOŠTUNICE, PONEDELJAK 081007:
 
Podržali. U Srbiji nema fašizma, sem u krugovima oko Čanka, Čede i Koraća.
 

IZ PESME MATIJE BEĆKOVIĆA, PONEDELJAK 081007:
 
A odljudi se valjaju u sosu/I plivaju u saftu.
 

IZ PENISA PETRA LUKOVIĆA:
 
Nabijem vas na na sos i saft.
 

IZ REAKCIJE S BLOGA:
 
Ne mogu da verujem da smo posle 24 sata došli u poziciju da se branimo i pravdamo, da su postupci antifašista glavna tema, da policija tvrdi da je naša strana započela... Marš svi u pizdu materinu/This post has been edited by Zabalujev on Oct 8 2007, 03:42 PM.


Feral Tribune

Povezani članci:

• All stars parada

  Za manje od dva sata, pred nečim što je nekada bilo Savezna skupština, a sada je nejasno šta je, usred teritorije koja je nekada bila država, a sada je još maglovitije šta je, trebalo bi da počne Veličanstveni Narodni Miting u organizaciji «Vlade i parlamentarnih stranaka».

• Šestoprsti predsednik

  Svi ti prsti, svejedno da li ih je bilo tri ili šest ili, računajući slugu Vuka, dvanaest, bili su namenjeni Bušu koji je – gle, nesreće! – sedeo dva reda niže, ali je to, ipak, nekako video, maltene se uzbudio, samo što nije bombardovao Srbiju zbog tog Hrabrog Gesta našeg još Hrabrijeg Predsednika. 

• Dnevnik

  Od danas je zabranjeno pusenje, osim u privatnim odajama, automobilima ili na ulici. Teror pusaca zamenjen je terorom nepusaca. Ako se ne uvaze njene krajnjosti tesko je razumeti Ameriku koja se od evropskih korena pocela otrzati upravo posto je zvanicno prihvatila prosvetiteljska nacela slobode i jednakosti.

• Dole vlada!

  Nema tog razloga da danas podržim Dačića via Tadić; neću, ne dolazi u obzir, ni mrtav, samo me poštedite objašnjenja da je sve ovo u „korist Srbije na njenom budućem evropskom putu“. Ako je Dačić supružnik Tadića, a jeste, ne usuđujte se da me pitate da li ću ikad podržati ovu Smrdljivu Vladu: nikad, never, not in a million years, ne dolazi u obzir, jok, zaboravi, fade away!

• Dve fotografije (o političkom pomirenju)

  Ima nečeg u toj fotografiji što odiše apsurdom, komikom, mukom, smehom, ima nečeg blesavog, ima nečeg na šta bi, možda, trebalo da se navikavamo.