Budući da nikog normalnog ni u Srbiji a kamoli u Hrvatskoj ne interesuje tobož spektakularna vijest da su prošlog tjedna u neprijateljskom New Yorku zajedno boravili predsednik Boris Tadić i premijer Vojislav Koštunica, obojica na srpskom nacionalnom zadatku glede naučno-fantastične simulacije pod umetničkim sloganom Kosovo u Srbiji – sasvim je logično da je ovih dana udarna politička tema postala buduća Pjesma Eurovizije, principijelno debilna muzička priredba koja će se, kao posledica pobede nekakve srpske pevaljke, održati iduće godine u Beogradu.

Odavno poremećeno uverenje da je svaka teniska ili muzička pobeda Trijumf Države i naučni dokaz supremacije Srpskog Nacionalnog Bića, već se mesecima pompezno širi kroz najave da će "buduća Evrovizija" Beogradu značiti ono što je Zagrebu predstavljala Univerzijada ili Sarajevu – Olimpijada: kao da Eurovision Song traje nekoliko nedelja u nekoliko desetina disciplina sa pedesetak tisuća sportista!
 
Svejedno: rešena da ovu televizijsku priliku iskoristi za propagandu Vaskolikog Srpstva, Država Srbija delegirala je Radio Televiziju Srbiju kao nosioca posla od presudne važnosti za zemlju; kao jedan od prvih koraka organizovan je konkurs za lokalni logotip i idejno rešenje scene u "Centru Sava".
 
Ispostavilo se da je srpski design – baš kao i ovdašnja politika – u raljama primitivne mitomanije o čijim bolesnim razmerama govori prvonagrađeni rad pod šifrom "Mama 2008" (pažljivo pogledati fotografiju): beogradsku Evroviziju predstavljaće četiri nezavisna elementa za čije uzročno-posledične veze savremena nauka još nije našla racionalno rešenje, jer na logotipu imamo a) šljivu koja oblikom liči na dunju ili na bundevu, b) trubu koja valjda treba da upozori Eurovision Song da je Guča njen najveći ideološki protivnik, c) usamljenu notu koja visi u bezvazdušnom prostoru, i, konačno, najveću misteriju d) ženske usne, dovoljno otvorene da u jednom cugu popuše trubu, šljivu u obliku dunje i notu.
 
Obrazloženje žirija da je nagrađeni logotip "skup znakova koje objedinjuje slična simbolika: muzika, Srbija, Evropa, ljubav, mladost, sreća..." otkriva da su članovi žirija bolesniji nego što se mislilo; šta, recimo, reprezentuje mladost na ovoj čudovišnoj tapiseriji – da li je to truba, i ako jeste, otkud veza između duvačkog instrumenta i mlađih godišta? Jebeš trubu i mladost, nego je pravi question u obliku nadrealne misterije: šta na ovom horror-kolažu reprezentuje Evropu? Truba sigurno nije, jer je u Srbiji na delu Prvi Zavijajući Koštuničin Zakon koji glasi "Ko ne razume trubu, ne razume ni Srbiju". Opet, šljiva sigurno nije predstavnik europskih demokratskih vrednosti, ne samo zbog činjenice da ovakva grafički oblikovana šljiva više liči na ovcu Doli nego na vrstu voća – već zbog samoubilačke potrebe da se pretvori u šljivovicu, što nikako nije u skladu s europskim zdravstvenim standardima.
 
Ostaju, dakle, nota i usne kao mogući branioci Evrope: ovako iscrtana nota, bez ikog svog, otuđena od ognjišta, suđena je da ode na đubrište istorije – čime ostaju poluotvorene, napućene, dementno dizajnirane usne koje kao da su lečene od herpesa. Kako je samo srpski RTS žiri to uočio, proučavaće se decenijama!
 
Kao u Da Vincijem Codu, svako rešenje otvara novi filozofski problem; na redu je "sreća" koju valja prepoznati u jednom od četiri retardirana crteža; da je sreća sakrivena u destilatima čak i ovakve deformisane šljive, poznato je svakom alkoholičaru koji se prima na srpski design; truba i sreća, zna svaki posetilac Guče koji se valja u blatu, imaju zajedničke roditelje: Velju Ilića i Vojislava Koštunicu; nota je simbol srpske sreće, naročito kad se nota čuje na srpskom Kosovu; finally, finale pripada ženskim usnama čija oralna veština predstavlja tradicionalnu konstantu sreće u seksualnim potrebama ovdašnjih Eurovision-konzumenata.
 
Ova površna analiza ovakvog remek-dela tek je predvorje budućih dilema i rasprava; od pitanja gde rastu šljive koje pažljivijim gledanjem sve više liče na Rubikovu kocku, preko pitanja da li je Eurovision Song trubačko takmičenje jer je truba jedina zastupljena od svih instrumenata, do pitanja zašto je nota sama i da li je to prekor Evropi koja Srbiju vidi kao poslednji otok na kontinentu? Šta god da odgovorite, bujica novih pitanja će vas oboriti na zemlju: Zašto je truba žuta? Zašto je nota zelena? Zašto su usne dramatično ljubičaste? Zašto šljiva ima bolesnu tamnoplavu boju? Zašto usne prekrivaju deo šljive? Da li je to istorijska pretenzija na tuđu teritoriju? I gde su sise? Zašto najbolji srpski proizvod nije našao mesto na logotipu? I zašto logotip izgleda kao delo retardiranog autora inspirisanog tekućom šljivom? I zašto samo 10.000 eura za nagradu?

U trenutku kad sam se još jednom ispovraćao po logotipu, shvatio sam da najgore tek dolazi: naime, video sam i idejni nacrt buduće Evrovizijske scene u "Centru Sava"! Koliko se uspelo naslutiti iz metafizičkog dizajna, Eurovision Song biće neka vrsta tribute-koncerta dinosaurusima, jer sve što na pozornici visi i njiše se, neodoljivo podseća na ova monstruozna stvorenja s dugačkim vratom i odgovarajuće malom glavom u kojoj je mozga baš onoliko koliko kod nagrađenih! Nekakve plave daske sleva i zdesna simbolizuju valjda Savu i Dunav, ali se zato iz dubine podruma ka vrhovima tavanice diže plastični urbanosaurus čije stilističke replike po zidovima podsećaju na Spielbergovo filmsko ostrvo. Podrazumeva se da će po završetku Eurovizije, dinosaurusi oživeti i po kratkom postupku pojesti sve izvođače, naročito slasno one iz NATO-država!
 
Tako bismo konačno pomirili ugodno i praktično!
 
Srbija do Evrovizije!