Svaka priča o srpskom pravosuđu izgleda kao gola zajebancija sa neizbežnim primesama horrora: još kad je na optuženičkoj klupi neko uniformisano lice iz državotvorne Srpske Pravoslavne Crkve, svejedno da li se goni zbog zlostavljanja dece žaračem ili prefinjene pedofilske tehnike uvlačenja u dupe - ishod je unapred poznat; ili je bradato lice oslobođeno usled nedostatka dokaza, ili je sud nešto zasrao pa se suđenje poništava, ili je slučaj zastareo, ili silovana deca nisu pravilno skladištila uzorke DNK iz popovske sperme, ili nije u nacionalnom interesu da sveštenicima zbog sitnica sudimo baš sad kad se svet ostrvio da nam uzme Kosovo sguza!

Povod za ovu filozofsku raspravu o manijacima u mantijama jeste odluka Vrhovnog suda Srbije da se - zbog nepoštovanja procedure - ukine presuda Opštinskog suda u Novom Sadu kojom je Jovan Mišić, poznatiji pod semenim imenom Ilarion, osuđen na čitavih godinu dana zbog pedofilskih aktivnosti; do pre mesec dana, zanimljivo, čak je postojala poternica za Mišićem, ali sad kad je presuda ukinuta i zaključeno da je „slučaj zastareo", mahniti sveštenik slobodan je da po crkvenim baštama i dalje dečacima pokazuje spolovilo i da bogatom novčanom nagradom od 100 dinara celiva svako hrabro dete radoznalo da pipne mlohavu religioznu alatku.

Upravo tako je čitav slučaj otkriven pre šest (!) godina: deca su se roditeljima hvalila da im je čika popa davao novac svaki put kad su ga uhvatili za Pokemona... I kad su užasnuti roditelji digli frku, Crkva je mirno, kao da se ništa nije desilo, povukla Ilariona sa radnog mesta i, navodno, pokrenula „interni postupak" po sopstvenim aseksualnim kanonima. Logično: država Srbija i pre šest godina nije imala snage i volje da posegne za normalnom procedurom i ovog seksualnog zlotvora stavi iza rešetaka, već se zadovoljila obećanjem Crkve da će tu stvar „rešiti".

Čekajući ishod postupka koji verovatno nikad nije ni pokrenut, Mišić je premešten u Hrvatsku, u manastir Orahovica, gde je nastavio da radi ono što najviše voli: da penisom celiva srpske dečake mlađe od šest godina. I taj je skandal (pravo)slavno zataškan: Mišić se opet vratio u majčicu Srbiju da na miru čeka odluku Opštinskog suda u Novom Sadu; pomenuti Sud, tek da pomenemo, vodio je postupak upravo tako da ga svaki Vrhovni sud ima odmah poništiti: Mišić, recimo, nije bio pozivan na saslušanje, niti na glavni pretres, što je bilo dovoljno za ovakav očekivan i planiran happy-end epilog.

Ovo pravno vunovlačarenje koje je trajalo punih šest godina na delu je pokazalo da je, u stvari, Država Srbija integralni deo Crkve; koliko dečaka Ilarion treba da poprska svetom spermatoizoidnom vodicom da bi neki ovdašnji Sud odlučio da ovo čudovište valja baciti na dugogodišnju robiju - u odluci Vrhovnog suda nije objašnjeno, baš kao što ništa nije rečeno ni o slavnom vladici vranjskom Pahomiju koji je, baš kao i kolega Ilarion, u pedofilskoj groznici spopadao dečake u sopstvenom manastiru. Četiri odvojena procesa protiv ovog Manijaka koji je i dan-danas na visokom SPC položaju, okončana su prirodnom pravnom smrću: dva procesa su do izricanja presude zastarela, za ostala dva nije bilo „dovoljno dokaza".

Činjenica da je Vojislav Koštunica u nekoliko navrata dolazio u Vranje gde je glavnim ulicama šetao sa ovim časnim i nepohotnim božjim službenikom - vrlo se dojmila srpskom pravosuđu koje je ovu mušku šetnju ispravno pročitala kao politički signal: ne dirati Pahomija! Za one koji ovaj signal nisu videli prvi put, dr Koštunica je napravio reprizu: u širi krug budućih pregovarača o Kosovu, dr Kalašnjikov uvrstio je diplomatu Pahomija - tek da pokaže da je Pahomije onaj stub srpskog društva koji se mora čuvati i negovati.

Tako se pedofilski krug nepovratno zatvorio: Pahomije i Ilarion su konačno slobodni da voljenom srpskom premijeru pruže odlučujuću podršku u historijskoj borbi za jednopolno Kosovo! Kolektivno ćutanje srpske javnosti glede ovih sramnih sudskih odluka - ovde se pomenutom šutnjom objašnjava kao briga o „ugledu Crkve", institucije u koju naivni The Serbs još uvek imaju najviše poverenja! Slučaj pedofilskog dueta Pahomije/Ilarion koji se kanonom „muškog bratstva" tretira kao „bezazleni incident" samo je vrh ledenog crkvenog brega koji štiti ratne zločince, priziva fašiste u svoje okrilje ili propoveda ideologiju po kojoj sve zlo „stiže sa Zapada", u šta se, valjda, ne računa pedofilija koja se po ovdašnjim manastirima svečano primila i, kao falusna štafeta, prenosi s mantije na mantiju ispod koje se, obično, ništa ne nosi; tko, jebiga, zna kad će naleteti nova, radoznala skupina dečaka!

Srpska Pravoslavna Crkva niti se oglasila niti ima namera da se oglašava spram ovakvih „sitnica"; izvesni ministar pravde (partijski drug Borisa Tadića) reći će da ne komentariše odluke sudova; od ministra policije dočekaćemo da nam kaže da ovaj slučaj više nije u opisu njegovog radnog mesta; dr Koštunica upozoriće da u Srbiji nema važnije teme od Kosova i da je borba za očuvanje celovitosti Srbije, u stvari, bitka za međunarodno pravo i Statut Ujedinjenih naroda, te nam je neophodno nacionalno jedinstvo; Velimir Ilić, ekspert za crkveno i muzičko pravo, trenutno je zauzet trubačkom organizacijom Sabora u Guči; kako je krenulo, možda Ilarion i Pahomije u Guči budu počasni gosti!

Uz narodnjačku parolu: „Tko ne voli pedofiliju, taj ne voli Srbiju!".

Povezani članci:

• Šesti princip

  Pre mesec i po dana, taman kad smo okončali parlamentarne izbore, iz hrvatskog kuta večito sklonog historijskoj tragediji, izgledalo je da je Srbija najebala: čekala se presuda o genocidu od strane Međunarodnog Suda Pravde, čekao se konačni Ahtisarijev predlog o neporecivoj nezavisnosti Kosova, čekalo se formiranje nove Vlade – da bi se na hrvatski užas sve okončalo veličanstvenim hepiendom. Srbija, dabome, nije kriva za genocid; Rusija i Kina će s nepodnošljivom lakoćom veta vratiti Kosovo u naručje Srbije i, što je najvažnije, nastavili su se, urnebesnom brzinom, razgovori o formiranju nove Vlade!

• Član 113. i druge neslavne uspomene

  Na jednoj od mojih oglasnih tabli, rasutih iznad improvizovanih mesta za rad odnosno pisanje u ratnim godinama, za razne manje ili više stalne korisnike, zakačen je mali žuti bedž sa precrtanim brojem 113. Ne rasturam improvizovana mesta za rad zbog lenjosti i zbog sećanja: tako je i ovaj istorijski predmet, zbog čijeg se nošenja hapsilo pre dvadesetak godina, ostao gde je. Reč je o paragrafu jugoslovenskog Krivičnoga zakona koji je označavao verbalni delikt. Borba protiv verbalnoga delikta označila je ne samo najmasovniju disidentsku i paradisidentsku aktivnost 70' i 80', već je kao koncept prevladavala u starijoj, riziku izloženijoj i svakako autentičnijoj disidentskoj grupi, koja se zalagala za slobodu izražavanja i ljudska prava, dok su se pridošlice-paradisidenti zalagali za kolektivna i istorijska prava. Tako smo i propali: »slabi« diskurs prava za sve, i »jaki« diskurs prava za naše pre svih. Znamo ko je pobedio.

• Bratski doprinos opštoj propasti

  Hronični nedostatak iskrenosti srpskih (i ne samo srpskih, naravno) političara, sprečava me da bez kolebanja zaključim koga to oni varaju kada nedeljama, povodom učestalih predaja srpskih bojovnika i vojskovođa Hagu, govore o trijumfalnom ulasku državne zajednice kroz kapiju evro-atlantskih integracija. Varaju li sami sebe ubeđujući se da ne postoji nesklad između gromkih proklamacija o ispunjavanju obaveza - i stanja stvari? Ili znaju za taj vapijući nesklad, pa varaju Haški sud i stanovništvo Srbije, u nadi da će na taj način produžiti svoje vladanje?

• Grob prepun sreće

  Bez obzira što su ga kao kanarinca sahranili usred bašte, u dvorištu, Slobodan Milošević se ovih dana odlično oseća. Mogu da se zakunem da se u grobu rimom okreće od sreće, povremeno se grohotom smeje, prezadovoljan časnom presudom Međunarodnog Suda Pravde (MSP) da Srbija „nije kriva za genocid“ iz čega je izvukao sasvim ispravan zaključak da ni on uopšte nije kriv i da je diletantski budalasto umro jer bi ga drugi Haški sud nakon presude prvog Haškog suda verovatno oslobodio svake nepostojeće odgovornosti.

• iz presude Nate Mesarović

  Пошто је кривични поступак строго формалан, веће сматра да је суд везан диспозитивом оптужнице и да није овлашћен и да оптуженима не може стављати на терет више од онога што им је стављено на терет оптужницом надлежног тужиоца, у конкретном случају, Специјалног тужиоца...Изјаве појединаца са политичке сцене Србије дате медијима могу бити интересантне за историјска, социолошка и друга разматрања, писање мемоара, стварање архивске грађе, а изјаве политичара у медијима које немају везе са самим кривично-правним догађајем, не могу бити предмет оцене суда.