Poslednjih nekoliko nedelja – po logaritamskom obrascu neumrle miloševićevske propagande uvek spremne za pranje mozga – Kosovo je postalo jedina tema ovdašnje politike: pristrasnom posmatraču moglo bi se učiniti da je u Srbiji sve stalo i da ništa ne funkcioniše, što je nepristrasno točno, jer ako nam uzmu Kosovo koji će nam q privreda, šta će nam bilo kakav životni standard, čemu postojanje? Opsednutost "južnom srpskom pokrajinom", kako iz milja Beograd tepa Prištini, ušla je u poslednju fazu kolektivne šizofrenije; izjave Vojislava Koštunice ("Prvi državni interes Srbije je da propadne plan izaslanika UN") i njegovog savetnika Aleksandra Simića ("Evropskoj Uniji lomi se kičma na pitanju Srbije") stvorile su onu vrstu horror atmosfere u kojoj se najbolje snalazi državna RTS televizija, nacionalno svesna značaja "ovog trenutka".

U utorak uveče, baš kad je u neprijateljskom Njujorku, u zgradi Ujedinjenih Nacija, započela nova Kosovska bitka, RTS reporter javio se iz severnog (srpskog) dela Kosovske Mitrovice i rekao da je grad sasvim pust i da na ulicama "nema žive duše". Srbi – objasnio je drhtavim glasom – noćas neće spavati jer će pratiti sednicu Saveta bezbednosti, u strahu i neizvesnosti od mogućeg "neželjenog ishoda". Budući da je sednica SB bila zatvorena za javnost – a baš nije poznato da se i otvorene sednice prenose tv uživo – u vazduhu je ostalo da lebdi pitanje: kako su to Srbi from North Kosovska Mitrovica pratili sednicu Saveta bezbednosti?

Odgovor na ovo pitanje – da su Srbi svetosavski narod koji može ono što drugi ne mogu – sasvim je u mentalnom skladu s vidovnjačkom reakcijom Vojislava Koštunice: srpski tehnički premijer, nakon samo 60 minuta provedenih u Sali UN, pobedonosno je poručio da je Ahtisarijev predlog "propao" i da je, dakle, Srbija trijumfalno pobedila, svejedno što je sednica SB tek započela! Možda je Koštunica duboko u svojoj zakopanoj podsvesti držao izjavu radikalskog šefa Tomislava Nikolića koji je zapretio: "Ne mogu da razmišljam o Rusiji koja u UN posle svega ne bi uložila veto. Onda bi se moj svet srušio i za mene ne bilo mesta u politici." Bez obzira kako će sednica UN okončati – mada nam je dr. Kalašnjikov već objavio konačni rezultat – Kosovo je organski alibi za sve što se Srbiji dešava.

Niko normalan više i ne pominje novu Vladu koja se čeka dva i po meseca: kako, bre, formirati Vladu kad nam uzimaju Kosovo? Premijerov savetnik Aleksandar Magic Simić otišao je korak dalje i rekao da ništa, ama baš ništa: nikakve evropske integracije, nikakve privrede, nikakve investicije, ništa pare – nisu bitnije od očuvanja Kosova! U legendarnom Čačku koji je već godinama privatno vlasništvo ministra kapitalnih investicija Velimira Ilića, pomenuti ministar na poljoprivrednom zemljištu, bez dozvola gradi privatnu bolnicu od tri tisuće kvadrata. Načelnik opštinske (čačanske) Uprave za urbanizam, koji izdaje odobrenje, na pitanje o Ilićevoj bolnici rekao je da će dati izjavu za javnost – kad "Kosovo bude srpsko"! Dakle, nikad!

Sve je onda srpski logično: nema toga što nije dozvoljeno tokom Kosovske bitke! Zemlja koja nema novu Vladu, nema Parlament, nema Ustavni sud, nema budžet, savršena je da u njoj obitava ministar prosvete Slobodan Vuksanović koji je u trenucima pravoslavne psihoterapije pre neki dan priznao: "Čak i da niko ne zna kakav sam bio ministar – to zna Sveti Sava. Meni je to dovoljno i najvažnije." Ovo ministarstvo inače je u stalnoj telepatskoj vezi sa Svetim Savom: bivša ministarka prosvete, Ljiljana Čolić, upamćena po odluci da iz školskih udžbenika izbaci poglavlja o Darwinu, jer Srbi nisu nastali od majmuna već ih je Kosovo stvorilo – svojevremeno je izjavila: "Od stupanja na dužnost ministra prosvete svako veče pred spavanje molim Svetog Savu da me prosvetno umudri." Čekamo samo da nam se obrati ministar energetike i kaže da mu u san svake večeri dolazi Nikola Tesla i savetuje ga oko cene struje!

U ovom postkosovskom ciklusu obnove srpske časti i dostojanstva – država se, preciznije Novi Sad, vraća iskonskim vrednostima čojstva i junaštva. Gradska skupština u kojoj većinu imaju Šešeljevi radikali, Koštuničini gnomovi i Miloševićevi sledbenici – odlučila je da ulice na Klisi i Veterniku nazove po komandantu paravojnih formacija "Vukovi s Vučjaka" Veljku Milankoviću i generalu JNA komandantu Novosadskog korpusa Mladenu Bratiću koji je poginuo 1991. godine kod Vukovara. U obrazloženju piše da je Nova ulica "Klisa V", na predlog MZ Klisa, nazvana po Veljku Milankoviću, "hrabrom poručniku, komandantu 'Vukova s Vučjaka' kome pripadaju velike zasluge i zahvalnost za neustrašivost u borbi za odbranu srpskog naroda u Bosanskoj i Kninskoj krajini u poslednjem ratu na prostoru bivše SFRJ".

Navodi se da je on učestvovao u oslobađanju Zapadne Slavonije, Modriče i Dervente, te prvi s "vukovima" ušao u Jasenovac, probijao koridor ... a ranjen je u borbama u selu Kašić kod Benkovca: "Gelerom od nemačke granate pogođen je u desnu stranu grudi 4. februara 1993., a posle deset dana umro je na VMA u Beogradu." Predlagač navodi da se "još za života preselio u istoriju, legendu i pesmu". Za generalaMladena Bratića navedeno je da je nešto više od godinu dana bio komandant Novosadskog korpusa JNA, kao i da je 4. novembra 1991. poginuo u blizini Vukovara.

Ova vrsta počasti za zločince, ubice i kriminalce – samo zato što su se zalagali za "srpsku stvar" – nikako nije slučajnost niti izuzetak: reč je o novoj upotrebi stare ideologije, one iste kojoj danas Kosovo duva u leđa isto kao što su joj Srbi iz Hrvatske i Bosne duvali pre deceniju i po. Ta vrsta istorijske reciklaže – vidljiva u javnoj retorici – ohrabrena je ukupnom atmosferom u društvu: sad su opet Rusi i Kinezi u modi; ponovo se iz rukava izvlači adut Republike Šumske; po Vojvodini imamo "kraišku" ulicu (bez prohrvatskog "j", pa deca izbeglica govore "subekat" i "obekat", a u prirodi se "orentišu"); ratni zločini su zaboravljeni; Ratko Mladić sasvim zaboravljen.

Ukratko, Srbija u svom najboljem kosovskom izdanju!

 

Feral Tribune