Peščanik - Tehnička greška na vlasti

Tehnička greška na vlasti

21.02.2007.

Praktično značenje filozofskog silogizma „muda u procepu“ otvorilo se ovih tjedana u punoj lepoti spram (hrvatski: spam) države Srbije, suočene s reality show horrorom: u austrougarskoj prestonici Beču počeo poslednji krug pregovora o konačnoj nezavisnosti Kosova, već u ponedeljak se iz mrskog Haaga očekuje presuda Međunarodnog suda pravde za genocid, sve uz poučnu činjenicu da nove Vlade nema ni vidiku, jer partijski razgovori, zvani pregovori, praktično, nisu ni započeli!

U takvom neprijateljskom okruženju glede dva jaja u procepu, premijer Koštunica posegao je za maestralnim rešenjem: samoproglasio se „tehničkim predsednikom Vlade“, što bi, prevedeno na starohrvatski, trebalo da znači da se njegova odgovornost, posebice historijska, piše nulom - kakve on, bre, ima veze sa Kosovom ili ratom u Bosni, kad je svima jasno da se čitav svet ustremio na nesrećnu, miroljubivu Srbiju u kojoj je on, dr Kalašnjikov, bio premijer samo nekoliko godina, ali ako bude sreće i opet će!

Oduševljeni čitaoci „Ferala“ nisu me ostavili na miru: pomozite, Lukoviću, da nam otkrijete detalje vaše natčovečanske borbe za pravdu i istinu! Budući da se kolumna iznenada pretvorila u blog, slede hrvatska pitanja i srpski odgovori.

Predrag Lucić, radnik u riječkom brodogradilištu: Vidio sam na prvoj sjednici novog srpskog Parlamenta, gdje se raspravljalo o Rezoluciji o Kosovu, da su svi poslanici Srpske Radikalne Stranke nosili istovetne bijele majice s natpisom „Šešelj: srpski heroj“. Zbunjen sam: da li je u pitanju nekakva politička poruka?

Luković: Taman posla. Kao sistemska, ustavobraniteljska i patriotska stranka, SRS s najvećim brojem poslanika u Skupštini samo želi da osveži modni prostor zagušen starinskim tradicionalizmom odela s kravatama. Sama ideja da se majice navlače preko košulja i kravata revolucionarna je u biti, bez obzira na tekst poruke i lepotu lobanje pomenutog heroja.

Ivo Sanader, samostalni zanatlija: Postoji li neka radikalska replika koju valja pamtiti?

Luković: Naravno, Ivo. Meni je najdraže obraćanje Aleksandra Vučića, generalnog SRS sekretara, koji je Skupštinu ekskluzivno obavestio da je u kući njihovog partijskog aktiviste iz Novog Sada podmetnut požar, što je izazvalo smeh nekih poslanika. "Vi se smejete, a žena se spasla iskakanjem kroz prozor sa drugog sprata, muž isto, zadobio teške povrede, a deca... decu nemaju."

Viktor Ivančić, zavarivač iz Splita: Što piše „Politika“ o Ahtisarijevom predlogu?

Luković: Kolumnista Slobodan Antonić, službeni glas tehničkog Koštunice, ovako je video ono što se Srbiji dešava: „Neko je već otmicu Kosova uporedio sa silovanjem. Siledžije su velike i jake, nesrećna devojka bi još mogla dobiti i batine ako se bude previše opirala i možda je stvarno da se mnogo ne brani. Ali, zaboga, kako joj još povrh svega možete reći: ’ Ma budi pametna, jesu siledžije, ali bogati su, uticajni, ne smeš nikako da pokvariš svoje odnose sa njima, ne smeš se žaliti. Misli na svoju budućnost, misli na to da sutra treba da postaneš deo njihovog bogatog i lepog društva. Otplači malo, pa se vrati. I nasmeši se, kao da ništa nije bilo“. Da li stvarno može da bude – kao da ništa nije bilo? Je li vi to ozbiljno mislite sa smešenjem? Da momcima ne padne na pamet još koji put da se zabave na sličan način? A šta tek da kažem o onima koji na sve to dobacuju nesrećnici: „’Ma daj, sestro, nemoj da si konzervativna, momci ti samo čine uslugu, ti treba da si moderna, da uživaš u seksu, a naročito treba da uživaš kada se na tebi ispruži Glavni Badža e onda naročito moraš da dahćeš. Stenješ i uzvikuješ – To! To! Još! Još! Da, Glavni Badža voli da je veliki ljubavnik. Ali, Srbijo mila, ipak, ne moraš zbog njega glumiti. I najvažnije je da ih sve zapamtiš. I one koji su se po tebi ređali i one koji su navijali i dobacivali. Jer, jednog dana... Da, da. Jednog dana!“

Ivo Sanader, samostalni zanatlija: Ovaj porno dio sam odlično razumio, ali ne shvatam što kolumnisti znači „jednog dana“.

Luković: Dragi Ivo, hoće Antonić da nam kaže da nas je sve zapisao, uzeo imena i adrese, pa će jednog dana – kad Kosovo bude nezavisno – da nam svima kolektivno jebe mater, jer smo njegov opis silovanja žene shvatili kao ličnu seksualnu ispovest, naročito u introspektivnim delovima gde kolumnista kriči „To! To! Još! Još!“. Prija mu, jebiga.

Vladimir Šeks, nezaposleni vodoinstalater: Ima li još medijskih predloga kako da se izborite za Kosovo?

Luković: Obratite pažnju šta predlaže Srpski Sabor Dveri: „Prvi korak je veliki crkveno-narodni sabor koji bi trebalo da se održi u Srbiji i na kome će uzeti učešća predstavnici Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve, na čelu sa Patrijarhom, zatim predstavnici srpskih političkih elita iz Srbije, Crne Gore, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine, kao i predstavnici vodećih nacionalnih ustanova i nevladinih organizacija iz Otadžbine i rasejanja“.

Predrag Lucić, radnik u riječkom brodogradilištu: Dobro, sastanu se oni i šta odluče?

Luković: Istog dana kad prva zemlja u svetu prizna nezavisnost Kosova i Metohije dobiće sličan zahtev za priznanjem severnog dela Kosova i Metohije kao nezavisne države i, pride, zahtev za nezavisnošću Republike Srpske, koja će istoga dana biti ostvarena proglasom Narodne skupštine RS. Ovo treba da je prva tema Sabora, jer srpska elita mora da ispita da li ima snage za ovaj potez koji predstavlja jedini ozbiljan novi politički argument koji nam je preostao u borbi za Kosovo i Metohiju.

Viktor Ivančić, zavarivač iz Splita: Što to, praktično, znači?

Luković: Od tog trenutka svi srpski televizijski programi i drugi štampani i elektronski mediji doneće vest o okupaciji Kosova i Metohije i svaki novi dan počinjati sa podsećanjem na obavezu novih generacija da, kada to istorijske prilike dozvole, oslobode okupirane teritorije. Dakle, nikakav poziv na rat, već na pamćenje i Zavet budućeg oslobođenja, za koje od toga dana svi počinjemo da radimo. A to u praksi znači korenite promene u moralnoj, biološkoj, prosvetnoj, privrednoj i vojnoj orijentaciji naše države:

Stipe Mesić, radnik iz Slavonskog Broda: Prevedite na hrvatski, molim.

Luković: Mi smo narod bogonosac, ali i državotvorac, i samo na tom putu postigli smo sve svoje velike domete u istoriji.

Predrag Lucić, radnik u riječkom brodogradilištu: Ništa, Lukoviću, ne pominjete kako „Politika“ sagledava buduću presudu glede Međunarodnog suda pravde u Haagu?

Luković: Pod horror naslovom „Strepnja Beograda od presude za genocid“ pomenuta „Politika“ upozorila je stanovništvo šta je čeka.

Viktor Ivančić, zavarivač iz Splita: Ali, zar još nije u opticaju teza Dobrice Ćosića da mu je „strepnja dublja od slutnje“ što poništava poruku naslova?

Luković: Čak i ako je Dobrici „slutnja dublja od strepnje“, činjenica je da je oko presude teška frka. Naša ponosna obrana sastoji se u činjenici da Srbija nije bila član UN u vreme genocida; drugim rečima, to što nismo bili članovi Ujedinjenih Naroda oslobodilo je naše koljačke kapacitete do kreativnih visina. Ali, kako genocida nije bilo – jer mi to tvrdimo, nevini i čisti – istovremeno smo (piše „Politika“) od Rusa tražili da njihov sudija Vladlen Verešćetin bude kandidovan za Predsednika suda, ali su nas Rusi prevarili i predložili novaka Leonida Skotnjikova koji nije imao nikakve šanse, pa je za Predsednicu suda izabrana Rozalin Higins od koje ne očekujemo ništa dobro.

Stipe Mesić, radnik iz Slavonskog Broda: A šta kaže Koštunica?

Luković: Koštunica sad nema vremena da se bavi presudom u Hagu – ipak je on tehnički premijer koji nema vremena za trice i kučine – pa je bitno preneti ono što on kaže o Kosovu: da će srpska delegacija u Beču biti „vrlo konstruktivna“ i „sve u Ahtisarijevom planu odbaciti što se tiče nezavisnosti Kosova“.

Ivo Sanader, samostalni zanatlija: Baš me zanima kako mediji brane srpsku stvar?

Luković: Baš za tebe, Ivo, našao sam rečenicu u „Glasu javnosti: „Albanci stalno ističu da treba da dobiju nezavisnost jer ih ima više. Srbija je bila saveznik SAD u dva svetska rata, a Albanci saveznici Hitlera. Srbi Nikola Tesla i Mihajlo Pupin obogatili su Ameriku, a Albanci su treći po prodaji droge u SAD, svet su usrećili drogom, kriminalom i ubistvima“.

Predrag Lucić, radnik u riječkom brodogradilištu: Mnogo jako! Nego, ima li negde istorijskih dokumenta?

Luković: Koliko hoćeš! Recimo: Objavljivanje turskog popisa u Glasu javnosti, koji je na Kosovu i Metohiji obavljen 1455. godine, a koji pominje samo srpska naselja, pravi je pogodak. Zašto naši političari ne pokazuju ovaj za nas veoma validni dokument, koji demantuje postojanje Albanaca na Kosmetu? Postoji i karta - rimska imperija, na kojoj se vidi postojanje države Albanije na Kavkazu. Ta činjenica demantuje albansku tvrdnju da su Albanci poreklom Iliri. Postoji i popis stanovništva Kosmeta od 1921. do 1991. godine, u kome se vidi enormni priraštaj albanske populacije, ali ni to nije nikada pokazano. Kada bi još u našem pregovaračkom timu bili Smilja Avramov, profesor međunarodnog prava, i istoričar Slavenko Terzić iz SANU, lepo bi to objasnili.

Stipe Mesić, radnik iz Slavonskog Broda: A šta vam je, dragi Srbi, danas činiti?

Luković: Jebiga, ništa mi na pamet ne pada sem da vascelom mučeničkom srpskom narodu predložim mantru koju ćemo dnevno ponavljati: „Hvala ti Sveti tehnički premijeru što nam pokaza put i što nam i vidljivo, a naročito nevidljivo, na tom putu pomažeš. Sve što smo dobro uradili, Vojo, tvoje je delo, a sve što sagrešismo od naše je pameti. Ostani s nama, Sveti Koštunice, jer je borba za premijera tek počela, a valja nam vojevati do kraja. Moli Borisa Tadića i Velju Ilića da te pomenu pred Hristom, Bogom srpskog naroda, i da nam pomognu da po tvojim rečima nikad ne budemo van DSS i van Tebe, da nas ne poklopi jeziva tama tuđinska s lepim imenima i šarenom t-shirt odećom. Amin!

Feral Tribune

Povezani članci:

Tekstovi Petra Lukovića

Autori