U ovim poslednjim decembarskim danima, rano jutros, napravim fatalnu grešku: kupim na kiosku nekakve novine, uđem u trolejbus, sednem, otvorim novine iz kojih mi ispadnu dve srednje oglasne strane. Bez obzira što sam levom čizmom ugazio u lik dr Voje Koštunice koji je na slici podigao ruke i pokazao svih deset prstiju – dobro je, pomislim, ništa nije amputirano – shvatim da je na ovim stranama predizborni govor tekućeg predsednika Vlade: podignem oglasni prostor, nogom očistim blato i pronađem šest ključnih naslova kojima nas dr Koštunica preklinje da glasamo za njega: „Jedna i nedeljiva Srbija“, „Srbija napreduje sigurnim korakom“, „Narod najbolje zna“, „Kosovo i Metohija je Srbija“, „Ravnomerno razvijena Srbija“ i, naravno, „Živela Srbija“.

Drogiran ovakvom srboidnom ponudom, ništa ne primećujem: ni gužvu u trolejbusu, ni da mi na leđima vise tri penzionera i dve sexxy penzionerke, ni truckanje Cvijićevom ulicom, ni kamione i šlepere koji veselo prolaze kroz grad ostavljajući iza sebe ciklon b u lepršavim oblacima crnpurastog dima, ništa ne vidim, čitam Koštuničine reči i neka me, bože mi oprosti, milina obuhvati oko bubrega, pomislim da Koštunica ima terapeutsko dejstvo, nešto kao The Healer, učini mi se da su Vojine reči kao melem, najlepši dar mojim bokovima, a onda shvatim da mi je jedan iz grozda penzionera koji se levom rukom hvatao za šipku drugom rukom zavukao ruku ispod jakne, uhvatio za dupe pa ne pušta.

Potpuno smiren svetovnošću Koštuničinih reči koje kao dekongestiv olakšavaju disanje jer u sebi sadrže pravoslavni terpin hidrat i umirujuću askorbinsku kiselinu – spontano izazivajući nauzeju, palpitaciju srpskog srca i alergijske reakcije na penisu – umalo da usred trolejbusa, kao monah, ustanem, rukom zaustavim vreme i prostor, i ljudima pročitam ono što rađa svaku svežu suzu na devičanskom listu tek dehidriranog jorgovana.

Ali – pomislim u nedohvatu holesteramina – da je možda bolje da dijalog sa Vojom vodim pred čitaocima „Ferala“, vole ti čitaoci-manijaci lijepu srpsku reč, biće to prigodan poklon napaćenom hrvatskom narodu koji se, sasvim izgubljen bez parlamentarnih izbora, ovih dana okrenuo eskapizmu shoppinga, tajno zavideći Srbiji na odluci da se sve pretvori u politiku, čak i fucking Novu godinu!

KOŠTUNICA: Dragi moj Lukoviću, naše su teškoće tolike i iskušenja pred nama tako velika da nam treba svaki naš čovek i svaka stranka kojoj je Srbija zajednička kuća.

LUKOVIĆ: Tako je, dobri moj Vojislave, možemo se razlikovati u političkim metodama ili stranačkim interesima, ali postoje kosovski ciljevi veći od svih nas i značajniji od svake vojne razlike među nama. Jedino me malo jebe ono pominjanje „zajedničke kuće“. Budući da znaš da već vekovima živim u zajedničkoj kući (hrvatski: soliter), na ognjištu od trinaest katova, teškoće i iskušenja glede liftova, nestašice vode, više bih voleo da Srbiju vidim kao zbir malih kućica nego kao jednu kućetinu. Tko će, recimo, biti predsednik Kućnog saveta?

KOŠTUNICA: Dragi Lukoviću, naš je poziv svim strankama da stanemo pred te ciljeve, da vidimo koje će poslove kome od nas dodeliti građani, i da onda svako svoj deo posla radi u ujedinjenoj i jedinstvenoj, našoj zajedničkoj Srbiji.

LUKOVIĆ: Moguće je, prepametni Vojislave, da te nešto nisam dobro razumeo. Nije mi jasno ovo „stajanje pred ciljevima“, znači li to da kad imamo cilj moramo da stojećki odrađujemo posao, zašto, bre, ne sednemo kao ljudi i dogovorimo se, koji kurac da stojimo?

KOŠTUNICA: To je obaveza svih nas proistekla iz odziva građana na Referendumu.

LUKOVIĆ: Ako misliš na Referendum oko Ustava, koji smo natčovečanskim naporima guranja u kutije progurali u poslednjih deset minuta glasovanja, onda se lako mogu složiti da drugog izbora nismo ni imali.

KOŠTUNICA: Ako mi ne razumemo narodnu krađu, kako će narod razumeti naš lopovluk!

LUKOVIĆ: Dopalo mi se, Vojo, ono što si rekao: da Srbija može da gradi napredak na temelju poštenih kompromisa, a ne na političkoj isključivosti i političkom ekstremizmu. Budući da u rođenoj koaliciji imaš baš ljude koji nikad nisu bili isključivi ili, daleko bilo, ekstremni, kakvi su Velja Ilić ili Dragan Marković zvani Palma, nekadašnji Arkanov poslanik, lepo je što narod ima priliku da vidi da se razlikama gradi i unapređuje, a ne da razlike, jebem im mater, razjedaju naše nacionalno tkivo.

KOŠTUNICA: Ništa nisam razumeo šta si hteo da kažeš, nego da te ja nešto pitam. Da li je Srbija postala politički stabilnija nego što je bila pre tri godine?

LUKOVIĆ: Stabilna je do jaja.

KOŠTUNICA: Da li je Srbija postala mirnija nego što je bila?

LUKOVIĆ: Mirna k’o bubica, samo ovi iz LDP nešto se žale...
 
KOŠTUNICA: Idemo dalje. Da li se građani osećaju sigurnijim nego što su bili?

LUKOVIĆ: Toliko sigurni da sve puca od sigurnosti.
 
KOŠTUNICA: Da li se kriminalci svih boja privode pravdi?

LUKOVIĆ: Ovi crveni najviše, najebali su i ljubičasti, smeđi se još drže, žuti žutuju, priznajem.

KOŠTUNICA: Da li se u Srbiji više gradi nego što se gradilo? Da li je tačno da se u Srbiji živi bolje nego što se živelo?

LUKOVIĆ: U odnosu na 1913. postignut je izvestan napredak, nesumnjivo.

KOŠTUNICA: Svaki naš građanin je video kako smo, kao srpska vlada, upravljavali poslovima koje nam je narod poverio.

LUKOVIĆ: Narod je poludeo od sreće gledajući vas kako ste upravljali poslovima. Naročito je presrećan što osim malih aferica Nacionalna štedionica (50 miliona evra), Knjaz Miloš (30 miliona evra) ili desetina još manjih finansijskih nesuglasica od po milion-dva evra, nije bilo velikih afera. Nepokolebljivi patriotski kurs u ekonomiji, reformski kurs u korupciji, vojni kurs u spoljnoj politici, mladićevski kurs u saradnji s Hagom – dokaz su pravne, ekonomske i socijalne sigurnosti u našoj Srbiji u skladu s najvišim zahtevima ministara u Vladi.

KOŠTUNICA: I ne samo to, dragi Lukoviću. Ima jedan deo naše zemlje o kome svi zajedno brinemo i o kome brine svaki Srbin ma gde živeo.

LUKOVIĆ: Brinem li i ja koji živim u soliteru?
 
KOŠTUNICA: Naravno da brineš. I još nije bilo nijednog Srbina koji ne zna zašto je Kosovo najskuplja srpska reč.

LUKOVIĆ: Jebiga, taj sam! Koliko košta ta srpska reč, je l’ jevtinija od Nacionalne štedionice?

KOŠTUNICA: Ko smo mi i šta smo mi bez Kosova? Bez Kosova bismo morali iznova da napišemo celu istoriju. Mi takvu istoriju ne znamo i nećemo da je pišemo.

LUKOVIĆ: A da jednu istoriju napišem ja za Feral?

KOŠTUNICA: Svaki je Srbin tokom istorije, iz naraštaja u naraštaj, znao da će oteto biti vraćeno.

LUKOVIĆ: Misliš na happeninge oko glasovanja za novi Ustav? Vraćamo ubačene glasove?

KOŠTUNICA: Dok postoji Srbija i Kosovo će biti naše.

LUKOVIĆ: I Trst je naš.
 
KOŠTUNICA: Živela Srbija!

Feral Tribune

Povezani članci:

• 15. emisija

  Gost: Vojislav Koštunica iz DSS-a
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• 22. emisija

  Gosti: Vojislav Koštunica iz DSS-a, dramski pisac Biljana Srbljanović, Borka Pavićević iz CZKD, Mića Lenkić iz sela Lipe, dramski pisac Dušan Kovačević, novinar Petar Luković, otporaši iz Kragujevca, Valjeva i Smedereva, Vesna Pešić iz Centra za antiratnu akciju, pesnik Ljubomir Simović, glumac Branislav Lečić, Jasmina sa Senjaka
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• Širom zatvorenih očiju

  Za razliku od Miloševićeve Srbije, čije su fiksacije bile ubilačke, u Koštuničinoj Srbiji diskurs je suicidalan, čime je osnovni politički projekat, prema Nansiju, konačno zatvoren. „Kosovo je Srbija“: dakle, ne bude li Kosova, neće biti ni Srbije.

• Šizofrenija

  Doktor Koštunica našao je baš subotu popodne, kad radni ljudi i građani imaju pametnija posla, da objavi tragičnu i preranu smrt svoje Vlade. Taj njegov obdukcijski nalaz, post mortem, kako se kaže, nije nam doneo ništa novo: njegova je Vlada, naime, uginula prirodnom smrću još negde početkom februara, kao što se i očekivalo u stručnoj javnosti. Doktor Koštunica je, naravno, spor, temeljit, ponekad čak i dostižan, pa mu je trebalo ovoliko da objavi taj exitus.

• Čekajući nove Škorpione

  Retoričko prolećno pitanje: ima li negde u svetu države bez Vlade, bez Skupštine, bez Ustavnog suda, bez budžeta, bez ikakve blage ideje o reformama ili investicijama – dobija svoj kratki prolećni odgovor: ima! The country se zove Srbija, trenutno toliko opsednuta kvadraturom kosovskog kruga da se sve ostalo feat. Vlada, Parlament itd. čini besmisleno plitkim glede srpske svete zemlje po kojoj hodaju Albanci; ispravan utisak da je ova država postala rob već odavno (zasluženo) izgubljenog Kosova pojačava se "diplomatskom ofanzivom Srbije" nakon prve sesije Saveta bezbednosti o budućem (nezavisnom) statusu Kosova.