Peščanik - Republic of Šumska

Republic of Šumska

14.12.2006.

Dve nedelje uoči međunarodne Nove godine koja je samo predjelo za glavnu gozbu - Pravoslavnu Novu godinu – politička situacija u Srbiji, jezikom mudrih analitičara, jeste složena i zaguljena. Usred zime, koja više liči na proleće, imamo raznovrsne oblike izborne kampanje. Ekstremno heavy-metal krilo predvodi dr. Voja Koštunica, koji na mitinzima svoje narodnjačke koalicije izgleda kao raspomamljena seoska varijanta Ozzy Osborna iz zagrobnih dana Black Sabbath, koliko zbog urlanja na granici uništenih krajnika, toliko i zbog višeslojnih tikova koji potcrtavaju njegovu opsesiju Kosovom i Republikom Srpskom. Obećanje da nam "albanski separatisti" neće oteti petnaest odsto teritorije – centralni je deo show-programa dr. Kalašnjikova, koji nas uverava da smo poslednje tri godine proveli u savršenoj državi kojom je on lično rukovodio: ako mu opet ukažemo poverenje (hrvatski: oćemo qurac) Voja nam obećava ne samo da ćemo sačuvati Kosovo, nego da ćemo pod srpsko državotvorno okrilje primiti i omiljenu mu Republiku Šumsku, kao integralni dio umetničkog projekta "Srbija do Tokija preko Milvokija".

Demagoško evrovizijsko krilo opšte veselosti i pumpanog optimizma predvodi Boris Tadić sa svojom Demokratskom strankom: njihov propagandni gard budućih pobednika ovih izbora – jer nam se predstavljaju kao jedini protivnici Šešelja s kojim su, gle, zajedno učestvovali u kampanji za Ustav i zajedno krali glasove – počinje da puca onog časa kad zajedno s Koštunicom govore o "zajedničkoj politici prema Kosovu", ponašajući se u televizijskim diskusijama većim katolicima od dr. Voje, pokušavajući da se biračima predstave kao utočište za nacionalno osetljive. Bezbojni i zbunjeni Tadić i njegove demokrate nikako da se otarase potrebe da, po svaku cenu, sarađuju s Koštunicom, kao da su u njega beznadežno zaljubljeni, dok ih sam Koštunica gleda kao što bi gledao svakog mondijalističkog insekta na svom odelu, s dozom prezrenja, kako i dolikuje čoveku koji je smislio nenadjebivi slogan "Živela Srbija" i usvojio himnu "Bože, nema pravde".

Efemerno krilo srpskog hard-cora okončano je ulogom Mlađana Dinkića, doskorašnjeg ministra finansija i njegove finansijske stranke G17+, čoveka koji je čitavu kampanju bazirao na Presnoj Laži da je on taj koji će milijardu i po evra iz nekakvog sumanutog Nacionalnog plana podeliti građanima samo ako oni glasaju za njega. Očigledno teško bolestan, Dinkić ne samo da je zaboravio da više nije ministar, nego mu je negde u mozgu obrisan file gde piše da tih milijardu i po eura nije u vlasništvu G17+ nego u trezoru Vlade, čega se setio i mučeni Vuk Drašković, koji je u svojoj originalnoj izbornoj kampanji – ekskluzivno se obraćajući seljacima – primetio da državne pare nisu vlasništvo nijedne stranke, čak ni Mlađana Dinkića.

U ovakvom galijamatisu srpskog haosa, sasvim je razumljivo da su ovih tjedana – kao nikad ranije – na ceni "politički analitičari", humanoidni oblici hibridne oplodnje između koštunjavih sojeva i radikalnog semena. Uključiš televizor i ne može da omane: u svakoj je političkoj emisiji bar jedan analitičar, dešava se da se skupe dvojica a nije retkost da čak trojica drže banku, analitičari su to! Svejedno kako se zovu: obično se predstavljaju kao Đorđe Vukadinović ili Slobodan Antonić, korifeji internet-glasila "Nova Srpska Politička Misao" (starohrvatski: "Nova Srpska Fašistička Misao"), stalni suradnici patriotske Politike i večiti gosti Tijanićeve televizije, apsolutno omiljeni na B92 kod Olje (Matijine) Bećković u njenom deesesovskom programu "Utisak nedelje".

Njihov je zadatak partijski jednostavan: da nas ubede kako je koalicija Čedomira Jovanovića, Nataše Mićić, Žarka Koraća, Nenada Čanka – uz Vesnu Pešić, Nenada Prokića i Filipa Davida – nešto najgore što se može desiti Srbiji, naročito sad kad je već evidentno da je Koalicija odavno prešla cenzus i da se njene ambicije nikako ne završavaju na desetak procenata glasačkog tela.

Rastrgnut između Kalašnjikove obaveze da piše gde god mu narede i da se pojavi Tamo Gde Mora – nesrećni Đorđe Vukadinović, vlasnik govorne mane koja mu onemogućava da kaže "š", a da to ne izgleda kao škripa kočnica bez ulja, poslednjih desetak dana samo što nije kolabirao, nakon što je pred B92 kamerama potvrdio da "čedisti" nemaju šansu da uđu u Parlament i da je glasanje za njih besmisleno – u nekoliko tekstova opisao je da su pripadnici ove Koalicije ("reformski talibani") najveći mrzitelji u Srbiji, proglasio ih izdajnicima, jer ne brane Kosovo kao što on svojim "š" brani šrpsku teritoriju ("Postoji li dno i gde je kraj mazohističke sklonosti ovdašnje intelektualne i političke elite da se odriče elementarnih nacionalnih interesa – ne samo na Kosovu – zarad maglene evropske budućnosti i sumnjivog geo-političkog eldorada u vidu evro-atlantskih integracija?").

Ipak, nesrećni Vukadinović – koji za čitavo vreme režima Miloševića reč o bilo čemu nije napisao, naročito ne o Miloševiću, ali je zato za vreme Koštunice erektirao – dotakao je pomenuto dno iz sopstvenog teksta kad je, odgovarajući Vesni Pešić, napisao sledeće: "I da li bi dilema da se kandidat za najviše državne funkcije i nosilac liste na kojoj se nalazi Vesna Pešić svojevremeno ljubio u usta i razmenjivao nežnosti i darove sa šefovima mafije i potonjim ubicama svog premijera mogla biti smatrana za privatnu i takoreći nebitnu stvar?".

Vukadinovićeva analitička vizija da se Čedomir Jovanović baš "ljubio u usta" s Legijom, kao da je Đorđe tu bio prisutan i vrlo uzbuđen – lakim frojdovskim obrtom vratila bi se u orbitu "Nove Srpske Fašističke Misli", gde su ovakvi prizori sasvim prirodni i očekivani. Ono što mu se snilo – rekao bi Frojd – jednom mu se sigurno dogodilo: svejedno da li su seksualnom incidentu prisustvovali Vojislav Koštunica ili Vladeta Janković i u kojim ulogama, ostaje impresija da Đorđe vrlo dobro, s ukusom na usnama, zna o čemu je reč.

Nije lako, jebiga, biti politički analitičar kojeg svi jebu!

Feral Tribune

Povezani članci:

Tekstovi Petra Lukovića

Autori