Otvorena spektakularnom činjenicom da je ovaj kolumnista „Ferala“ vaistinu poslanički kandidat one koalicije koju će hrvatski čitalac prepoznati preko imena Čedomira Jovanovića, Nataše Mićić, Žarka Koraća, Nenada Čanka, Vesne Pešić, Filipa Davida i Nenada Prokića – hvalisava mogućnost da se izbori u prvom mesecu iduće godine okončaju prirodnim trijumfom Naše Male Družine (hrvatski: Liberalno Demokratska Partija + Građanski Savez Srbije + Socijaldemokratska Unija + Liga Socijaldemokrata Vojvodine) ne samo da bi nas katapultirala u Skupštinu Srbije, već bi, teoretski, postavila kulise za prizore koje sam, priznajem, noćima, secirao u horror-detaljima. Slika Vojislava Koštunice koji mi energičnom mlitavošću pruža ruku, oslovljavajući me „kolega Lukoviću“ i čestitajući „Feralu“ na ulasku u srpsku Skupštinu – tek je jedan od racionalnih motiva kojim ću se hraniti tokom već započete predizborne kampanje sa sve aktuelnim sloganima. Od nas zavisi!

ŽIVELA SRBIJA: Pokušaji obaveštajnih agencija širom sveta da otkriju tko je autor ovog slogana kojim će se dr Vojislav Koštunica i njegovi koalicioni partneri sledećih šezdesetak dana pozdravljati („Živela Srbija“, „Slava joj“), nisu urodili plodom. Slutnja koja je uvijek dublja od sumnje – logikom Dobrice Ćosića dovodi nas do zaključka da je slogan „delo naroda“, mada je lako pretpostaviti da je u opticaju bilo i drugih rešenja: „Živeo Ustav“, „Živelo srpsko Kosovo“, „Živela Rusija“, „Neka živi Kina“, „Dole Čeda“, „Obesite Ahtisarija“, „Legija, majstore“, „Tijaniću, srpski sine“, „Živela rezolucija 1244“ ili jednostavno, ali efektno, „Živeo trut“.

Intelektualna veština kojom se Koštuničin DSS – u koaliciji sa domaćinom Veljom Ilićem i arkanovskim likom izvesnog Dragana Markovića kojem je nadimak „Palma“ – rešio da domoljubni urlik „Živela Srbija“ bude gorivo na putu ka izbornoj pobedi, posredno se odnosi na Hrvatsku ili Bosnu koje DSS intimno vidi kao privremeno oduzete srpske zemlje, samo što nije trenutak da se o tome govori dok ne sačuvamo Kosovo. Posebno je zanimljiv jezik kojim se dr Kalašnjikov obraća „domaćinskoj“ Srbiji: njegova rečenica „Bili smo, kao vazda, škrti na obećanjima, nismo štedeli na ispunjenjima“ pravoslavni je lakmus test staroslovenske perverzije gde je arhaizam „vazda“ (hrvatski: uvijek, stalno) neka vrsta srpskog Da Vinčijevog koda, zajedno s rečima: domaćin, šajkača, truba, opanak, kajmak, očni tik, Guča, pijani Velja Ilić, kaljuga, šumadijski čaj, slava, prase, čvarak, trafika ministra Jočića, kik boks, sabornost, naš Legija, duhovnost, naš Tijanić, lepota, naša Ljiljana Smajlović, Kosovo, Ustav, RTS.

STRUČNOST ISPRED POLITIKE: Photoshopovan lik Mlađana Dinkića čija buldog-glava na bilbordu ima devet tona manje finansijske dobiti, rumeno nepoštena – pa izgleda kao rehabilitovani osuđenik, tek pušten iz zatvora, koštana je srž kampanje finansijske mafije G17+, kojoj je natčovečanskim naporom uspelo da im neopozive ostavke u Vladi Srbije budu usvojene sa svega 34 dana zakašnjenja. Ali, kako Dinkić još veruje da je ministar finansija – a možda i jeste, samo nas dr Voja nije obavestio – dočekali smo da u Briselu pre nekoliko dana vidimo kako Mlađan sedi s predstavnicima Svetske banke, kao da se ništa s ostavkama nije desilo. Ponašajući se kao ministar koji deli pare svakom ko prepozna njegovu genijalnost, Dinkić se prošle nedelje sreo s Miloradom Dodikom iz tzv. Republike Srpske i objavio da su on i Dodik iz novčanih resursa svojih vlada obezbedili nekoliko miliona eura za snimanje filma „Sveti Georgije ubiva aždahu“, objašnjavajući da Srbima nedostaju „istorijski spektakli“ i filmovi koji neguju „nacionalnu baštinu“. Oralno koketiranje koje prelazi u analni peting sa Dodikovom zločinačkom državicom, očajnički je potez mafijaškog G17+ bloka da po svaku cenu ostane u Skupštini Srbije, na isti način kao što su im godinama bili dobri Koštunica, radikali (sa kojima su sjajno sarađivali kad god je trebalo izbaciti nekog od neposlušnih poslanika G17+), socijalisti, ilićevci... whoever & wherever. O „Stručnosti ispred politike“ govori nam likovno unesrećeni Dinkić koji je politiku shvatio kao način da danas bude jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji, krijući se iza nekakvog „Nacionalnog investicionog plana“, čija će katastrofalna dimenzija tek postati jedna od prevara veka.

ZA BOLJI ŽIVOT SRBIJE: Samo je stranka, na čijem je čelu vascelo umni Boris Tadić, mogla da smisli ovakav neobavezan, gotovo šaljiv slogan, iza kojeg bi se – bez frke – potpisale sve ostale partije u Srbiji. I Koštunica na slobodi i Šešelj u zatvoru, dileme nema, slažu se da je bolji život Srbije neophodan. Ali, question jeste: šta predstavlja bolji život? Da li je to nešto veća plaća ili je to mogućnost da budeš deo Evrope – da slobodno putuješ, radiš, zarađuješ, studiraš ili onako, jebiga, lutaš gradovima, bez da te jebavaju vizama i uslovljavaju mladićima? Ovako, slogan „Za bolji život Srbije“ praktično ima smisla koliko i slogan „Za bolji život Poljske“, jer nema te srpske ili poljske partije koja će se boriti za gori život; čak se i u Hrvatskoj – čuo sam – stranke zalažu za bolji život, što srpskom DS može izgledati čudno: zar se oni nisu prvi setili boljeg života? Kako bi tezu o boljem životu praktično ilustrirale, Tadićeve demokrate izvukle su keca iz rukava i na svoju izbornu listu, na prvo mesto, lansirale suprugu Zorana Đinđića, što jeste potez očajnika, uverenih da glasači neće primetiti razliku između ubijenog premijera i njegove supruge – da bi se sve nastavilo Tadićevim predlogom da bulevar AVNOJ-a na Novom Beogradu dobije Zoranovo ime.

Ova bizarna predizborna akcija, kojom se briše jedno od retkih antifašističkih street-simbola Beograda, ušla je u fazu mentalno-opasnih sindroma onog časa kad su DS čelnici počeli da porede bulevar sa pokojnim premijerom: bulevar je brz, baš kao što je bio Đinđić, rekli su; bulevar je širok, baš kao što je bio premijer, rekli su; bulevar je dinamičan, baš kao što je bio premijer, rekli su... i poništili svaku razumsku formu kojom se Ulica može meriti s Čovekom. Šta bi bilo da su avionu dali ime Zorana Đinđića? Možda bi rekli da motori imaju isti broj obrtaja kao Đinđić ili da im se ulje redovno menja kao u slučaju pokojnog premijera?

Ova predizborna autopsija Zorana Đinđića – ako ništa drugo – govori da je Boris Tadić sasvim nesposoban da smisli pravi razlog zbog kojeg bi trebalo glasati za njega. Priča koja se forsira: ili ćete birati Tadića ili Šešelja – od samog početka liči na one najgore pretnje za glasanje protiv; ili Tadić ili odosmo u pizdu materinu! Koliko je to imalo smisla videli smo svih ovih godina kad smo večito glasali za manje zlo, bolje Milutinović nego Šešelj, bolje Koštunica nego Milošević, bolje Tadić nego Nikolić. A šta smo dobili: Big Nothing (hrvatski: qurac).

ODLUČNO ZA SRBIJU:  Samo SPS pokojnog Miloševića ume da smisli ovako tupsoidnu parolu koja je negde blizu one „Živela Srbija“. Šta, uopće, znači pridev „odlučno“: da li podrazumeva oružje, vojnu silu, jevtino populističko kurčenje ili diplomatski pritisak? Kosovski podtekst – lako prepoznatljiv – ovde je mlitavo impotentan: biti odlučan na SPS način, znači pristati na svaku kapitulaciju i na svakog Ahtisarija i na svako povlačenje s Kosova. Ova humoristička floskula – Odlučno za Srbiju – ne samo da ništa ne znači, već je veselo neobavezna, jer prepoznajem da sam i ja Odlučno za Srbiju: da već jednom Hagu isporuči sva ona govna od zločinaca, da odbaci fašističku retoriku i da počne da se ponaša kao normalna a ne večito bolesna zemlja u kojoj su plačipičke gotivni heroji. Kad bolje promislim, slogan Odlučno za Srbiju, amorfan baš kao slogan Demokratske stranke, ne znači ništa, ali je dovoljno opšti da se čini kao odličan vic. Odlučno za Srbiju? Uvek, naročito u „Feralu“.

Feral Tribune

Povezani članci:

• Adio, Feral!

  Feral je mrtav, i vala neka je. Nikome više Feral Tribune zapravo nije trebao, pa je ovako možda ipak najbolje. 

• Ako je ruski patrijarh Nemac, zašto predsednik Srbije ne bi bio Mađar

  Sada već na nivou podrške koju ima Milanka Karić, Koštunica i dalje gospodari Srbijom i nameće cenu svoje podrške. Ovoga puta to je paket aranžman za plovidbu ruskim bespućima. Na to neizvesno putovanje neće morati da krene samo Boris Tadić, DS i NIS, već i cela Srbija.

• Što Srbija sve nije

  Da je mogao da nas vidi na ulicama Beograda, Zoran Đinđić bio bi ponosan: nepregledne kolone ljudi koji su izdržale i preživele Koštunicu, Tadića, Ilića, Đilasa i ostale količnike nacionalnog množenja – nisu se, kao kad je nesrećno Kosovo bilo na svakodnevnom dnevnom redu, verbalno samobičevale u obrani svete zemlje da bi patnju utišale parom nike patika ili otetim kompjuterom ili ukradenom Zara majicom do ispod sisa, nego su u praktičnom srpskom LDP primeru da je Ideja dugovečnija od Života smehom, čitav a inače tragičan povod iskoristili da kolektivno pokažu šta sve Srbija nije. 

• Čeda i posledice

  Trima malim parlamentarnim partijama, DSS, SPS i LDP, u narednom periodu, do sledećih parlamentarnih izbora dakle, bili oni redovni ili vanredni, predstoji žestoka borba za opstanak. 

• Bol one stvari

  Tobože mrtvi Slobodan Milošević – navodno umro i navodno sahranjen – opet veselo i raspoloženo, kao što samo on ume, zajebava Srbiju: na prvom zasedanju nečega što se zove Narodna skupština i što je počelo da radi nakon kraće tromesečne pauze jer se, očigledno, Srbiji nigde ne žuri, Slobodanu Miloševiću dvaput je odata pošta s ukupno dva minuta ćutanja (hrvatski: 2 x 1 minut). Prvi put su to uradili socijalisti, sami u sali Skupštine, a reprizu su obavili kad se sala napunila: njima su se u stojećem položaju pridružili Šešeljevi radikali – dok su ostali poslanici sedeli, spavali ili bili van ove mrtvozorne prostorije.