Patriotska vrućica – koja se u Srbiji odvajkada smatra simptomom dobrog zdravlja i mentalne stabilnosti – prošlog je tjedna ekstremnim temperaturima zahvatila čelne bolesnike srpske vlasti. Oduševljeni zahuktalom referendumskom kampanjom, koja sve više liči na nacionalno naricanje pod sloganom “Kosovo u mojoj duševnoj preambuli”, predsednik države Boris Tadić i predsednik Vlade Vojislav Koštunica umislili su da je pravi trenutak – pa ne donosi se Ustav svaki dan – da nateraju Evropu da se vrati pregovorima sa Srbijom. Danima smo, između televizijskih spotova o erotskoj lepoti Referenduma, slušali kako će se – svakako – razgovori o ulasku Srbije u neprijateljsku EZ nastaviti, bez obzira što nije ispunjen onaj malecki, ne toliko bitan uslov: uhićenje Ratka Mladića i njegova isporuka u Hag. Zajapureni dr Voja izjavio je da je uoči puta u mračnu Evropu da je “spokojan” i da je trenutak da Srbija “dobije malo pravde”. Nabildovani Boris Tadić dotakao je nebeske obode optimizma kad je poručivao da postoji mogućnost “uslovnih pregovora”, što je dosad neotkrivena i nepoznata kategorija u diplomatskoj praksi. Ipak, naš glavni adut – osećalo se u režimskoj atmosferi ovdašnjih medija slabih na predsednika Vlade – bio je sam Koštunica, koji je iskrenim facijalnim grčom trebalo da uveri Evropu da on više od svega, ali manje od Ustava, stvarno želi da se negde gore u tekstu sakriveni Mladić s lisicama na rukama sprovede do Haga.

Završilo se, naravno, onako kako je moralo da se završi: odbijeni su svi sumanuti zahtevi Srbije kojoj niko nije poverovao da stvarno traži Mladića. Prevedeno na hrvatski: Koštunica je izgubio svaki kredibilitet, jer je taj isti dr Voja još pre šest meseci evropskim zvaničnicima obećao da će Mladić biti uhapšen da bi onda – DSS je to! – tvrdio da ništa nije obećao, da je došlo do zabune, da mu je krčalo u slušalici pa se nisu razumeli, da on nikad, u stvari, ne razgovara telefonom, jer mu je telefon odavno isključen. Velika Koštuničina nada, podržana nadom njegovog budućeg koalicionog partnera Borisa Tadića – da će Srbija već sad dobiti nagradu za ono što tek treba da uradi, ako uopšte išta uradi – srušila se samo jednom rečenicom koja glasi da će se “pregovori nastaviti tek kad se ostvari puna saradnja s Hagom”. Točka.

Pokisli i popišani, naši su se heroji vratili iz Europe praznih ruku – tragično tužni i deprimirani. U njihovo je ime – Tadićevo i Koštuničino – progovorila državnotvorna “Politika” koja je s ukusom melodrame pripretila Europskoj Uniji da “demokratska vlast u Srbiji možda ne pobedi na sledećim izborima ako biračima ne ponudi uspeh kakav bi predstavljalo sklapanje sporazuma sa EU”. Još preciznije je prebačeno na dušu EU: “Možda shvate da rejting radikala ne raste u Srbiji zato što Srbi ne znaju za bolje, nego zato što to bolje nikako da se primakne”.

Ova primitivna marketinška poruka: “Ako nam ne pomognete – pobediće radikali” postaje sve imbecilnija kad se zna da su upravo Koštunica i Tadić sklopili ustavni pakt s radikalima koji danas otvoreno govore da je ovakav nacrt Ustava, u stvari, njihovo delo: i preambula o Kosovu kao “integralnog dela Srbije”, i član koji govori da je Srbija država “srpskog naroda i ostalih građana koji u njoj žive”, i član o tobožnjoj autonomiji Vojvodine, i član o ćirilici kao službenom jeziku…Znači: radikali su super dok donosimo Ustav i idemo na Referendum, ali nisu super ako požele da nas pobede!

Miroljubive poruke iz Evrope da više ništa ne zavisi od EU već od Srbije – ovde su shvaćene kao tvrdoglavo odbijanje da nam se oproste Mladić, ratni zločini, kosovski masakri, Haški Tribunal, ovde se iskreno veruje da se ratovi u kojima je Srbija učestvovala – a u svakom je učestvovala kao agresor – moraju što pre zaboraviti, navodno su važniji ekonomski zakoni, privatizacija, kurac palac, nemojte samo da se vraćamo na temu tko je bombardovao Sarajevo kad je to uvek bilo nepoznato!

Sad kad je svakoj budali – uključujući Koštunicu – jasno da od mrkve nema ništa i da će batina nad kosovskim rešenjem biti način da se Srbija suoči sa svim onim što je radila, još komičnije izgleda referendumski televizijski marketing koji je u očajanju na granici depresije – kako na fucking Referendum izvesti 3.3 miliona glasača koji će svi glasati “za” novi Ustav – posegao za srboidnim kadrovima iz Bosne, kakvi su nesrećni Zdravko Čolić (jeste, The Pjevač) ili Ljiljana Smajlović (danas glavna urednica “Politike”, do 1992. Made In Sarajevo). Čisto na razini ukusa, koji se u ovim slučajevima pretvorio u Okupljanje Svesrpskih Snaga – na glasanje o Ustavu Srbije pozivaju nas likovi koji su Srbiju otkrili pre desetak godina kad su u nju izbeglički stigli po političkom ili estradnom zadatku; ta vrsta podsvesne poruke da je Ustav Srbije, u stvari, neka Srpska Platforma, ne samo da izaziva gađenje (Zdravko Čolić kao simbol Beograda!) već potcenjuje onu elementarnu inteligenciju koja bi, recimo, sad morala da nekadašnju dopisnicu “Oslobođenja”, karadžićevsku družbenicu, a sad omiljenu novinarku Vojislava Koštunice, prihvati kao osobu kojoj je Srbija jedina domovina!

Ili šta reći za glavnog urednika dnevnog lista “Danas” koji je do jučer slovio kao “nezavisna novina”? Među prvima je televizijskim spotom Referendum prihvatio da hvali glavni urednik Mihal Ramač, kojeg u istom spotu – obratite pažnju – potpisuju kao “Mihajlo Ramač”! Da je stvar ušla u fazu šizofrenije, pokazuje impresum tog dnevnog lista u kojem se odnedavno javlja da je glavni urednik Mihajlo Ramač, ali kad isti piše kolumnu subotom zove se “Mihal Ramač”. Šta je sledeće: Michael Ramač? Mihajlo Referendumić? Ljiljana Ramač? Mihajlo Smajlović?

Jedino što znam jeste: zovem se Petar Luković i serem se na Referendum, a posebno me zabole za Ustav!

Bojkot, naravno!

Feral Tribune

Povezani članci:

• Anatomija obmane

  Bez obzira na ishod sage o Mladiću, premijer je, istekom obećanog roka, uhvaćen u ozbiljnoj, verovatno smišljenoj prevari. Nipodaštavanjem međunarodnih institucija i pravde premijer je sebe i zvaničnu Srbiju vratio u njen nekadašnji status odmetnika koji zaslužuje sva sredstva pritiska i odmazde. Premijer je podvukao i lični odnos prema najvećem masovnom ubici u posleratnoj Evropi. Podržavši, time, granatiranje Sarajeva i genocid u Srebrenici, ponovio je svoju viziju Srbije kao deponije svake vrste otpada, i kulturnog, i verskog i ljudskog. U takvom kontekstu, budućnost evropskih integracija najmanje je važna.

• Štrajk glađu kao egzibicionizam

  Danas Srbija prisustvuje jednom štrajku glađu koji se može označiti kao visoko bizaran. Vladika Filaret štrajkuje na otvorenom, na granici Srbije i Crne Gore u znak protesta zbog toga što ga vlasti Crne Gore ne puštaju na teritoriju te države, jer je označen kao pomagač Ratka Mladića, optuženog pred Međunarodnim tribunalom u Hagu za ratne zločine počinjene u Bosni i Hercegovini. Valja ponoviti i naglasiti da se radi o svešteniku koji zauzima visoko mesto u crkvenoj hijerarhiji. Ovaj štrajk glađu, pored opštih pravnih pitanja, involvira i izvesna pitanja (ne)poštovanja crkvenih pravila.

• Evropa bez Evrope

  Srbija neumorno proizvodi kontroverze. To nije slučajno. Relativizacija svih vrednosti, od pojedinačnih, ljudskih, do političkih i kulturnih, na duhovnoj vertikali od Srebrenice do Kustendorfa, jedini je preostali prostor opstanka njene antievropske i antidemokratske nomenklature. Zato, ponekad, nije zahvalno, možda i moguće, donositi konačne sudove, i kad je u pitanju opšta budućnost Srbije.

• Hapšenje Mladića

  Na sajtu Jugpresa objavljeno je nekoliko fotografija na kojima se navodno nalazi Ratko Mladić. Operativci BIA su 5. septembra na beogradskoj Trošarini uhapsili Aleksandra Isailovića iz Ripnja, verujući da hapse Ratka Mladića. Isailovića je hapsio i MUP Srbije u proleće 2004. godine, takođe zbog sličnosti sa Mladićem.
  
   

• Kriju li se uzroci za krizu u Srbiji i u oproštajnom interview Carle del Ponte?

  Kako je upravo izjavio opunomoćenik za proširenje Evropske unije Olli Rehn, potpisivanje specijalnog političkog sporazuma sa Srbijom, koje je bilo planirano za 7. februar o.g., odlaže se zbog tog što "jedna stranka, Demokratska stranka Srbije premijera Vojislava Koštunice" odbija potpisivanje ovog sporazuma.