Kad je pre šest godina, negde u ovo vreme – krajem septembra ili početkom oktobra 2000, tek probuđeni Vojislav Koštunica, ničim izazvan, postao pobednikom predsedničkih izbora, omaklo mu se da izjavi da će se truditi da od Srbije napravi „dosadnu državu“, što je, prevedeno na pravoslavni hrvatski, trebalo da znači da je završeno s političkim krizama i društvenim haosom. Ukratko, Koštunica Voja se obavezao da nas, kao El Presidente, uvede u blagosiljani period ubitačno dosadne dosade po meri sopstvenog, melanholičnog legalizma.

Njegov trud nije ostao nenagrađen: prilično dosadno ubistvo premijera Zorana Đinđića 12. marta 2003, otvorilo mu je vrata kabineta Predsednika Vlade i, kao na božanskom pladnju, dalo priliku da nas baš on, Kalašnjikov Voja, uvede u godine raspleta u kojima će kolektivni duševni mir, blagougodna tolerancija i neprikosnovena odanost principima evropskog hedonizma – biti ključni dokaz ovdašnje srpske dosade. Ispostavilo se, jebiga, da nam je dosada nekako izmakla. Stolećima poznati kao apolitičan narod, neosetljivi na nacionalne pokliče glede tuđih teritorija, historijski miroljubivi, alergični na oružje, ali zato vredni, radni i neobično šutljivi – The Serbs su sa El Koštunjavim na čelu dočekali jesen 2006. u potpunom psihičkom rasulu.

Nakon što nam je Crna Gora utekla iz državne zajednice – na zaprepašćenje dr Kalašnjikova koji sebi nikako da objasni zašto ga crnogorski glasači ne obožavaju do imbecilnosti kad im je, dobrodušno, ponudio da budu dio srpske regije oivičene srpskim morem – ostala nam je, srećom, još jedna istorijska borba: da Kosovo, kako znamo i umemo, zadržimo u Srbiji, ali tako da to Albanci nikako ne primete.

Čim se politički kurton s reklamnim napisom „Više od autonomije, manje od nezavisnosti“ izlizao od produktivne srpske onanije, u opticaj je opet puštena senzacionalna ideja o novom Ustavu, o kojem je mučenik Koštunica govorio godinama, pospano nas uveravajući decembra 2003. da je to „najvažniji državni zadatak“, obećavajući da ćemo to uraditi tokom 2004. ili najkasnije 2005. godine, što se – logično – nije desilo u zemlji u kojoj je dosada way of life.

Onog časa kad je nekom u Koštuničinom mentalnom okruženju pala s manastira ingeniozna ideja da se u budući Ustav unese preambula u kojoj će „velikim i neizbrisivim slovima“ pisati da je Kosovo neotuđivi deo Srbije – krenulo se na rad ka „usaglašavanju“. U rekordnom roku, nema ni dva tjedna, spremljen je nacrt budućeg Ustava kojeg još niko nije video ali za koji će se glasati čim bude prekucan „velikim i neizbrisivim slovima“, moguće još ovog ili početkom narednog tjedna, tek da Albance uteramo u defanzivu, ošamućene zbog činjenice da od Kosova nećemo odustati.

Kolektivna amnezija sasvim je izbrisala podatak da je u starom, još važećem Ustavu to isto Kosovo „deo Srbije“, što nikako – vidimo – nije neka prepreka da Kosovo bude nezavisno, kao što će biti. Zašto bi ista odbredba u novom Ustavu bila strašnija za Albance nego ona u starom Ustavu – niko nije objasnio, ali je zato objašnjeno da se mora ići na Referendum o promeni Ustava na kojom će se, u stvari, braniti Kosovo! Tko ne izađe na Referendum – politička je poruka – radi za Albance, izdajnik je, genetsko đubre, mrzitelj sopstvenog naroda, dobogda mu se ruka osušila... jer samo ako svi izađemo i glasamo „za“ pokazaćemo svetu koliko smo jaki, jedinstveni i kolektivno pomahnitali, jer zabole qurac Albance za naš prošli i budući Ustav, hoće li se možda Referendum o Ustavu (čitaj: Kosovu) održati na Kosovu?

Bez javne rasprave, spakovan u pregovorima gde je valjalo zadovoljiti radikale i tobož demokrate – budući Ustav Srbije o kojem niko ništa ne zna, posebno oni koji će za njega glasati u Parlamentu, uvod je u nove izbore koji će se, tvrdi se, opet održati u decembru, kako bi ta Nova Vlada amortizovala ono što jeste neminovno: odlazak Kosova, bez obzira na ona „velika i neizbrisiva slova“. Kako je ljubav Borisa Tadića (predsednika države i šefa Demokratske stranke) i Koštunice Voje (predsednika Vlade i šefa Demokratske stranke Srbije) iz faze petinga prešla u aktivnu fazu obostrane analne penetracije – nada nečega što se holivudski zove „Demokratski Blok“ i čemu teoretski pripadaju Tadić, Koštunica i ono finanisijsko čudovište zvano G17+ da će oni pobediti, imaće zajebanog protivnika u Srpskoj Radikalnoj Stranci koja, ne bez razloga, zato što jeste najjača partija u dosadnoj Srbiji, veruje da je moguće da konačno dođe na vlast.

U međuvremenu, kao deo opšte zajebancije, čekamo šta će se desiti 1. oktobra kad će, navodno, G17+, kao što je njihov šef Mlađan Dinkić obećao još pre pet meseci, napustiti Vladu, u slučaju da se ne nastave pregovori sa Evropskom Unijom; zakonska mogućnost da podnesu ostavke a onda ostanu u Vladi do mogućih izbora – jer se Skupština u njihovu čast neće sastajati; ako se sastane, morali bi da uvaže ostavke – savršen je scenario da Dinkić bude sit a ovce na broju, što će se, možda, dodatno objasniti rečenicom da „u trenutku dok nam uzimaju Kosovo nije čas za podnošenje ostavki“ što ima nekakvu romantičarsku boju tipičnog srpskog akvarela po sistemu „gde me nađe“.

Taman kad sam uzalud pomislio da ovaj kupleraj od države – Ustav, izbori, Kosovo, Akcioni plan, G17+ provizija, Mladić, Koštunica, referendum – negde ima logičan kraj, javio se Vuk Drašković, ministar inozemnih poslova nepostojeće Srbije /Crne Gore (jer mu Skupština Srbija još nije izglasala poverenje), da nas podseti da će glasanje o Ustavu biti neregularno jer se neće odlučivati da li će Srbija biti monarhija ili Republika! Samo nam glasanje o Kralju fali pa da definitivno odemo u qurac – gde već mentalno obitavamo jer je izvesni Srđan Srećković, potpredsednik Vukove stranke: Srpski Pokret Obnove, juče zatražio da se sa programa TV Beograd skine repriza serije „Otpisani“ zato što su njeni partizanski junaci – Tihi i Prle – tipični primeri „komunističke propagande“ i da je u seriji „sve izmišljeno“ a da se u njoj veličaju oni koji su na vlast „dovedeni sovjetskim tenkovima“.

Samo je ovakav moron – narkomanski navučen na nož Draže Mihailovića – u četničkom kriznom stanju da ne shvata da su „Otpisani“ filmski strip koji sa realnošću ima veze koliko i Vuk Drašković s monarhijom! Sledeći korak SPO biće zahtev javnom tužiocu da se uhapse Mirko i Slavko jer nisu imali bradu i nosili šubare s kokardom: tek kad se optuženi privedu, moguće je da se nastavi borba za Kosovo! Sa Dražom na čelu i Kraljem na začelju!

I sad, Hrvati, priznajte: zar Srbije nije dosadna zemlja?

Feral Tribune

Povezani članci:

• 15. emisija

  Gost: Vojislav Koštunica iz DSS-a
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• 22. emisija

  Gosti: Vojislav Koštunica iz DSS-a, dramski pisac Biljana Srbljanović, Borka Pavićević iz CZKD, Mića Lenkić iz sela Lipe, dramski pisac Dušan Kovačević, novinar Petar Luković, otporaši iz Kragujevca, Valjeva i Smedereva, Vesna Pešić iz Centra za antiratnu akciju, pesnik Ljubomir Simović, glumac Branislav Lečić, Jasmina sa Senjaka
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• Širom zatvorenih očiju

  Za razliku od Miloševićeve Srbije, čije su fiksacije bile ubilačke, u Koštuničinoj Srbiji diskurs je suicidalan, čime je osnovni politički projekat, prema Nansiju, konačno zatvoren. „Kosovo je Srbija“: dakle, ne bude li Kosova, neće biti ni Srbije.

• Šizofrenija

  Doktor Koštunica našao je baš subotu popodne, kad radni ljudi i građani imaju pametnija posla, da objavi tragičnu i preranu smrt svoje Vlade. Taj njegov obdukcijski nalaz, post mortem, kako se kaže, nije nam doneo ništa novo: njegova je Vlada, naime, uginula prirodnom smrću još negde početkom februara, kao što se i očekivalo u stručnoj javnosti. Doktor Koštunica je, naravno, spor, temeljit, ponekad čak i dostižan, pa mu je trebalo ovoliko da objavi taj exitus.

• Žrtve zaustavljene tranzicije

  Ključno pitanje koje se danas postavlja je kako neko može biti gubitnik tranzicije u zemlji u kojoj od dolaska Vojislava Koštunice na vlast nema tranzicije i modernizacije. Jer, od 2004. godine svi ključni tranzicioni procesi su za zaustavljeni i sav Koštuničin napor bio je usmeren da zaleči tranzicione rane narodu „postradalom“ u prvim godinama ekonomskih reformi za vreme Vlade Zorana Đinđića.