Pre mnogo godina kad su sfrj-dinosaurusi još uspravno hodali zemljom, upoznao sam u komšiluku čoveka koji je s okolinom solitera opštio jednom jedinom pričom koju je ponavljao svakom koga je sreo: kako ga je žena napustila, ćerke ostavile, gde je tu pravda, pitao nas je dok nas je presretao po liftovima, na stepeništu, večito vrteći isti film, povremeno uz plač i ridanje, kao da očekuje da mu vratimo suprugu i decu, očigledno, nepovratno nestale. Svejedno da li ste ga zvali na kafu ili na slavu: odmah bi započeo svoju tužnu priču, živopisno opisivao ženu-skota i decu-skotiće, zaplakao, zasrao svaku kafu i svaku slavu, svako je gledao da ga što pre izbegne, popeo se na onu polnu stvar celom soliteru upoznatom sa ustavnom situacijom u njegovom okruženju, čak sam upamtio da mu se žena zvala Nadežda, kako i ne bih kad mi je bar pedeset puta ispričao istu priču držeći me rukom ispred lifta, tražeći moju podršku. Umro je prošle godine: pao niz stepenice, pijan, verovatno dok je nekom objašnjavao kako ga žena napustila a deca ostavila.

Nimalo slučajno, bombardovan svakodnevnim vestima o Predsedniku Vlade Srbije, odjednom sam ustanovio da se duša mog pokojnog komšije uselila u duhovno-mentalni spektar Vojislava Koštunice koji sve više, daleko bilo, sliči soliterskoj legendi; dok je moj komšija bio opsednut Nadeždom s kojom je ipak uspeo da manufakturnom proizvodnjom na tržište izbaci dve mahnite kćerke – Predsednik Vlade Srbije transcendentalno je poremećen Kosovom s kojim nikakve seksualne odnose nije imao, te o plodovima u obliku srpskih kćeri može samo da sanja, što ga, vaistinu, ne sprečava da iz dana u dan, gde god bio, šta god radio, o Kosovu govori strastvenije nego komšija o Nadeždi.

Kad je pre desetak dana u Skupštini Srbije izjavio: "Od kada postoji Srbija, svaki pripadnik našeg naroda rađa se i umire sa svešću da je Kosovo uvek bilo, i da će zauvek biti, sastavni deo Srbije", moglo se – hrvatski dobronamerno – pomisliti da je Predsednik Vlade još uvek mamuran od srpskih truba koje su mu, objektivno, pomerile mozak, dok je u Guči bahanalio nad pečenjem i svadbarskim kupusom, ispravno zaboravljajući na Evropu za koju u ovakvoj Guči nema mesta. Imao sam nežan utisak da mu glava puca od zastrašujućih zvukova alkoholizirane, ali nacionalne svesne gomile koja je samo želela da ga opusti, relaksira, ali kako je Predsednik VS (Vlade Srbije) uvek na dss-oprezu, dovoljno je ostao pri svesti da izgovori rečenicu koju će svako novorođenče iskoristiti kao oružani alibi kad jednog dana počne da tuče svoju Nadeždu.

Da je moj komšija bio u pravu kad se životno specijalizovao samo za jednu temu – dokazao je sve bolesniji Vojislav Koštunica koji je za priliku da opet progovori o Kosovu tj. o Nadeždi, krenuo put Hilandara, onog maleroznog srpskog manastira u Grčkoj koji se marta 2004., upalio baš nekako kad je Koštunica formirao svoj kabinet. Usred omiljenog manastirskog ambijenta – falusoidne sveće, dobrodržeći sveštenici, hladni robijaški zidovi, pojanje mlađanih sopran-glasova od kojih uvek zadrhti erektivno klatno vladike pedofilskog Pahomija, uz muški feeling da je najsrećniji u društvu svojih pravoslavnih ministara – opet se oglasio dr Kalašnjikov, insistirajući ovog puta na turističkim detaljima: "Danas je prava prilika da još jednom osetimo istinu da je Kosovo srce Srbije i duša našeg naroda. Hilandar je najprirodnije mesto da ponovimo i potvrdimo da nešto što je naše ne može biti tuđe i da će, zasnovano na pravu i na zakonima, i ljudskim i božjim, Kosovo ostati deo Srbije. Učinićemo sve i činimo sve da to potvrdimo."

Zbunjen pred sopstvenim pitanjem zbog čega je Hilandar "najprirodnije mesto da potvrdimo da nešto što je naše ne može biti tuđe", znači li to da se ove reči ne mogu izgovoriti u Soko Banji ili Kraljevu ili u Kikindi koji, očigledno, nisu "najprirodnija mesta" za ovakvu vrstu statementa, pokušao sam da Predsednika VS opravdam potrebom da se politički udvara svakoj teritoriji na kojoj se nalazi. Po telu razmazan koštunjavo-tragičnim ali prilično veselim uveravanjima ("Kosovo će ostati deo Srbije"), zanemario sam da se raspitam koji su to "božji zakoni", valjda je Bog lično, tokom weekenda u Hilandaru, sreo dr Voju i strpljivo mu objasnio šta treba činiti.

Kad se učinilo da je Kosovo seksualno obradio s toliko strana koliko komšija nije za dvadeset godina braka s Nadeždom – Koštunica je nepopustljivo tvrdoglav, nastavio da šilji. Usred centra Beograda gde su nam predstavljeni novi oficiri Vojske Srbije – a čitav grad blokiran zbog ovog mirnodopskog happeninga – dr Kalašnjikov nije izdržao da se ne obruši na svoju omiljenu erotsku temu: "Gospodo oficiri, znam da je Kosovo duboko urezano u vašim srcima i u vašoj svesti jer je Kosovo srce Srbije i duša našeg naroda. Važno je da predsednik, Skupština, premijer i narod imaju isti stav, a to je da je Kosovo uvek bilo i da će zauvek ostati u Srbiji, a tako ćemo neizbrisivim slovima upisati i u Ustav".

Ništa mi nije bilo neobično u ovim rečima – godinama sam od komšije na sličan način slušao o Nadeždi, kako će je urezanu u srcu vratiti funkciji supruge, nego me je počelo kopkati ono da ćemo "neizbrisivim slovima" Kosovo upisati u budući Ustav, mada je već upisano u sadašnji, što izgleda niko ne pominje. Elem, kakva su to "neizbrisiva slova"? Jesu li od metala, od plutonijuma, od drveta, od čega li su? Očigledno da nisu od drvene olovke i mastila – jer ozbiljna država Kosovo piše "neizbrisivim" materijalima u obliku ćiriličnih slova, materijalima nepoznatim čovečanstvu, kako i priliči državi koja večito brine o Kosovu.

Konačno, Koštunica nije izdržao da temu o Nadeždi ne podeli sa svojim najboljim prijateljom: sreo se sa Tomislavom Nikolićem, šefom Srpske radikalne Šešeljeve Stranke, lepo mu objasnio kako mu je žena pobegla a deca ga ostavila – da bismo literarno, neizbrisivim slovima, dobili turobno priopćenje Vlade Srbije u kojem se kaže: "Koštunica i Nikolić su zaključili da odluka Skupštine obavezuje sve državne institucije i sve parlamentarne stranke da daju puni doprinos da se odmah usaglasi i završi tekst novog ustava Srbije. To bi omogućilo pravovremeni odgovor države Srbije na mogući pokušaj nametanja rešenja za Kosovo i Metohiju".

A šta ako Kosovo, poput Nadežde, ode u pizdu materinu i nikad nam se više ne vrati? Bračni par Koštunica-Nikolić o ovoj neverovatnoj varijanti nije razgovarao: kad se nešto "neizbrisivim slovima" upiše u Ustav koji tek treba da se donese – onda je jasno da Nadežda nikad nigde nije ni otišla. Sve vreme je bila s nama. Samo je nikad nismo videli.

Feral Tribune

Povezani članci:

• 15. emisija

  Gost: Vojislav Koštunica iz DSS-a
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• 22. emisija

  Gosti: Vojislav Koštunica iz DSS-a, dramski pisac Biljana Srbljanović, Borka Pavićević iz CZKD, Mića Lenkić iz sela Lipe, dramski pisac Dušan Kovačević, novinar Petar Luković, otporaši iz Kragujevca, Valjeva i Smedereva, Vesna Pešić iz Centra za antiratnu akciju, pesnik Ljubomir Simović, glumac Branislav Lečić, Jasmina sa Senjaka
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• Anatomija jedne parole

  Hajde da malo razmotrimo fenomen „usiljenog rodoljublja“. I to one vrste koja pretenduje da bude vrhovni, pa tako i jedini kriterijum patriotizma. Pre par decenija, često smo se sretali sa smrtonosnom verzijom ljubavi prema otadžbini. Ona je uglavnom podrazumevala spremnost da se u ime tog plemenitog osećanja pogine. Naravno, od takvog rizika bili su amnestirani oni koji su tu patetičnu i opaku varijantu žrtvovanja najagresivnije promovisali.

• Širom zatvorenih očiju

  Za razliku od Miloševićeve Srbije, čije su fiksacije bile ubilačke, u Koštuničinoj Srbiji diskurs je suicidalan, čime je osnovni politički projekat, prema Nansiju, konačno zatvoren. „Kosovo je Srbija“: dakle, ne bude li Kosova, neće biti ni Srbije.

• Šizofrenija

  Doktor Koštunica našao je baš subotu popodne, kad radni ljudi i građani imaju pametnija posla, da objavi tragičnu i preranu smrt svoje Vlade. Taj njegov obdukcijski nalaz, post mortem, kako se kaže, nije nam doneo ništa novo: njegova je Vlada, naime, uginula prirodnom smrću još negde početkom februara, kao što se i očekivalo u stručnoj javnosti. Doktor Koštunica je, naravno, spor, temeljit, ponekad čak i dostižan, pa mu je trebalo ovoliko da objavi taj exitus.