Peščanik - Kad jeknu koštunjave trube

Kad jeknu koštunjave trube

07.09.2006.

Baš kao što se izgubljenom, histerično žednom nesrećniku usred pustinje priviđaju oaze, izvori mineralne vode i gole kaluđerice u bazenu, tako mi se prošlog tjedna iz pravoslavne vaseljene javilo – valjda sam izgubio imunitet na Koštunicu – da je opštedržavni sukob sa finskim nesrećnikom Martijem Ahtisarijem, UN izaslanikom u pregovorima o izvesnoj nezavisnosti Kosova, dementna propagandna fora bez fazona, sklepana da nas zabavi 48 sati, taman dok ne počne Guča i dok se Predsednik Vlade s trubom u ruci ne baci na vruće pečenje s panja. Bezbrižno uveren da masovno ludilo u Srba opet nije dobilo razmere kolektivne poremećenosti – gotovo da sam mogao da se zakunem u prosperitet sopstvenog nježnika da navodna, istrgnuta iz konteksta, pogrešno protumačena, loše prevedena ili već fašistička, rasistička, srbomrzačka, kako ko voli, Ahtisarijeva izjava da su „Srbi, kao narod, krivi“ izazvati reakcije koje se mogu porediti s domaćinskim pripremama za Prvi srpski ustanak.

Ne samo da se protiv Ahtisarija digla državna kuka i koštunjava motika, već se danima potpuno nevini srpski narod zgražava nad teoretskom mogućnošću da, recimo, bude bar malkice kriv što je svega 13 godina strpljivo tetošio Slobodana Miloševića, većinski oduševljen njegovim ratnim avanturama. Isti onaj narod koji je cvećem celivao tenkove on the road to Vukovar i koji se godinama pravio blesav kad je Sarajevo gađano s brda („Ko li to puca u Sarajevu?“) i koji je Srebrenicu doživeo kao muslimansku propagandu („Prikazuju nam ove snimke u vreme godišnjih odmora, taman smo krenuli u Grčku“) i koji je mesecima uoči bombardovanja 1999. uživao nad „oštrom policijskom akcijom“ na Kosovu, isti onaj narod koji je 24. aprila 1998., na tadašnjem Referendumu glede pomenutog Kosova sa 99,9% glasova podržao Slobodana Miloševića da ne prihvatimo nikakve inostrane posmatrače jer je „Kosovo srpsko i ostaće srpsko“, što je dr Koštunica pre par meseci od reči do slova ponovio – taj narod koji je kupio milion primeraka Miloševićeve knjige „Godine raspleta“, devet miliona kalendara s njegovim likom i dva miliona postera koji su visili po svim spavaćim sobama (pa se danas pitamo što nam je natalitet nizak; probajte da jebete uz Miloševićev pogled!), danas tvrdi da pojma nije imao, da je on žrtva, da nije kriv i da će neko Ahtisariju jebati finsku majku.

Kad sam se probudio iz vaseljenskog sna, već je bilo kasno: Vlada Srbije već je otkrila novu Ahtisarijevu podvalu! Korpuletni Marti – objavila je usplahirena State Of Serbia – u intervjuu za finske medije rekao je da Srbi „zveckaju oružjem“! Izvesni koordinator srpskog pregovaračkog tima Leon Koen – kojeg morate videti da biste poverovali da su himlerovski SS-kriteriji još uvek u modi – odvratio je (hrvatski: povratio) da je ta „izjava lišena svakog činjeničkog osnova i jasno pokazuje da je Ahtisariju danas više stalo da kaže bilo šta nepovoljno za Srbe, nego da se drži istine i traga za sporazumnim rešenjem kosovskog konflikta“, što je ispravno dodalo vatru na ulje u narodu koji možda ne zna srpski ali zato savršeno razume finski!

Ništa nije pomogla Ahtisarijeva portparolka Hua Đijang koja je – avaj! – objasnila da je na engleskom jeziku „rattling of sabres“, dakle „mahanje sabljama“, nikako nije „zveckanje oružjem“, ali probaj da to objasniš Vladi Srbije gde je njihov vodeći information-zombie Srđan Đurić ovako, pravoslavno logički, sumirao do tuđih ušiju pristigle varijante: „Najpre je Ahtisari rekao da su Srbi krivi kao narod, zatim da Srbija zvecka oružjem i poslednja u nizu je da Srbija maše sabljom“.

Nadljudska borba Koštuničine Srbije protiv Ahtisarija – kojeg još jedino nisu optužili da je bio član finske grupe Lordi koja je sa sve antisrpskim, demonskim maskama, pobedila na ovogodišnjoj Evroviziji – nastavila se ovih dana iz sve srboidne snage u svim medijima koji do profesionalne imbecilnosti obožavaju Vladu Srbije, svejedno da li je to „Politika (Republike Srpske)“ ili „(K)nin“ ili „RTS (Republike Srpske)“ ili tabloidni proliv „Kurir“ ili toaletoid „Press“ ili nazi-emisija „Utisak nedelje“ u kojoj je za žrtvu u obliku gošće odabrana Nataša Kandić, predsednica Fonda za Humanitarno pravo.

Olja Bećković, voditeljica „Utiska nedelje“ koju emituje RTV B92 – ništa neobično za osobu kojoj je otac Matija Bećković, etablirani fašista rangiran s pet pravoslavih krstova – iskoristila je dati joj zadatak: da Natašu Kandić smesti između dva ortodoksna bolesnika (sleva, Svetozar Stojanović, nekadašnji Koštuničin savetnik; zdesna, Andreja Mladenović, DSS portparol) i da svojim fašistoidnim pitanjima, napaljenim tv-navijačima koji nikako nisu mogli da se odluče između telefona i noža, omogući da otvore svoje napaćeno srpsko srce i izjave kako je Nataša izdajnik, đubre, Albanka, definitivno nije Srpkinja, uz sve pohvale muškom stadu u studiju.

Već viđeno, naravno: ali kad je posle emisije Nataša Kandić ušla u taksi, čuli su se pucnji. Policija u vlasništvu dr Koštunice odmah je imala kosmičko objašnjenje: „Policajci koji su se tu nalazili, koji su angažovani zbog povećanog rizika emisije, zbog emisije, zbog gostiju, pregledali su sve i ustanovili da je reč o petardi“. Reagovao je advokat Rajko Danilović, branilac porodice Đinđić na suđenju ubicama premijera, koji je izjavio: „Pa, gde mi to živimo, u emisijama visokog rizika, gde se iznose različita mišljenja? To znači da nema nijednog drugog mišljenja sem zvaničnog koje sme da se iznese. Živimo u većoj diktaturi mišljenja nego što je bilo u vreme Slobodana Miloševića. U njegovo vreme smo bar pružali otpor, a sad sedimo i slušamo ljude koji nam pričaju bajke“.

Historijsko otkriće koštunjave Policije da sem sportskih tekmi visokog rizika, postoje i „emisije visokog rizika“, otvaraju vrata „večerama visokog rizika“, kad se, recimo, nađemo Sonja Biserko i ja, ili „pijačnim susretima visokog rizika“ čim, daleko bilo na Bajlonijevoj pijaci, sretnem Žarka Koraća koji neopaženo kupuje sumnjivu zelenu (zna se: bošnjačku) salatu. Koliko god zdravom hrvatskom umu sve ove izgledalo kao visokorizična zajebancija, ono što se ovog ponedeljka pojavilo u prolivnom tisku „Kurir“ više nije smešno: Siniša Vučinić, samoproglašeni četnički vojvoda, nekad predsednik Stranke ekstremne levice „Nikola Pašić“, docnije član Jugoslovenske levice, uhapšen tokom akcije „Sablja“, ali za vreme Koštuničine vlasti (lukrativno) novčano obeštećen zbog „duševnog bola“ pretrpljenog u obožavanju dr Kalašnjikova – predstavljajući se kao predsednik nepostojeće „Srpske partije socijalista“ najavio je da će „uticajna inozemna služba“ oteti i likvidirati Natašu Kandić, Sonju Biserko i Biljanu Kovačević-Vučo, vodeće ličnosti NGO sektora u Srbiji. Razlog: „s ciljem da međunarodna javnost stekne utisak da ih je, zbog podrške Martiju Ahtisariju, likvidiralo državno rukovodstvo Srbije. Tako bi put do konačne nezavisnosti Kosova bio ubrzan, a pred celim svetom bi se stvorila medijska slika o Srbiji kao o fašističkoj državi“.

Kad eliminišemo medicinski default da je Siniša Vučinić mentalni bolesnik pod posebnom paskom Državne bezbednosti koja obožava ovakve ludake – ostaje sitnica: činjenica da se nečije ubistvo najavljuje u tabloidu kojeg na vezi drži Vlada Srbije – naročito kad je reč o ličnostima protiv kojih se ovih nedelja vodi hajka zapamćena iz najboljih miloševićevskih vremena – slika je i prilika današnje Srbije u kojoj je ama baš sve moguće, čak i da se u tako-ozbiljnom-antiahtisarijevskom-trenutku dr Koštunica nađe tamo gde mu jeste mesto: u Guči, okružen visokorizičnim alkoholnim pristalicama koje nikako da uoče razliku između sablje i satare za pečenje, o Ahtisarijevom zvecakanju da ne govorimo.

Oduševljen svadbarskim kupusom koji mu je podigao holesterol a spustio adrenalin, dr Koštunica je, između zalogaja, masne brade, priložio još jednu izjavu na sto istorije: „Truba najbolje govori o našim svojstvima i našim porivima i zato, naravno, dobro znamo da oni koji ne razumeju i ne vole Guču – ne mogu da razumeju Srbiju. Zato ova 46. Guča jeste još jedna potvrda hrabrosti i vedrine naše, u volji i nevolji“.

Ovo egzistencijalno otkriće – tko ne voli trubu, naš je neprijatelj – dobilo je svoje objašnjenje u filozofskoj izjavi kapitalnog ministra Velimira Ilića koji je jezikom Guče sve objasnio: „Da je Ahtisari ovde, imao bi drugačije mišljenje o Srbima. Srbija ne zvecka oružjem, Srbija se veseli, slavi, gradi, radi i dovodi strane investitore poput Telenora“.

Svojim poznatim IQ obimom, Ilić je hteo da kaže ono što se srpski podrazumeva: da nam je da dovedemo Ahtisarija u Guču, da mu poslužimo pečenje, da ga napijemo, da mu namestimo neku pičku da mu bez gaća igra na stolu – i slomili bismo Ahtisarija, na isti način na koji lomimo evropske radnike u Srbije; iskonsko pravoslavno verovanje da je sve moguće prelomiti preko dva kila vruće prasetine s lepinjom umočenom u salatu od ljute paprike – pa da se rastanemo kao ljudi; kako možete i da zamislite da bi neko od nas počinio zločin kad ovako lepo močamo – usud je ovdašnje Srbije, narkomanski uverene da su njeni ljudi gostoljubivi, duhoviti, divni, dragi domaćini, ljubazni, uvek žrtve nikad ubice, taman posla da nam gadite sofru pominjanjem „Belih orlova“, „Žutih osa“, „Škorpiona“, Mladića i Karadžića, ništa mi ne znamo, samo hoćemo da nas Ahtisari ostavi na miru, kako mi možemo biti zločinci kad imamo Guču i Velimira Ilića?

Taman mi u glavu opet upadne dr Kalašnjikov s govorom iz Guče („Podsetiću vas na reči Matije Bećkovića: ’Ako bismo ušli u EU bez svojih melodija i boja, bez svog imena i pamćenja, oni ne bi znali ko smo i šta sa sobom donosimo’. Guča je jedan od znakova naše prepoznatljivosti i snage. Jedan od znakova naše vere u sebe“), kad otkrijem da Koštunica nije najveći duševni bolesnik; iznebuha se, sa stranica „Večernjih novosti“ javio nekadašnji koordinator za Kosovo, Nebojša Čović koji kao da je jeo samo najmasniju prasetinu pa mu se, ahtisarijevskim krvotokom, javilo da kaže šta će se desiti kad Martijevo Kosovo postane nezavisno : „Odgovor Srbije mora da bude jak i žestok – podvlači svinjetinom Čović. – Pritom ne mislim na rat: ali, zreo narod bi sutradan, posle proglašenja nezavisnosti, okupio svih sedam miliona građana na administrativnu liniju s Kosovom“.

Praktičan, kakvim me je bog dao, odmah sam počeo da planiram: kako bi korišćenjem privatnih automobila – svi putevi ka Kosovu bili zagušeni za nekoliko sati, prilika da autobusima prevezemo svega sedam miliona ljudi svodi se na samo 70.000 autobusa koji bi u idealnim kurčevitim prilikama imali po 100 Srba, na sedištima, patosu, na krovu ili u motoru. Pod srpskom, do jaja realnom pretpostavkom da tu drumsku flotu od 70.000 buseva dovezemo close to Kosovo, šta ćemo s ljudima? Ako bi granica s Kosovom bila dugačka tisuću kilometara – a nije, jebiga, jedva trista km – sedamsto autobusa mogli bismo postaviti na svaki kilometar, istovariti ljude koji bi se raštrkali poljima, livadama, potocima, livadama... u redovima od po 7000 vrsta, što je nekoliko desetina kilometara od granice na koju ne mogu svi da stanu.

Ono što me muči već 22 sata jeste question: dođemo na granicu, nas sedam miliona, rasporedimo se u izbegličkim kolonama, i – šta onda? Ako nam se kenja iz prvog reda – gde ćemo? Ako nam se sloši, šta da radimo? Srbin ume da bude gladan – gde da jede? Ima li Čović neki praktičan plan: možda da vičemo preko granice „Kosovo je Srbija“ što će izazvati kolektivno-bolni proces među Albancima (medicinski „zabole ih kurac“) ili je ideja da stojimo tamo dok svi ne popadamo od gladi i žeđi ili dok nas neka Koštuničina truba ne probudi iz srboidne kome?

Srbija ne samo da jeste kriva – kolektivno i pojedinačno – nego je definitivno prolupala: sedam miliona patriota na granici, koji gordo sviraju qurcu i čekaju da se što pre vrate kući, dostojanstveno hrabri u svom protestu!

Zato je Koštuničina truba Srbima jedina verbalna uteha:da duvaju Ahtisariju, onako kako su izduvali sve ratove koje su zasluženo izgubili!

Feral Tribune

Povezani članci:

Tekstovi Petra Lukovića

Autori