Peščanik - Verbalni orgazmi

Verbalni orgazmi

02.08.2006.

Religiozni trenutak ličnog, duhovnog vaskrsknuća prošlog tjedna – kad sam, uprkos naređenjima i pretnjama iz hrvotočnog «Ferala» da nastavim kampanju protiv cenjenog dr Koštunice i njegove časne Vlade, odbio da učestvujem u takvim izdajničkim word-procesima, te kolumne nije bilo pod ubedljivim izgovorom da u Srbiji nema loših vesti i da je u mojoj domovini sve u najboljem redu – nastavio se probuđenom verom u državu koja ne samo da je najstarija na svetu (prvo su postali Srbi, tek onda amebe), već toliko dostojanstvena u svom pravednom gnevu, da, recimo, nikako neće oprostiti nekakvom slovenačkom ministru – Rupel se kliče – koji se usudio da kaže da je nedavna izjava Vojislava Koštunice, da se Srbija neće odreći Kosova zbog ulaska u Evropsku uniju, «problematična».

Istinoljubiva srpska reakcija da pozicija Slovenije u EU «nije takva da ima razloga za zabrinutost», što se ćirilicom ispravno čita da nas vrlo boli qurac šta Slovenci misle – hrabro je ušla u fazu odmazde kad je Koštuničin DSS-glasnogovornik najavio «oštre mere» glede Slovenije, što može da znači da će «Merkator» uskoro odleteti u vazduh ili će, pre toga, racionalni Beograđani ispred shopping-centra postavljati balvane, zahtevajući osnivanje SAO «Merkatora» kao branu Rupelovim dilemama.

Vaskolika sreća što sam državljanin zemlje koju kroz Scilu & Haridbu mudrim kormilarskim potezima vodi kapetan Koštunica, progresivno se filovala saznanjem da Srbija na bečkim progovorima o Kosovu ne odstupa od senzacionalne ideje da je «autonomija najbolji izbor za Albance»; sasvim prirodna teritorijalna potreba da Kosovo bude zauvek «srpsko» možda jeste u koliziji s brojem tzv. Albanaca na pomenutom terenu, ali – pitam se u ime dr Kalašnjikova – zbog čega bi broj Albanaca na Kosovu morao da bude odlučujući? Zar svaki Albanac ne želi da bude građanin Srbije iz koje će, bez vize, putovati u Bosnu, Crnu Goru i Hrvatsku? Šta im, uostalom, više treba?

Osećanje ponosa da sam baš iz Srbije – rođen u Kraljevu, a gde drugde? – ovih je dana dramatično ubrizgano činjenicom da je za milijardu i po evra Norvežanima prodata mobilna telefonska mreža 063; prodaja kompanije koja je po kratkom postupku oduzeta Bogoljubu Kariću, pretvorena u državnu firmu, transformisana u zajedničko preduzeće Vlade Srbije & izvesne austrijske firme, kao da Bogoljub nikad nije postojao – predstavljena je kao Nešto Najbolje Što Se Srbiji Ikad Desilo, o čemu govore verbalni orgazmi predsednika Srbije Tadića, predsednika Vlade Koštunice i, pre svih, ministra finansija Mlađana Dinkića koji je pri potpisivanju ugovora izgledao kao Bog koji čeka svoju prvu živu žrtvu.

Ako je samo jedan odsto provizije iz ovog posla besmislenih 15 miliona evra – razumljivo je što se Dinkić znojio, znojio bih se i ja za sto puta manju svotu, ipak mi je 15 miliona evra nepoznanica koju ne bih umeo da rastumačim čak ni «Feralovim» finansijskim metodama!

Rasterećen svega onoga što me je godinama izdajnički oblikovalo – da pišem protiv zemlje u kojoj živim, svejedno da li su u pitanju Milošević ili Koštunica ili nabildovani Dinkić – danas tek vidim koliko sam grešio: briga srpskog predsednika vlade (dr Kalašnjikov) da general Mladić bude uhićen i isporučen Hagu – mora da impresionira svakog građanina koji bi morao da shvati da nam je Mladić «prepreka» na putu ka Europskoj Uniji, nije, daleko bilo, ratni zločinac ili serijski ubica, već samo netko ko smeta, ometa i zaustavlja «euro-procese», zato – objašnjavaju nam iz MUP Srbije – nema poternica na zidovima, jer «mi nismo Divlji Zapad», šta još hoćete od nas: da možda objašnjavamo zbog čega ga traže?

I dok slobodna, mirna, dostojanstveno bogata Srbija – s milijardu i po evra u džepu koje će Vlada, pošteno, zar sumnjate, među sobom lično podeliti – čeka prve jesenje dane kako bi preživela još koji mesec i u međuvremenu prodala Vojvođansku banku i Naftnu Industriju Srbije, što će svaki Dinkić osetiti na svom deviznom računu, nastavljamo s istim temama: tko su dobri Srbi?

Otkrijem jutros da nikako nisam bio good Serb: ideološka komisija Vlade Srbije – poznata pod imenom Nova Srpska Politička Misao (hrvatski: Nova Srpska Fašistička Misao/ NSFM), na svom od Vlade Srbije plaćenom sajtu – objavljuje Manifest pod imenom «Odgovor» gde se, kao moto teksta, provlače moje rečenice izgovorene u emisiji «Peščanik»: «Mislim, taj narod je neobrazovan, primitivan, on se ne kupa, narod je često lud, manijakalan, ništa ne pamti, ne zna za koga da glasa i kad glasa uvek glasa za pogrešnog, ne ume da čita (…). Odvratno mi je, odvratno mi je kad vidim ovaj narod”.

Besni što ima onih koji ne shvataju da je NSFM ispostava Vlade dr Vojislava Kalašnjikova – nacisti iz ovog SS-gnezda poručuju da oni «brinu o Srbiji», da je Srbiji dosta «modernizatora» za koje put ka modernizaciji vodi preko streljačkih vodova i bodljikave žice.» Srbija ne sme biti ničiji privatni feud i eksperimentalni logor», kažu oni, ogorčeni što ima onih koji veruju da je operaciju «Sablja» valjalo držati godinama, upirući prstom u «psovački primitivizam» Petra Lukovića, uz koji se šlepaju emisija «Peščanik», «Helsinška povelja», LDP (čitaj: Čedomir Jovanović), list «Republika» i mesečnik «Zemlja» (Svetislava Basare). Sad kad je jasno tko su neprijatelji dr Koštunice (NSFM), mnogo je lakše: šačica manijaka, budala, narkomana, kretena s internet-foruma ili podlih NGO članova – sasvim nebitno glede Velikog NSFM Koštunice.

Koji je svakom danom – kažem to iz sopstvenog PMS iskustva – erotski poželjniji, gotovo kao Ljiljana Smajlović čije sise, obima normalne kajsije, uvek imaju afrodizijski efekat na predsednika Vlade.

Pod devizom: Sitno, a naše!

Feral Tribune

Povezani članci:

Tekstovi Petra Lukovića

Autori