"Stav EU se ne razlikuje od stava jednog čoveka koji svojim odbijanjem da pristupi Haškom tribunalu celu zemlju pretvara u svog taoca."

(Vojislav Koštunica o sličnosti EU i Ratka Mladića, jun 2006.)

Negde u vakuumu Srbije kao u Skrivenoj kameri, u kojoj se i neizlečivim duševnim bolesnicima pruža legalistička prilika da postanu predsednici Vlade ili predsednici Parlamenta – sasvim je logično da Vijest Tjedna bude srceparajući story o neverovatnom, nigde zabeleženom poduhvatu, bez paralela u modernoj turističkoj istoriji. Čak dvesta studenata iz srpskog kazamata, objavljeno je udarcima na sva medijska zvona – krenulo je na jednomesečno putovanje Evropom, zahvaljujući milosti austrijske ambasade koja im je begovski dala vize u trajanju od 30 dana s jednim ulaskom u zemlje EU, dok im je ovdašnja Vlast, bahato se razbacujući, obezbedila besplatne inter-rail karte koje se, inače, mogu kupiti za sitne pare! Troškove boravka, hranu, piće, spavanje – studenti snose sami, što je samo dirljiva slika i prilika ovog nezapamćenog konkursa gde se – da bi se videla Europa – tražio prosek veći od devet i po, s tim da su prednost imali oni koji «nikad nisu bili u inostranstvu».

Čitava akcija (u listu «Blic» šarmantno nazvana «Avantura zvana Evropa») apsolutistički je trijumf srpskog Oca nacije Dobrice Ćosića koji je pre mnogo godina vidovnjački tvrdio da je «zaostalost naša prednost», što se po EU-kriterijumima moglo primetiti onog časa kad su uglavnom izabrani oni studenti koji nikad nisu iskoračili iz Srbije, presrećni da im je data prilika da izađu s robije na uslovnu, jednomesečnu slobodu.

Čitavu bljutavu priču o Koštuničinom zatvoru oblikuju izjave studenata da će sa sobom «nositi reklamni materijal» o Srbiji, već vidim kako Maja, Marija, Elvira, Vanja, Tamara, Radovan ili Bojan po Parizu i Berlinu dele DSS prospekte kojima uveravaju građane Evrope da je Vojislav Koštunica sasvim mentalno zdrav, bez obzira što tako ne izgleda, i da ništa nije čudno što on Albance naziva «agresivnom nacionalnom manjinom», kad čitav svet može da vidi srpsku toleranciju na delu, po tome smo – piše u prospektu – poznati i naročito cenjeni, specijalno glede viznog režima!

Kako to izgleda iz holandske perspektive, vidi se iz komentara jednog internet-forumaša koji je sve lepo objasnio: «Samo da podsetim da se holandski studenti smucaju celom Evropom po celo leto bez da ikome dokazuju da su vunderkindovi. Putuju svi, i dobri i loši i niko ih ništa ne pita i puni su para. Takođe ne nose brošure da se zahvaljuju Velikom Bratu što je čak 200 njih nagradio prelaskom granice... a sledeće godine će možda celih 300... ujeee! Sve je to jako jako tužno i blamirajuće. Samo se nadam da mi neće neko od kolega prići da pita da mu objasnim šta se to opet u Srbiji dešava. Idite pa pitajte Koštunicu». Ima još: «Sećam se kako smo za vreme surove komunističke diktature kao studenti putovali širom Evrope bez ikakvih viza, letovali širom Jugoslavije i kako ni za koga od nas to nije bio kulturni šok, kao sto će to biti za ovu malu grupu srpskih studenata koji će eto prvi put u životu videti kako izgleda spoljni svet. Toliko o tome sta smo uradili našoj sopstvenoj deci». Ili ovo: «Tamo nekih sedamdesetih dok je Bog još hodao zemljom, te inter-rail karte su se hladno kupovale na beogradskoj železničkoj stanici za nekakvu bezveznu siću. Više puta sam sa društvom to koristio da malo skitamo po Evropi i ni jedne novine o tome nisu pisale. Tugo moja».

Kako je odlazak 200 studenata predstavljen kao PUE (Proboj U Evropu) – nešto slično (PSF) Proboju Sremskog fronta – a uz obavezne brošure koje studenti nose sa sobom kao (ZKS) Znak Koštuničine Srbije, sve će se nastaviti argumentovanim studentskim objašnjenjima da, recimo, spomenik najvećem srpskom antifašisti đeneralu Draži Mihailoviću, otkriven pre nekoliko dana u Lapovu, nikako nije smeo da bude manji od spomenika Nikoli Tesli na bgd. aerodromu; činjenica je Draža visok 4,5 metara, nasuprot letećem Tesli koji je morao da prizna da je niži po činu i po visini – jeste ona vrsta intelektualnog izazova koja studente čeka diljem nepoznate, neprijateljske i mistične Europe u kojoj nikad nisu boravili.

A i koji će qurac? Kad već pedeset odsto stanovništva nikad nije izašlo iz voljene srpske zemlje, kad blizu osamdeset odsto mlađih od 30 godina nikad nije prešlo granicu, kad svega 85 posto građana Srbije nikad nije putovalo avionom – onda je najlogičnije da vest od 200 studenata koji su se usudili da mesec dana budu van matice i ognjišta bude predstavljena kao Koštuničina pobeda Srpskog Dobra nad Zlom Evropom, jer će se, zahvaljući brošurama, priča o Srbiji širiti kao lanac Sv. Antuna; ko ne veruje da će Kosovo ostati u Srbiji – ostaće bez struje i vode, ko ne veruje da je dr Kalašnjikov mentalno zdrav – imaće poltergeist u kući, leteće mu vaze, razbijaće mu se tanjiri, likvidiraće ga čaše za šampanjac; ko ne veruje da će se razgovori s Evropom nastaviti čak i ako ne uhitimo Mladića – a nećemo da ga hapsimo – može da očekuje da mu umre kanarinac, da mu pukne guma na autu, moraće čak da plati pretplatu RTS kako bi ugledao Koštunicu kako se smeje.

Srećom, sreća da je čak 200 srećnih srpskih studenata usred Evrope – čak 30 srećnih dana imalo priliku da srećno predstavi Srbiju – najveći je uspeh one presrećne Evropske Unije o kojoj je dr Kalašnjikov govorio na samom početku teksta, poredeći istu s neuhvatljivim Ratkom Mladićem. Koji će – obećava nam se – odmah biti uhićen čim se obuhvati Akcionim planom, što podrazumeva da Ratko Mladić, kao milioni građana Srbije, nikad neće dobiti vizu da bar jednom vidi Hag ili Ševeningen.

A da posle povratka 200 studenata više ništa neće biti isto, podrazumeva se: bar 100 od njih poželeće da opet ode – ali više nema besplatnih viza ni inter-rail karata. Cirkus je zatvoren. Sad, tko vas jebe, čekajte u redovima od po 244 sata: pozovite se na Dražu Mihailovića i njegova 4,5 metra visine. Tko zna: možda za dvadeset godina opet odete u Evropu, sve pod uslovom da vam Koštunica spremi nove brošure!

Feral Tribune

Povezani članci:

• 65. emisija

  Gosti: Jelena Simeunović, sestra sudije Simeunovića koji je pronađen mrtav pod nerazjašnjenim okolnostima, Prekobrojni iz Topole, Đorđe Vukadinović, urednik časopisa Nova srpska politička misao, Vesna Rakić-Vodinelić, direktorka Instituta za uporedno pravo, Nenad Prokić, direktor BITEF teatra
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• Šengenska barikada

  Dvotrećinsku većinu zaraženu nacionalizmom i funkcionalno nepismenu, umornu i nespremnu na dodatno školovanje ili prekvalifikaciju, iščekivala su tranziciona iskušenja, tokom kojih su se od nje očekivala nova odricanja, uključujući suočavanje s nedavnom prošlošću ratnih zločina i državnog terorizma. Građansko društvo dodatno je ućutkano mitom o zapadnoj politici dvostrukih standarda i, konkretno, birokratskim maltretiranjem onih koji su nameravali da neporedno zakorače u prostor liberalne demokratije prelazeći šengensku granicu.

• Šta je Evropska Unija?

  Ishod referenduma u Irskoj izaziva različite komentare čiji sadržaj u velikoj meri zavisi od toga kako ko vidi Evropsku uniju. Ne nedostaju mišljenja o tome šta je rđavo u Evropskoj uniji i zbog čega ona nije naročito popularna u mnogim zemljama članicama. Nepopularnost se, naravno, uzima kao negativno političko svojstvo. Šta, međutim, ona govori o samoj Evropskoj uniji?

• Bolje rat nego šta

  Strah nije samo pitanje rata – teško da bi ovakva deprimirana Vojska, razumno smanjena na ceremonijalni broj, patološki uništena stalnim, zasluženim porazima, mogla da odigra bilo kakvu ulogu u bilo čemu, čak i kad bi upotrebila jedan od tri ispravna Mig-aviona; širenje propagandnog straha ide iz neukaljanih Koštuničinih izvora, odakle nam stižu domaćinske ideje za odmazdu – ako nam otmu Kosovo, prekidamo sve veze sa Evropom!

• Brod ludaka

  Politička Srbija ponovo nalikuje brodu ludaka koju putanju okreće na stranu suprotno od razuma i civilizacije. I to nije samo kao jedina zemlja koja jasno odbija da se integriše sa EU;  bezuslovna podrška evropskoj integraciji pala je ispod polovine. Srbija je jedina zemlja, koja raspolaže zavidnim razvojnim potencijalima, koja se približava Rusiji upravo zbog njenih najgorih političkih osobina i prevaziđenog ekonomskog uređenja u čijoj su zaostalosti osnovice autoritarne, antiliberalne politike.