Peščanik - Intervju sa Čedomirom Jovanovićem

Intervju sa Čedomirom Jovanovićem

12.07.2006.

Feralov historijski tajming: da sa Čedomirom Jovanovićem, predsednikom Liberalno Demokratske Partije, vodećim oponentom Vojislava Koštunice – razgovara upravo u času kad pomenuti predsednik Vlade Srbije negde u Washingtonu čeka usmeno priopćenje glede budućih srpskih granica, a na dan kad svet (ali ne i Srbija) obeležava jedanaestogodišnjicu masakra u Srebrenici, praktičan je uvod na temu «srpske diplomatske ofanzive» čije karikaturalne dimenzije savršeno objašnjava ćirilični naslov iz ovdašnjih novina: «Srbija nudi partnerstvo svetu».

Čedomir Jovanović:
Srbija je već petnaestak godina uglavnom nesposobna da uoči, definiše i nađe odgovore na akutne, strašne probleme. Ta današnja «živa diplomatska aktivnost» zapravo je izraz nekontrolisanog očaja koji će samo ubrzati slom ovakve promiloševićevske politike – jer ne moraju više u Beograd da stižu ljudi iz Brisela ili Vašingtona da bi se uverili koliko smo daleko od realnosti, već mi sami organizujemo posete kako bismo im na njihovom terenu objasnili da je toplina XIX veka nešto što je mnogo izazovnije i potrebnije njima samima od hladnog globalizma XXI stoleća.

Feral Tribune:
Današnje srpske poruke međunarodnoj zajednici neodoljivo podsećaju na slavno vreme Slobodana Miloševića.

Čedomir Jovanović:
Taj miloševićevski sistem vrednosti možda nije bio poražen, ali je bio odbačen od 5. oktobra 2000. do 12. marta 2003. godine kada je ubijen Zoran Đinđić; kao zimska garderoba koju ne nosite, jer je leto! Hteli smo da stvorimo nešto novo, ali smo Zoranovim ubistvom zaustavljeni; danas su, nažalost, sve srpske elite, političke, kulturne, poslovne posvećene diskontinuitetu sa Srbijom koju simbolizuje Zoran Đinđić, pri čemu današnji realizatori tog koncepta nisu u situaciji u kojoj je Milošević bio pre 15 godina. Tada su u svetu imali stotine razloga da razgovaraju s Miloševićem i da s njegovom vojskom potpisuju primirje u ratovima koji su vođeni u Hrvatskoj i Bosni. Danas Srbija, čak i da hoće, nikog ne može da ugrozi, osim što takva politička destrukcija uništava nas same. Propuštena je prilika da kroz partnerstvo sa svetom i kroz saradnju s narodima i državama s kojima smo ratovali pokažemo u čemu smo drugačiji od one Srbije od koje navodno hoćemo da se distanciramo. I zato sad svet rešava naše probleme, umesto da to mi činimo, a samim tim postajemo statisti u sopstvenim životima.

Feral Tribune:
U centru političke pažnje – kad govorimo o Srbiji – jeste Vojislav Koštunica.

Čedomir Jovanović:
Mnogi vide Koštunicu kao iracionalnog političara nesposobnog da shvati realnost XXI veka, što je fatalna greška. Koštunica je super racionalan: o tome govori činjenica da u njegovoj pragmatičnoj okrutnoj stvarnosti nema mesta za nas koji ovako mislimo. On se vešto uklapao u sliku političara koji se, tobože, politikom nije bavio iz ličnih već iz nesebičnih nacionalnih motiva – ali je pritom, u okviru svoje stranke ali i države, ostvario takav stepen političke kontrole da bi mu na tome zavideli svi – od Miloševića do Osmanlija. Kada danas putujete Srbijom suočavate se sa takvom partijskom državom kakva je bila nezamisliva u Titovoj Jugoslaviji. Tada je sudija bio institucija, policajac je bio institucija, bankar i profesor su bili institucija. Ali, mi danas živimo u Srbiji gde, kao profesionalac, prvo morate da kleknete pred Koštunicom da biste, uz njegov blagoslov, nastavili da obavljate svoj posao. Koštunica nikako nije iracionalan kad je reč o sopstvenim interesima: njemu nije bio problem da petnaest minuta nakon Đinđićevog ubistva objasni da je ubistvo «obračun unutar same mafije» a četrdeset minuta kasnije poziva tu istu Vladu (koja je «deo mafije») da se pretvori u «koncentracionu Vladu».

To je čovek koji je pogazio sve političke principe koji su ikad postojali: njemu, recimo, sutra, ako mu bude potrebno, ne bi bio problem da LDP pozove u svoju koaliciju! Koštunica ima sopstveni sistem vrednosti: on prezire uspeh i znanje, gadi mu se ambijent koji proizlazi iz takvih vrednosti. On nije protiv svake Evrope: on je protiv one Evrope u kojoj se radi više od 45 minuta dnevno koliko se radi u Srbiji, on je protiv one Evrope u kojoj se više od deset odsto srednjoškolaca upisuje na fakultet, kao kod nas; on je protiv one Evrope u koju mladi dolaze, draža mu je Evropa iz koje mladi hoće što pre da odu. Njega ne pogađa činjenica da 90 odsto studenata želi da napusti Srbiju i da više od 70 odsto mladog sveta nema pasoš i da nikad nije bilo u inostranstvu. Ovo više nije borba da dokažemo da je zemlja okrugla, već da zemlja nije ravna ploča kao što Koštunica misli!

Feral Tribune:
Kako ta Srbija izgleda kad čovek izađe iz Beograda?

Čedomir Jovanović:
Naše društvo više ne računa na uništene insitucije: u Srbiji se pravda više ne traži na sudu, zaštita se ne traži u policiji, posao se ne traži na berzi. Postoje neki paralelni svetovi u kojima napušteni pojedinci, mladi i njihovi roditelji, na društvenim ruševinama, sa nebom koje im je palo na glavu, ipak veruju u neki pozitivan cilj i daju sve od sebe kako bi se ova Srbija promenila. LDP je za tek sedam meseci uspela da pređe politički put za koji je drugim strankama pod Miloševićem trebalo deceniju. Zbog toga mi pobeđujemo na lokalnim izborima u Srbiji a da nijednog sekunda ne moramo da transformišemo našu politiku, bez obzira da li govorimo o Kosovu, Hagu, Evropi... naši politički stavovi su identični na severu i jugu, među Mađarima, Albancima, Srbijancima u Šumadiji. Među tim ljudima vidimo poslednje ostatke ljudskosti koja je opstala zaštićena u individualnom svetu, što, realno, jeste naša šansa.

Feral Tribune:
Ove se godine Srbija suočava s fatalnim saldom Miloševićeve politike?

Čedomir Jovanović:
U lidu te politike jeste Milošević, ali u njenim korenima je naša nacionalna nedovršenost koja se tragično prenosi kroz dva veka. Srbija je društvo koje se nikad nije u potpunosti modernizovalo: zbog te svoje nesposobnosti uvek je tražila alibi za odsustvo kompatibilnosti sa svetom. Danas je, recimo, teoretski čitava Srbija za Evropu: sever, jug, istok, zapad, Svetska banka, čak i Papa može da dođe! Samo pod uslovom da se u Srbiji ništa ne promeni, da sve ostane isto od 1945. do 3045! Srbija je, u stvari, veliki megastor na periferiji Evrope, gde će svako naći nešto za sebe: mi ćemo naći Radomira Konstatinovića, drugi će naći Bećkovića, Ćosića, Čavoškog; mi ćemo naći new wave, oni će naći zabavljačice ratnih zločinaca. Moramo jasno da kažemo da ne pristajemo na večni mir između 5. oktobra i 12. marta – a to je zapravo formula po kojoj Srbija funkcioniše: vi koji ste za 5. oktobar skrenite u megastoru levo, vi koji ste bili srećni 12. marta kad su ubili Đinđića skrenite desno, a na kasi vas čeka Predsednik Vlade, akademik ili vladika ili ratni zločinac koji vam ispostavlja račun. Srbija se neće promeniti konsenzusom, već tako što će alternativna Srbija imati hrabrosti da radi posao i za sebe ali i za druge koji taj posao samo posmatraju.

Feral Tribune:
Priča o tzv. demokratskom bloku koji bi trebalo da se suprostavi radikalima na nekim budućim izborima – opet je aktuelna, makar i zbog činjenice da je LDP protiv ovakve ideje.

Čedomir Jovanović:
Ja sam protiv ovakvog demokratskog bloka jer tu nema nikakvog pozitivnog cilja: jedini cilj tog bloka je da – ostane na vlasti. Mi ne želimo da budemo deo vladajuće već reformske koalicije u Srbiji. Osnovni motiv tog demokratskog bloka nije da se afirmiše demokratija nego da se nađe izgovor da se iza takvog bloka sakriju stranke koje više same ne mogu da deluju, a uz obrazloženje da se tako sprečava dolazak radikala na vlast! Tek da se zna: radikali imaju svojih 800.000 glasača, ali je Koštunica imao dva i po miliona a danas ih ima jedva 200.000; G17+ je na prošlim izborima imao pola miliona glasova, danas manje od 50.000...Te ljude, koji su sto puta verovali i isto toliko puta bili prevareni, moramo da vratimo u politiku jasnom vizijom koja ce pruziti odgovor na probleme od kojih su politicari, koje su do juce podrzavali, jednostavno, pobegli. Srbija je zajednica u kojoj je svako od nas slabiji za 20 godina: naši kućni budžeti su slabiji za dve decenije, pasoši su prazniji, garderoba, muzika, sve! Da smo pre 20 godina učinili neki monstruozni zločin – osudili bi nas na 20 godina, danas bismo bili na slobodi s pravom na novi pocetak. A mi smo jednu doživotnu robiju pod Miloševićem odslužili, uz ratove sa susedima i celim svetom, da bismo danas shvatili da opet živimo devedesete godine jer se bavimo istim temama – hoćemo li u Evropu ili nećemo,teritorijama, okupljanjem svih Srba... Zaboravlja se da je Srbija protagonista dva nedovršena procesa za koji smo presudno odgovorni: jedan je kosovski, drugi se tiče ratnih zločina.

Feral Tribune:
Sve je bliži trenutak kad će se pitanje Kosova skinuti s dnevnog reda.

Čedomir Jovanović:
Nije Kosovo upropastilo Srbiju, već je Srbija upropastila Kosovo: jer mi smo taoci pogrešno protumačene istorije lažnih mitova. Na Kosovo smo, da podsetim, stigli ratom; s Kosova smo takođe otišli nakon rata s NATO alijansom. Kao srpsko društvo mi smo izgubili pravo da upravljamo Kosovom, jer nismo bili sposobni da razvijemo magnetizam pozitivnih vrednosti koji bi, kao gravitaciona sila, privlačio i druge. Ne, mi smo učinili sve da svakog oteramo od sebe i da na kraju ostanemo sasvim sami. Recimo, kad uoči referenduma Koštunica ponudi Crnoj Gori zajednicu jer «mi imamo Dunav, a oni more», shvatite koliko smo nisko pali! Ne nudimo Crnoj Gori najbolje škole, najbolju berzu, najbolje kompanije, najbolje institucije. Sedam godina je Kosovo nezavisno od Beograda: budući da se ispostavilo da Srbija ne može da bude isključivi kreator politike na Kosovu, hajde onda da budemo partneri sa svetom, Evropskom unijom, kosovskim Albancima! Zašto da ne poverujemo da je moguće da se na Kosovu za pet godina dešavaju procesi kao u Hrvatskoj, da će stranka kosovskih Srba podržavati albanskog predsednika Vlade – kao što danas Srbi čine u Hrvatskoj? Zašto ne poverovati da je moguće da će se na Kosovu rađati generacije Srba koje će Kosovo doživljavati kao svoju zemlju, jer će biti u prilici da se životno afirmišu? U tom slučaju, mi smo ostvarili svoju misiju – jer je nama stalo do Kosova. Ali, ako Kosovo treba da bude veliki front, onda lažu kada kazu da sve rade u ime bolje buducnosti Kosova: ne da greše, nego lažu!

Feral Tribune:
S ponosom se u Srbiji tvrdi da su vlast i opozicija jedinstveni u čvrstom stavu da nikako neće prihvatiti nezavisnost Kosova?

Čedomir Jovanović:
Formulišući program LDP, načinili smo političku jeres koja je za naše elite veća nego što je Dan Brown svojom knjigom to učinio Vatikanu. Naime, kad smo rekli da priču o državi valja izmestiti iz fokusa i u centar politike staviti društvo – udarili smo tamo gde je elita najranjivija. U ime države koju Srbija stvara već 200 godina sve je bilo dozvoljeno: milioni mrtvih su u temeljima te ideje. Aksiom srpske politike uvek je bio: prvo da stvorimo državu a onda ćemo praviti društvo. Zapravo je to najveća razlika između «nas» i «njih». Jer, mi nećemo državu koja će nas žuljati, hoćemo prvo da uzmemo mere, da se usaglasimo kakvi su nam planovi, gde vidimo sebe kroz deset ili dvadeset godina, pa tek onda da stvorimo društvo. A suština društva je sposoban pojedinac. Sposoban pojedinac je onaj koji je odgovoran za svoj život. A odgovoran za svoj život može biti jedino ako je slobodan: slobodan u odlučivanju, u radu, u ljubavi. U Srbiji je, veći greh voleti nego ubiti bez dozvole. Sveštenici se u Srbiji obračunavaju sa gay-zajednicom ili seljanima koji prave kobasicijadu, ali se ne osećaju odgovornim što su blagosiljali «škorpione» niti zbog toga što siluju svoje maloletne đake...

Feral Tribune:
Science-fiction: Evropa u Srbiji?

Čedomir Jovanovič:
Mi Evropu moramo da stvorimo u Srbiji. Mi smo toj Evropskoj Uniji potrebni jedino ako joj donesemo neku autentičnu evropsku vrednost. Evropa počiva na saradnji, ne na antagonizmu; počiva na poštovanju suseda, ne na sukobu sa susedima. Ako želimo da budemo deo te Evrope, onda moramo da shvatimo da ćemo to učiniti kroz partnerstvo Srba i Albanaca, Srba i Bošnjaka, Srba i Hrvata, a ne kroz partnerstvo Srba i Engleza ili Srba i Rusa.

O TESLI

Gledao sam tv prenos iz Smiljana, jer mi je Tesla neobično zanimljiv, ne samo zato što je pronašao kalem i rotor, naizmeničnu struju ili već šta, nego zbog posebne zivotne filozofije, zbog lične energije koja je s lakoćom prevazišla svaku dogmu epohe čiji je bio savremenik. Draga mi je njegova rečenica u kojoj on cinično relativizuje sopstveni značaj zbog prezira prema onima koji mu se dive da bi zapravo istakli sopstvenu veličinu: ' Da me nije mrzelo da ustanem iz kreveta dok mi je san sklapao oči i zapišem ono što mi je palo na pamet – život svih vas danas bi bio mnogo lepši'. Priča o Tesli je priča o našem naučnom, kulturnom, političkom siromaštvu, priča o nasem sebičluku: tačno je da je bio Srbin iz Hrvatske, ali je tačno da ni srpski narod ni hrvatska domovina nisu uticali na ono što je bio Nikola Tesla. I da zapravo do danas svi zajedno nismo ni pokušali da mu se na dostojan nacin približimo. Umesto revolucije znanja postali smo protagonisti kontraevolucije koje nas je dovela do rubova današnjeg sveta. Umesto što na godišnjicu Teslinog rođenja jedni drugima ritualno padamo u zagrljaji očekujuci od tog istog sveta da nam se divi što smo posle 15 godina shvatili da su dva i dva četiri, hajde da podržimo promene i najbolje među nama, bez obzira na ime ili pasoš.

Feral Tribune

Povezani članci:

Tekstovi Petra Lukovića

Autori