Šta bi, pitam se danima, razgaćenog čitaca “Ferala” na nekoj peščanoj ostrvskoj plaži ili neku topless-čitateljicu koja odsutnim polnim pogledom okreće “Feral”, preplavljen oglasima, moglo da interesuje iz zemlje njihovih najboljih istočnih susjeda na tropskoj temperaturi, uz šum Jadranskog mora koje je – avaj! – nekad moglo biti srpsko, ali je zlehuda sudbina htela drukčije? Ova gorka dilema, smeštena je u termin “letnje šeme”, kad po političkoj definiciji prestaje svaka vrsta života, jer srpska Vlada i srpski Parlament kolektivno idu na odmor – uradili su što su mogli, vreme je da se prepuste drugoj vrsti zajebancije – u tragovima se, ipak, tiče neizbežne Hrvatske, koja se već nedeljama ovdje pominje kao srpski uzor! Već vidim kako se ona toples-čitateljica uzbuđuje samom činjenicom da Srbi posežu za hrvatskim iskustvima: njeno erotsko meškoljenje na plaži čist je dokaz da Srbija zna šta da radi kad je Evropi predložila da se napravi “akcioni plan” za uhićenje Ratka Mladića po istovetnom modelu hapšenja Anta Gotovine!

Malecki problem koji leži u neizgovorenoj činjenici da Mladić nije u Španiji, da Ratko ne ljubi mondenska letovališta i nije opušten u konverzaciji na inozemnim jezicima jer, kao svaki pravi The Serb, govori samo srpski, kako bi ga čitav svijet razumeo – nije bio prepreka za Vladu Srbije da ideju o “akcionom planu” lansira kao spas za državu s kojom je zločesta EU prije dva meseca prekinula razgovore o (eventualnom) pridruživanju, sve dok se u Hagu, live & alive, ne pojavi pomenuti đeneral.

Prsata Hrvatica kojoj je pred grudima pukla istina da je “akcioni plan” samo još jedno srpsko foliranje – saznaje da najveću podršku ovoj kosmičkoj ideji daje momčad iz mafijaške skupine G17+ na čelu s ministrom finansija Mlađanom Dinkićem. Ne zato što bi Mlađan Dinkić, really, voleo da se Srbija suoči s ratnim zlodelima, zabole njega za prošlost u kojoj nema finansijskih interesa, već zato što je izbacivši Miroljuba Labusa iz stranke, u političkom transu, izrekao nešto zbog čega sad jede onu stvar; obećao je Dinkić – neoprezno – da će se 1. oktobra njegova stranka povući iz vlade ako se u međuvremenu ne nastave pregovori Srbije sa EU.

Naša topless-čitateljica već ustala, malo zagleda grudi, malo čita Lukovićev txt u «Feralu», toplo joj oko srca što se Dinkić zajebao – sad pomenuti Mlađan uz «akcioni plan» nudi Europi ideju da se pregovori «nastave» kao da se ništa nije desilo, ali da se odloži potpisivanje dok Mladić ne bude u Hagu! Panika u G17+, partiji koja bi najradije pojela sopstveno govno zbog ishitrenog obećanja da ode iz vlasti u kojoj svečano seksualno uživa s manje od dva procenta podrške, dostiže vrhunac smislenom, neobičnom konkretnom i posebice suvislom izjavom Ivane Dulić-Marković +, najnovijom potpredsednicom Vlade, koja je glede «akcionog plana» izrekla sledeću psihodeličnu misao: «Još uvek je to u formi ideje i sada je potrebno da svako doprinese konkretno nekoj aktivnosti koja bi bila u nekoj traci mera koje treba da se preduzmu kako bi se uspostavila neka odgovornost za nešto što treba uraditi...».

Sledila se od straha hrvatska čitateljica: ako ovako govori potpredsednica kojoj Šešeljevi radikali zameraju na njenom hrvatskom podrijetlu – kako li tek govore oni sa srpskim prefiksom? Uplašen da žena u toplesu ne baci «Feral», otera Srbiju u pizdu materinu, opsuje Lukovića koji joj kvari letovanje pričama o G17+, iz očaja pokušavam da čitateljicu privežem na pesak izjavom srpskog Predsednika Vlade dr Vojislava Koštunice koji je objavio da Srbija zahteva «partnerski odnos» sa Evropom i da na tom planu, kad on lupi šakom u sto, kad povisi glas, kad pogleda onim škiljavim, sitnim očima, nema zezanja – svi se useru, pristanu na akcioni plan, razumeju da njegove reči o Kosovu («bilo je, jeste i uvek će biti deo Srbije») imaju snagu Hrista koji je vodu pretvarao u vino, a Koštunica nezavisno Kosovo pretvorio u večiti deo Srbije.

Odmahuje čitateljica glavom, gužva «Feral», gleda u more – sve se plašim: ide da se kupa, lako je njoj, Hrvatska ima more, ali nema manastire – i poslednjim krikom patriotskog komercijalizma vezujem je za pesak. Tema je državna: kako napraviti novi «image» Srbije u času kad je Serbia ispravni sinonim za Slobodana Miloševića, Srebrenicu, ratne zločine? Pokušaj da se «brendiranje» Srbije fokusira na fizičku pojavu Vojislava Koštunice čiji bi kiseli osmeh na ivici mučnine bio poziv turistima svih zemalja da se proleterski ujedine u odbrani svega onoga što dr Kalašnjikov najviše voli – crkvena zvona, ćelije u manastirima za 2 muške osobe, samobičevanje, erotski ples nad techno radovima Nikolaja Velimirovića ili onanija pred mapom Velike Srbije – obustavljen je pre nego što je zaživeo; polupsihičke ideje da su aduti Srbije kajmak, sarma, proja, pršut ili kobasice – ugasile su se otkrićem da su Slovenci zaštitili ime «ajvar», da je sarma deo svetskog procesa zavijanja mesa u povrće, da je proja u Alabami legitimna i legalna već 200 godina, da pršut u Dalmaciji ima duži historijski staž od Užičana i da su kobasice toliko nemački brand da ih nijedna srpska debljina ne može uznemiriti.

A šta je Srpski Brand?

Na nivou prepoznavanja – Slobodan Milošević. Na nivou zločina – Srebrenica. Na nivou modnog trenda – šubare ukrštene s noževima. Na nivou simbola – crne zastave s mrtvačkom glavom. Na nivou narodne pesme – stih gde se kaže da će, ako bude sreće, Srbija opet ratovati. Na nivou državne mafije – ugojeni Mlađan Dinkić. Na nivou manekenstva – Sanda Rašković Ivić u haljini sa žirafama. Na nivou Televizije – Aleksandar Tijanić, novoproglašeni generalni direktor bez visoke stručne spreme (po striktnim uslovima konkursa gde je i osnovna škola bila dovoljna). Na nivou svekolike promašenosti – Vojislav Koštunica.

Dovoljno je sve ovo bilo hrvatskoj čitateljici «Ferala» da se baci u hrvatsko toplo more i odatle ne izlazi satima: razumem ženu. I ja bih se bacio u srpsko more da Srbija ima more. Ali, kako nemamo ništa – ni more, ni Veliku Srbiju, ni Republiku Srpsku, ni SAO Crnu Goru, ni Kosovo, o srpskom Jadranu da ne govorim – ostajem pred Tijanićevim ekranom koji će me uveriti kako je ovo najbolja zemlja na svetu u kojoj vredi obožavati Koštunicu, jer je on jedini impotentni zalog naše nepostojeće erekcije.
Tako nam i treba!

U književnom hrvatskom prevodu: pizda nam lijepa materina!

Feral Tribune

Povezani članci:

• Čekajući srpskog Willy Brandta

  Skeptici bi odmah rekli da sve pararelele između Njemačke i Srbije  glede «Brandta među Srbima» vode u Beckettovu prazninu. Potencijalnoga «srpskoga Brandta» je Srbija odmah ubila, prije nego što je uspio da se učvrsti na premijerskom kormilu. Zoran Đinđić  za  brandtovsko klečanje u nekoj našoj Varšavi prosto nije imao vremena, žurio je, pa mu su se toj žurbi prepriječili veliki i mali trutovi.

• Brendiranje magleNajbogatiji građanin Srbije Miroslav Mišković, zastupljen posredstvom svoje potpredsednice u Savetu za brendiranje, obogatio se dok je većina siromašila, ginula, umirala od bolesti i neuhranjenosti, gubila otadžbinu za otadžinom, nekad i celokupnu imovinu. Brendovi Srbije i dalje su ratna agresija, genocid, pljačka, izolacija i ubistvo prvog demokratskog premijera.
• Propa-gadni rat

  Baš ste vi neki narod kojem se ne može ugoditi. Kada je, pre nekih sedam godina, sadašnji v.d. predsednik vlade, a tadašnji predsednik v.d. Jugoslavije, izjavio da našoj zemlji nisu potrebne marketinške agencije i lobisti jer će taj posao brendiranja za nas volonterski odrađivati dijaspora - vi ste ga kritikovali (dobro, niste vi, ja sam, ali nećemo sad o pojedinačnoj odgovornosti). Sada, kad je uveliko postao korisnik marketinških usluga, vi ga opet kritikujete.