Za razliku od samozaljubljenih država sa svojim još samozaljubljenijim narodima, koji su nezavisnost večito proslavljali na trgovima, uz obavezno prisustvo predsednika države i predsednika vlade, neizbežni vatromet, reke šampanjca i mnoštvo gostiju iz inozemstva, što se obično pretvaralo u javnu žurku nacionalnog mamurluka (bar vas, Hrvate, ne moram da podsećam na pečenog vola u Zagrebu), srpsku nezavisnost – nakon 88 godina robijanja u različitim tamnicama naroda – proglasio je trezni skupštinski domar koji je, viseći na simsu, držeći se noktima za betonski zid, samoubilački balansirajući na ispustu, hrabro i dostojanstveno skinuo plavo-belo-crvenu zastavu umrle SCG, čime je Srbija u svet zakoračila kao samostalna državica, efikasno se oslobodivši u proteklih šesnaest godina mnogobrojnih neprijatelja, izroda, nezahvalne bivše braće, prozapadnih slugu, konjušara, semenkara, lezilebovića, ustaša, mudžahedina, domobrana i bugarofila. Na listi čekanja za odlazak iz Srbije su još samo Albanci sa svojim Kosovom – kad će isti skupštinski domar, ljuljajući se na simsu, zastavu Srbije spustiti na pola koplja, sem ako se, daleko bilo, ne spotakne i padne, što bi se čitalo kao rešenost Srbije da ništa ne prizna, ako baš ne mora, čak i po cenu zakucavanja u beton.

Da je Koštuničina Srbija jedna filozofska tvorevina u kojoj se, rečima Dobrice Ćosića, ne zna da li je «strepnja dublja od nade» ili je «nada plića od strepnje», egzistencijalno se uočilo na sednici Skupštine Srbije koja je, nakon urnebesne diskusije na ivici kvoruma, posle dva i po sata rasprave, jedva uspela da konstatuje da je Srbija sledbenik Srbije i Crne Gore i da je nasledila njen međunarodno-pravni subjektivitet i međunarodna dokumenta!

Žal, tuga, očaj, lelek – samo su neki od opisa emocionalnih stanja Koštuničine vlasti, ostavljene u zabezek-uverenju da se ne događa ono što se događa i da Srbija & Crna Gora još uvek živi, o čemu, medicinski precizno, govori izjava Miloša Aligrudića, šefa poslaničke DSS-grupe u Skupštini Srbije s domarom na čelu: «Država Srbija nije danas stekla nikakav državno-pravni subjektivitet, niti je stekla samostalnost ili bilo šta od toga. Država Srbija je jednostavno samo nasledila, mada to nije dobra reč, na sebe preuzela, ona ovlašćenja koja je cela zajednica imala do ovog trenutka i to je sve. Mi se posmatramo kao potpun sledbenik onog što je do sada postojalo, dakle nikakvi specijalni akti za to nisu postojali».

Svaki intelektualni pokušaj, makar dolazio i s hrvatske strane, da razume šta je bolesni Aligrudić izgovorio, a što mu je Koštunica izdiktirao – da, u stvari, SCG i dalje postoji, ali sad bez CG – verna je kopija onog Miloševićevog mentalnog poremećaja iz 1992. kad je proglašenjem Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) pokušao, kao Aligrudić danas, da nas uveri da se ništa nije promenilo, da se država samo malo smanjila (bez Slovenije, Hrvatske, BiH, Makedonije) i da ima drugo ime, a, da je, inače, bez panike, sve u redu. Hoće nas se ubediti da je ovo još uvek SCG pod imenom Srbija i da nas svečano zabole kurac za još uvek nepotvrđenu i skroz nedokazanu činjenicu da je Crna Gora, tobož, izglasala nezavisnost na referendumu koji nikad nismo priznali, niti ćemo priznati, jer je jedina stvarnost ono što Srbija smatra da jeste, a ne ono što se, kao, stvarno dogodilo.

Videlo se to – na delu – prošlog tjedna kad je Xavier Solana boravio u Beogradu; razgovor sa Koštunicom, potvrdio je Španjolac, bio je povremeno «vrlo tužan», jer dr Kalašnjikov, kojem su Crnogorci zavalili nezavisnu šamarčinu od koje mu ponos još bridi, nikako nije voljan da Crnoj Gori čestita ili prizna fakticitet. Vojina somnabulna izjava da država «može postojati bez čestitki i priznanja» ispravno je shvaćena kao diplomatska poruka Kosovu, što je, razume se, obradovalo svakog Albanca uverenog da se Voja sasvim otkačio zbog Crne Gore i da sad govori kao Pahomije na acidu – bode dok ne ubode!

Posebno se dojmio razulareni Koštunica koji se brecao na Solanu zbog činjenice da tzv. Evropa od Srbije traži đenerala Mladića; ako se dr Kalašnjikov mogao ispravno razumeti, što nikad nije tako jednostavno – ispada da nas Europa kinji, pritiskajući nas da isporučimo dragog nam Ratka, kažnjavajući svakog građanina Srbije. Kad mu je Solana, polako, na engleskom, reč po reč, objasnio da je reč o evropskim standardima koje Srbija, valjda, priznaje čim se kurči da uđe u tu istu Evropu – Koštunjavi je ućutao, besno gutajući crnogorsku knedlu koja mu je 21. maja zastala u grlu, odakle se, kažu specijalisti za grlo, uho i mozak, godinama neće pomeriti.

Ona domarova Srbija sa simsa – svoju je uslovnu nezavisnost u subotu dočekala spektakularnim egzekucijama likova vezanih za ubistvo dr Zorana Đinđića: na zverski način, mučen, pretučen, izrezbaren nožem, zapaljen je svedok-saradnik Zoran Vukojević, a mrtav je nađen i izvesni Zoran Pović, član Zemunskog klana, koji je na poternici već tri godine i kojeg, očigledno, policija nije ni tražila, jer je pomenuti često bio kod kuće, što je njegova supruga potvrdila. Kako je Vukojević u svom iskazu pominjao razne Koštuničine prijatelje koji su se družili sa Zemunskim klanom – generala Acu Tomića i posebno Borisava Mikelića, masni zaštitni znak «Gavrilovića», sasvim je logično da je ovako završio; ideja ovog režima jeste da se Milorad Ulomek i Zvezdan Jovanović – po bilo koju cenu – oslobode optužbe da su ubili dr Zorana Đinđića, jer će se samo tako sakriti politički nalogodavci koji su priželjkivali Zoranovu smrt, sigurni da će tako doći na vlast što se, gle, vaistinu, desilo.

Sa Koštunicom koji, očajnički, traga za partnerima koji bi ga podržali da još malo bude premijer – usred izgubljenih pregovora o Kosovu, zaustavljenih razgovora o Evropi, galoprijaće inflacije i raspada svih moralnih vrednosti (hrvatski: G17+), rezolutnim odbijanjem da se prizna Crna Gora, Srbija je dotakla onu vrstu dna koju ni Milošević nije imao često prilike da iskusi.

Koštuničina poruka sredinom devedesetih «Zrelo je» pretvorila se danas u «Zrelo je: otišli u pizdu lepu materinu». Ovo, dozvolićete ogradu, nije čak ni Srbija; ovo je krvavi, bolesni cirkus – najniža tačka koju je Srbija, tobož država koja to ne želi da bude, ikad dodirnula. Možemo li još niže?

Naravno da možemo! Zar vam čovek sa simsa nije dokaz da je sve moguće?

Feral Tribune

Povezani članci:

• Aca the king

  Bezglavo obeznanjena otkrićem da je već 200 sati nezavisna država, Srbija – tradicionalno poznata kao Majstor Improvizacije – silno se zapanjila pred činjenicom da je odlaskom Crne Gore ostala sama, bez ikog svog; kosmička nada dr Vojislava Koštunice da će se rezultati referenduma nakon žalbi promenuti (hrvatski: preokrenuti), raspršila se kao zvečka od sapunice, ostavljajući iza sebe šokantno saznanje da se Srbija «mora okrenuti sebi» što je najčešća reakcija svakog ovdašnjeg zblanutog političara, suočenog sa činjenicom da se «srpsko more» preselilo u narodnu pesmu, podvučenu patriotskim lelekom.

• Bez panike!

  Vaistinu ne vidim oko čega se mi toliko brinemo. Sve smo preduzeli. Ne postoji nikakav "kosovski problem", iznova je objasnio jedan savetnik; postoji samo problem sa "albanskom nacionalnom manjinom u južnoj srpskoj pokrajini". Problem je, uostalom, već saniran nizom mera i akcija iz akcionog plana.

• Bingo država

  Država se odlučila da građanima podeli „na ruke“ po hiljadu evra, a zaposlenima u javnim preduzećima po četiri hiljade evra. Kad predlagač zapreti da će napustiti Vladu ako se taj poklon hitno ne progura kroz Parlament, onda nema mesta za logične dileme da li je izabran najbolji model da se građanima podeli pet milijardi evra.

• Debakl

  Jedna od reklamnih krilatica («Cela nacija – reprezentacija») koju su nogometaši nepostojeće SCG sa sobom poneli na Svetsko prvenstvo, prošlog se petka, nakon spektakularnog debakla u obliku nacionalnog poniženja (0:6 protiv Argentine), prirodno pretvorila u političku definiciju današnje, na svim frontovima poražene Srbije.

• Država i crkva – smetnje na vezama

  Onome ko ima elementarna znanja iz istorije hrišćanske crkve – pa i SPC – sve bi trebalo da bude jasno. No, dovoljno je baciti pogled na dnevna zbivanja, da bi se videlo kako sve ide dramatično – politika je postala sudbina građana, pa i vernika i članova Sinoda. Nisu crkva i država odvojene od vremena revolucije 1789. godine. Odvojio ih je još Isus sam, i niko ne zna zbog čega se ljudi i crkve boje tih Isusovih reči, a one se vide i u Ustavu za Evropu. Kod nas, posebno, niko za to ne mari. Isus je jasno opominjao – Marko 12.13-17 – što je Božje a šta je carevo.