"Vojislav Koštunica, što je poznato, ima običaj da klima glavom i povremeno govori 'da', što sagovornici protumače kao slaganje, a potom se ispostavi da to nije bilo baš tako."
(Iz analize Slobodana Antonića, jednog od Koštuničinih sledbenika)

Sedam dana nakon odluke Europske Unije da definitivno sa Srbijom prekine sve razgovore o priključenju – jer se ispostavilo da je srpski premijer neopevani lažov, lično obećavajući evropskom komesaru Oliju Renu i Karli Del Ponte da će njegov politički istomišljenik Ratko Mladić do kraja aprila biti uhićen i isporučen Hagu – doživeli smo reprizu miloševićevske propagande koja nas je, da podsetimo, juna 1992. uveravala da sankcije «neće trajati više od nekoliko nedelja» i da u pitanju nije «ništa ozbiljno». Ispravno smatrajući da ovaj EU-hir ne zaslužuje da se, recimo, nekakvim govorom obrati građanima, dr Kalašnjikov se odlučio za pisano priopćenje gde je mrsomudio o natčovečanskim naporima Vlade da se pronađe Mladić, prigovarajući generalu što se već nije predao jer ovo što on radi, skriva se, ne dolikuje «srpskom oficiru». Ispostavilo se, dakle, da je serijski ubica kriv jer se krije, a nisu odgovorne Službe koje, tobož, tragaju za Mladićem i koje su «učetvorostručile» napore da se on, kao, pronađe. Vrhunac ove mentalne operacije odigrao se na konferenciji za štampu u Vladi Srbije gde se u ime opravdano odsutnog Koštunice (krenuo na vikend u neki od manastira) pojavio ministar privrede koji je objasnio da kilavi dr Voja «nikad nije dao tvrdo obećanje» glede datuma i da su nesrećni Oli Ren a posebice nesrećnija Karla Del Ponte «stekli pogrešan utisak iz razgovora» koji se, slutim, nije uopće obavio.

Kad čovek, makar on bio i Hrvat – pokuša da sabere što se, vaistinu, desilo u ovih sedam dana, došao bi do sledeća dva postulata; Evropa odjebala Srbiju. Srbiju boli kurac. S naglaskom na drugi postulat, semantički je zanimljiva rasprava o «tvrdom» i «mekom» obećanju dr Koštunice koji odsutno klima glavom i govori «da», bez obzira da li ga pitaju «Da ubijemo Đinđića?» ili «Da čuvamo Mladića?».

Nasuprot «tvrdom obećanju» tipa «uhapsićemo Mladića» očigledno da u Koštuničinoj glavi, oblika pravoslavnog manastira s mnogo šupljeg prostora, postoji meko obećanje «uhapsićemo Mladića ako budemo mogli», što jeste teza koja je validna u praksi: prvo, nećemo da ga hapsimo, a drugo – i da hoćemo, ne možemo, što je sasvim gramatički ispravno u ovakvim delikatnim političkim trenucima.

Ipak, šampion tjedna – što nikako nije beznačajno spram Koštuničinih verbalnih zajebancija i klimanja glavom – jeste predsednik Skupštine Srbije Predrag Marković, čovek koji sa svojom dinosauruskom, primalnom chetniks-bradom izgleda kao folk-inkarnacija Nikole Pašića; u trenucima kad se od njega očekivao odgovor na reakciju EU o suspenziji pregovora, Marković – nekadašnji književni kritičar – otkačio je obe mentalne trole iz mozgovnog trolejbusa i dramatično poručio javnosti: 

"U Srbiji ljudi često menjaju mišljenje, je l' da? Što su više na funkciji, to češće menjaju mišljenja, to je predrasuda koja se najčešće pokazuje tačnom. Molim one koji menjaju mišljenje da nauče kako se menjaju padeži, u jednini je talac-taoca, u množini taoci-talaca. Znam da ih to zbunjuje, ali to pravilo zove se 'prelazak l u o' ", rekao je Marković.

Ispravno osećanje svakog čitaoca ovog teksta da je Srbija samo šifra za kolektivnu mentalnu bolnicu – pojačava se otkrićem da je potpresednik Vlade Srbije, Miroljub Labus, dao neopozivu ostavku zbog prekida pregovora sa EU. Ali, kako je Labusov potpredsednik Mlađan Dinkić – ne samo ministar finansija, već akutno poremećeni ambiciozni političar, da mu nadimak «Bolesnik» služi kao kompliment kojim se rado hvali – dočekali smo onaj dugo sanjani trenutak da mafijaška organizacija G17+ popuca po šavovima u međustranačkoj borbi; najava budućeg pobednika Mlađana Dinkića da će Vladu Srbije podržavati do oktobra (nije rekao koje godine) znači, prevedeno na hrvatski, da se još nije dovoljno pokralo, uzelo, reketiralo i zaradilo – pa se razumno pretpostavlja da ćemo još mesecima živeti po Dinkićevim finansijskim standardima, sve u slavu Vlade koja se koprca da opstane po svaku cenu, ne bi li, kad se već može, nešto još pokrala za sebe, pa zar Dinkić ima nekih drugih ambicija sem da bude Lopov nad Lopovima?

Lepota čitave priče jeste da će Miroljub Labus na svojoj koži osetiti ono što je radio posle ubistva Đinđića, bestidno rušeći Vladu Zorana Živkovića i udvarajući se Koštunici koji ga je danas eliminisao kao da nikad nije postojao; umešan u niz neviđenih afera, zajedno sa svojim nekadašanjim prijateljom Dinkićem, Labus je dobio ono što je zaslužio – šut kartu iz srpske politike u kojoj je doživeo da će ga iz sopstvene partije izbaciti nekad njegov najbolji prijatelj Dinkić, Frankenštajn kojeg je lično stvorio.

Ali, kako je ovo tipični srpski obračun – potpuno lokalna priča – ostaje mala hrvatska dilema: hoće li se Srbija ikad pridružiti evropskim integracijama? Sve dok je dr Kalašnjikov na vlasti – neće.

A i zašto bi? Srbija, odavno alergična na Haški Tribunal, uverena da je žrtva u svim ratovima koji su se ikad vodili, ne samo da nema nikakvog razloga da se suočava s prološću – već nema razloga ni da se suočava s budućnošću. Zato je prekid razgovora sa EU prošao gotovo neprimećeno, jer – obavestili su nas sa državne RTS televizije – ovo «ništa nije ozbiljno», mirno možemo da se zajebavamo kao što smo dosad činili, objašnjavajući svetu kako je sve u redu i kako činimo sve da uđemo u Evropu za koju nas zabole ona stvar. Mi Jesmo Evropa i odatle nas niko neće pomeriti, tek da se zna.

S Koštunicom i Dinkićem na čelu!

Feral Tribune

Povezani članci:

• Anatomija obmane

  Bez obzira na ishod sage o Mladiću, premijer je, istekom obećanog roka, uhvaćen u ozbiljnoj, verovatno smišljenoj prevari. Nipodaštavanjem međunarodnih institucija i pravde premijer je sebe i zvaničnu Srbiju vratio u njen nekadašnji status odmetnika koji zaslužuje sva sredstva pritiska i odmazde. Premijer je podvukao i lični odnos prema najvećem masovnom ubici u posleratnoj Evropi. Podržavši, time, granatiranje Sarajeva i genocid u Srebrenici, ponovio je svoju viziju Srbije kao deponije svake vrste otpada, i kulturnog, i verskog i ljudskog. U takvom kontekstu, budućnost evropskih integracija najmanje je važna.

• Štrajk glađu kao egzibicionizam

  Danas Srbija prisustvuje jednom štrajku glađu koji se može označiti kao visoko bizaran. Vladika Filaret štrajkuje na otvorenom, na granici Srbije i Crne Gore u znak protesta zbog toga što ga vlasti Crne Gore ne puštaju na teritoriju te države, jer je označen kao pomagač Ratka Mladića, optuženog pred Međunarodnim tribunalom u Hagu za ratne zločine počinjene u Bosni i Hercegovini. Valja ponoviti i naglasiti da se radi o svešteniku koji zauzima visoko mesto u crkvenoj hijerarhiji. Ovaj štrajk glađu, pored opštih pravnih pitanja, involvira i izvesna pitanja (ne)poštovanja crkvenih pravila.

• Evropa bez Evrope

  Srbija neumorno proizvodi kontroverze. To nije slučajno. Relativizacija svih vrednosti, od pojedinačnih, ljudskih, do političkih i kulturnih, na duhovnoj vertikali od Srebrenice do Kustendorfa, jedini je preostali prostor opstanka njene antievropske i antidemokratske nomenklature. Zato, ponekad, nije zahvalno, možda i moguće, donositi konačne sudove, i kad je u pitanju opšta budućnost Srbije.

• Hapšenje Mladića

  Na sajtu Jugpresa objavljeno je nekoliko fotografija na kojima se navodno nalazi Ratko Mladić. Operativci BIA su 5. septembra na beogradskoj Trošarini uhapsili Aleksandra Isailovića iz Ripnja, verujući da hapse Ratka Mladića. Isailovića je hapsio i MUP Srbije u proleće 2004. godine, takođe zbog sličnosti sa Mladićem.
  
   

• Kriju li se uzroci za krizu u Srbiji i u oproštajnom interview Carle del Ponte?

  Kako je upravo izjavio opunomoćenik za proširenje Evropske unije Olli Rehn, potpisivanje specijalnog političkog sporazuma sa Srbijom, koje je bilo planirano za 7. februar o.g., odlaže se zbog tog što "jedna stranka, Demokratska stranka Srbije premijera Vojislava Koštunice" odbija potpisivanje ovog sporazuma.