Peščanik - Intervju sa Biljanom Vučo

Intervju sa Biljanom Vučo

06.04.2006.

Predsednica Komiteta pravnika za ljudska prava, Biljana Kovačević-Vučo, pitajte prosečnog, nacionalistički nabildovanog Srbina – već godinama je trn u oku onoj mračnoj ideološkoj matrici s likom pokojnog Slobodana Milošević aili još uvek aktivnog Vojislava Koštunice; kao integralni deo srpskog ženskog NVO-kvarteta (pored Sonje Biserko, Nataše Kandić i Borke Pavićević), energična Kovačević-Vučo uspela je da na sebe preusmeri najprimitivniju vrstu mržnje različitih vrsta osoba koje u njoj vide ne samo izdajnika, inozemnog plaćenika, komunistu, mondijalistkinju – nego "generalsku ćerku" zbog činjenice da je njen otac, nekadašnji general Veljko Kovačević (poznat po svojim "Kapelskim kresovima" pretočenim u tv-seriju) bio jedan od zaljubljenika u nekadašnju Jugoslaviju.

Koštuničine pristalice naročito je iritirala njena odluka da na sudu zastupa Vladimira Popovića, nekadašnjeg najbližeg Đinđićevog saradnika – danas prvog neprijatelja ovakve Srbije, zaglavljene u krvavom blatu velikosrpskih ideala; u svojoj se mržnji glede Kovačević-Vučo vrlo istakao generalni direktor Radio Televizije Srbija, Aleksandar Tijanić, naročito kad je Komitet pravnika za ljudska prava objavio knjigu/javni dosije o Tijanićevoj karijeri, sa sve tipično ulizivačkim tekstovima o Miri Marković, Slobodanu Miloševiću, Bogoljubu Kariću, Vojislavu Koštunici ili već o bilo kojem gazdi koji je Tijanića bez problema kupio.

Dosije protiv zaborava

Biljana Kovačević-Vučo:
Tijanić, u stvari, ne tuži mene, on se ljuti na sopstvenu biografiju! Mada je knjiga Tijanićevih citata objavljena pre godinu dana, zanimljivo je da je novinarska solidarnost u Srbiji trijumfovala: gotovo da o knjizi nije bilo nikakvih komentara ili su ljudi citirali samog Tijanića koji je tada tvrdio da smo mu ovom knjigom "podigli spomenik". Pamtim kako se Olja Bećković (tv-voditeljica, kćerka Matije Bećkovića) u emisiji "Utisak nedelje" zgražavala nad našom knjigom – kako se sme praviti javni dosije protiv zaborava?

Ispostavilo se da su svi oni bili uplašeni našom najavom da napravimo knjigu s citatima Vojislava Koštunice: to ih je vrlo zabolelo i iznerviralo. Što se suđenja tiče, navikla sam: tuži me Borislav Mikelić, onaj lik iz "Gavrilovića" koji još misli da Republika Srpska Krajina nije nestala, jer sam rekla da je bio "blizak s Miloševićem"; tuži me neki novinar Nacionala, lista koji je ukinut tokom akcije "Sablja", jer sam rekla da su "ološ i šljam"..., dok se Bogdan Tirnanić, jer sam verbalno reagovala na njegov tekst u kojem je pozivao na oružje protiv Sonje Biserko, Nataše Kandić, Borke Pavićević i mene – nije pojavio u sudu.

Feral Tribune:
Za razliku od Tirnanića, Tijanić ne odustaje?

Biljana Kovačević-Vučo:
U početku mu je sujetu hranila činjenica da je neki NVO objavio knjigu o njemu, ali kad se zasitio – preko advokatske kancelarije Familije (neformalni ministar pravde, Zdenko Tomanović, je zajednički advokat Slobodana Miloševića i Aleksandra Tijanića) tražio je 100.000 eura za povredu autorskih prava, 100.000 eura za naknadu štetu… I podneo je krivičnu prijavu, naravno. Ispostavilo se da je ovo suđenje Knjizi: ovako nije bilo ni u vreme disidentstva osamdesetih godina! Jer sudi se iznetim činjenicama koje nekome ne odgovaraju! Međutim, knjiga jeste opasna za Tijanića: njemu će ona na plećima stajati do kraja života. Drugim rečima, on je nezadovoljan svojom biografijom, ljut na sve nas koji pamtimo šta je i kad pisao!

Knjiga je, u stvari, priča o Vladi Srbije koja je takvog čoveka dovela na čelo javnog tv-servisa: kako je bilo moguće da se Tijanić – poznat po tome da je spreman da uradi baš sve kako bi se najbolje prodao – postavi za direktora najvažnijeg državnog servisa? Taj čovek koji se ljubi sa Mirom Marković ili sa suprugom ubijenog premijera Đinđića o kojem je izgovarao najogavnije rečenice, jeste paradigma današnje Srbije, večito spreman da uvek bude pravoverni deo bilo kojeg sistema. Sve ono što je krajem osamdesetih pisao u hrvatskim medijima, u Slobodnoj Dalmaciji ili Danasu (pod pseudonimom: Ratko Rodić), danas ne pominje, odbija da prizna, jer mu se ne uklapa u DSS-biografiju. Zato mu naša knjiga ide na nerve.

Izmišljena dilema

Feral Tribune:
Kad bi vas čitatelj Ferala pitao da mu pojasnite današnju Srbiju – šta biste mu rekli?

Biljana Kovačević-Vučo:
Srbija je zemlja koja danas nije stigla ni do praga tranzicije, zemlja koju šizofrenom politikom vodi dr. Koštunica za kojeg smo svi – nažalost – glasali 5. oktobra 2000. U vrednosnom smislu, Srbija je sad u mnogo gorem stanju nego u doba Miloševića – koji je vodio ratove, etnička čišćenja, genocid, sve uz pomoć ljotićevsko-nedićevskih partija kakve su DSS ili radikali, dok mu je JUL bio štit da pokaže kako on nije nacionalista. Ukratko, sve što je Milošević radio jeste bilo okrenuto održanju njegove lične vlasti: on je činio sve, ama baš sve, da ostane tamo gde jeste, bez neke naročite ideologije. S Koštunicom je drukčije: ovde se rehabilituje ona vrsta prošlosti za koju čak ni Milošević nije imao razumevanja.

Koštunica je promoter takve politike: jer bila bih najsrećnija, priznajem, kad bi Srbi stvarno želeli da budu antifašisti, kad bi iskreno bili na strani onih koji su, recimo, pobedili u Drugom svetskom ratu, ali se ispostavlja da je ovde "antifašizam" samo maska za proturanje četnika i njima sličnima. Rekla sam već: priznaću četnike kao antifašiste kad na Ravnu Goru pozovu ljude iz Društva za održanje tradicija NOB-a ili recimo, Latinku Perović, da im održe neko predavanje, ali kako od toga ništa nema – ne mogu ih prihvatiti kao antifašiste. Čak nije ni problem kad me optužuju da sam generalova kćer, već u činjenici da tvrde da je moj otac bio ratni zločinac koji je u Hrvatskoj ubijao Srbe!!! Nakon toga ovdašnji nacionalisti postavljaju izmišljenu dilemu: da li se ljudskim pravima mogu baviti deca tobožnjih ratnih zločinaca, to jest ja? Tako nešto, ne preterujem, postoji samo u ovakvoj Srbiji!

Feral Tribune:
Svaka priča o ovoj današnjoj Srbiji, nažalost, počinje i završava sećanjem na ubistvo dr. Zorana Đinđića.

Biljana Kovačević-Vučo:
Nikad neću zaboraviti taj 12. mart 2003. godine. Tog dana Nataša Kandić, Borka Pavićević i ja imale smo sastanak sa švedskom ministarkom inozemnih poslova Anom Lind (koja je nekoliko meseci kasnije ubijena usred Stokholma). Rastali smo se: Ana Lind je krenula na sastanak kod Đinđića, ja sam otišla u Medija centar gde smo organizovali konferenciju o informisanju. Onog časa kad su mi javili da je izvršen atentat na Đinđića, odjednom se čitava slika sklopila: sve ono što se godinama pisalo protiv njega, svi ti članci u kojima su ga optuživali da je mafijaš i kriminalac, sve je to – shvatila sam – bila priprema terena za taj 12. mart. Ubistvo premijera bilo je šok za ovu drugu, nenacionalističku Srbiju: tek kad je Zoran ubijen, ljudi su postali svesni koga su izgubili.

Feral Tribune:
Kako ste se osećali devet meseci kasnije kad je postalo izvesno da će Vojislav Koštunica postati predsednik Vlade?

Biljana Kovačević-Vučo:
Bila sam očajna! Nisam nikako mogla da poverujem da će toliko ljudi glasati za Koštunicu… bez obzira što su nas svi ubeđivali da je to bolje nego da radikali dođu na vlast. Iz ove perspektive, mogu da kažem da između Koštunice i Nikolića nema nikakve razlike: to vam je kao izbor između nedićevaca i ljotićevaca! Nažalost, glupa politika Evropske unije vodi računa o formi, ne o sadržaju: za njih je bitno da Skupština Srbije donese zakone po EU-kriterijumima, njih ne interesuje da li se ti zakoni primenjuju; njima je bitno da se Koštunica deklarativno izjašnjava da je za saradnju s Tribunalom, svejedno što on taj Tribunal duboko prezire. Koštunica je sasvim dobro shvatio kako funkcioniše evropska birokratija: on ispunjava formulare, zadovoljava formu, on se ponaša pragmatičnije od Đinđića kojem su upravo taj osećaj za pragmatizam mnogi najviše zamerali!

Svi koji su isporučeni u Hag u stvari su – da citiram Vladimira Popovića – prekomandovani: oni su i dalje heroji koji se za sve nas žrtvuju! Upravo se preko tih optuženika i dalje podgrejava velikosrpska politika zločina koja još, da ne budete u zabludi, nije poražena: ovde nijedna tajna služba nije taknuta, ovde Jovica Stanišić, šef "crvenih beretki", trenutno na privremenoj slobodi jer su u Hagu tako odlučili – ima i te kakvog uticaja na političke prilike…, ovde je Mladić heroj kojeg, de facto, čuva država - što svi znaju.

Zločinačko nasleđe

Feral Tribune:
Zanimljivo je da je kod nas odbrana ratnih zločina legitiman politički stav.

Biljana Kovačević-Vučo:
Sve dok se to čini, a čini se stalno i redovno, znači da Srbija nije ni blizu tranzicije koja podrazumeva da se već jednom raskrsti sa Miloševićevim zločinačkim nasleđem. Ova vlast, naprotiv, legitimiše upravo Miloševićeve teze: da Srbi nisu vršili ratne zločine, da agresije nije bilo, da je u pitanju svetska zavera, da sad pokušavaju da nam otmu Kosovo isto onako kako su uzeli "srpske teritorije"… Pre pet i po godina, 5. oktobra 2000, propuštena je prilika da jednom za svagda završimo sa nosiocima ratne politike; danas su se, nažalost, radikali i socijalisti opet vratili na velika vrata, sve uz pomoć Koštunice kojem je Milošević uvek mentalno bio mnogo bliži nego, recimo, Zoran Đinđić kojeg je večito mrzeo i prezirao.

Feral Tribune:
Ništa se nije mnogo promenilo od vremena Slobodana Miloševića. Na listi najomraženijih danas su Čedomir Jovanović, Vladimir Popović, Žarko Korać, Nataša Mićić, Sonja Biserko, vaš Komitet… svi oni koji su bili najglasniji i najžešći kritičari Miloševićeve sulude politike, ali, istovremeno prijatelji i poštovaoci Zorana Đinđića.

Biljana Kovačević-Vučo:
Bez obzira što smo svi mi koji, uslovno, pripadamo ovom bloku, neskloni disciplini, individualci, pomalo razbarušeni nakon petnaestogodišnje borbe s vetrenjačama – ipak smo, na neki način, postali značajni. Govori o tome svakodnevna kampanja protiv svih nas: da smo baš tako beznačajni i bez uticaja, na nas ne bi obraćali pažnju. Mrze nas jer smo neprijatni svedoci koji pamte: ne zaboravljamo šta su radili socijalisti i radikali, ne zaboravljamo šta je sve govorio Koštunica, ne zaboravljamo inspiratore ratnih zločina, ne zaboravljamo kako je medijski pripremana Đinđićeva likvidacija! Zato želim da verujem da ćemo ipak jednom pobediti: možda ne odmah i sad – ali Srbija sa Koštunicomi njemu sličnima nema nikakvu budućnost! Što se Srbija pre probudi iz letargije, osvesti i pokuša da shvati svet u kojem živi, biće bolje za sve nas. Ali, sve dok nam, recimo, Koštunica i Tijanić kroje naše sudbine, od toga ništa nema!

Feral Tribune

Povezani članci:

Tekstovi Petra Lukovića

Autori