“Druže Tito na onome svijetu / Stiže Sloba, donosi štafetu”

(Primljen SMS u subotu 11.3.2005, u 11:10)

Da je sudbina htela da bira kad da Slobodana Miloševića pošalje u večna pravoslavna lovišta – teško da bi izabrala intrigantniji datum od prepodnevnog 11. marta kad je vladajuću koaliciju dr Kalašnjikova/Koštunice već počela da boli glava od neprijatnih komemoracija glede trogodišnjice ubistva Zorana Đinđića (zakazane za nedelju 12. marta) da bi ta ista Vlada akutnu migrenu dobila samom najavom subotnje konvencije Liberalno Demokratske Partije (LDP) u Domu sindikata, u centru Beograda, gde se potvrdilo da je Čedomir Jovanović danas za Koštunicu ono što je Đinđić bio za njega pre tri godine: pretnja, pošast, neprijatelj, izdajnik, plaćenik, mafijaš, kriminalac, ukratko sve ono što Koštuničini medijski stubovi (Aleksandar Tijanić kao ideološki vlasnik RTS i Ljiljana Smajlović kao ideološki vlasnik «Politike») pokušavaju da objasne svojim gledaocima i čitaocima.

U takvoj mreži isprepletanih happeninga, vest o smrti Slobodana Miloševića u Hagu – logično je postala Udarna Nacionalna Priča. Tijanićev RTS, koji umalo od tuge nije proglasio deset dana nacionalne žalosti – punih dvanaest sati žvalavio je o Slobodanu, predstavljajući ga kao Heroja, Patriotu, Legendu, Buntovnika, Majstora, sve vreme nudeći nam melodramatično-tugaljiva razmišljanja Brane Crnčevića ili Smilje Avramov da je Slobodan Milošević kukavički ubijen, otrovan, likvidiran i eliminisan, kako se ne bi dozvolilo da Prava Istina o ratu u bivšoj SFRJ  dopre do naivnog sveta koji bi konačno trebalo da shvati ono što je Tijanić davno ukapirao – da je Milošević car, a Đinđić đubre! O čemu govore naredne teme.

KAKO JE MILOŠEVIĆEVA SMRT DOŽIVLJENA U BEOGRADU:

Kao hladnokrvno ubistvo u kojem su učestvovali čuvari, policajci, sudije, stražari i, naravno, Carla Del Ponte koja je lično otvorila Miloševićevu čeljust, primorajući ga da uzme smrtonosnu otrovnu pilulu! Izveštaj Haškog Tribunala – da je Milošević doživeo infarkt, što je potvrđeno uz prisustvo dvojice patologa iz Beograda – automatski je neubedljivo i lažno, naročito kad se u igru ubace Rusi od kojih je Milošević tražio medicinsku zaštitu, što prosečno neinteligentrnom tv-potrošaču ispravno izgleda kao primer Zavere koju mu je upravo otkrio Slobodan Milošević pre petnaest godina!

Ono što čitamo ovih dana po tzv. srpskoj štampi – da su Miloševića trovali virusima lepre i tuberkuloze ili, u varijanti da je sam, tajno, uzimao viruse lepre i tuberkuloze kako bi bio toliko bolestan da bi Haški T. morao da ga pusti na lečenje, tipično je štivo za ovdašnjeg čitaoca, naviklog da protiv njega od ranog jutra, punim gasom, radi čitavo Čovečanstvo, ushićeno mogućnošću da uništi pravoslavce, naročito one u Srbiji. Ta vrsta paranoje, savršeno ugodne u društvu kojim predsedava dr Kalašnjikov, forisira se kao prirodan alibi glede izručenja Ratka Mladića koji tek sad, nakon samoubistva Milana Babića i tobožnjeg infarkta Slobodana Miloševića, nema nikakvu nameru da se preda, jer će ga, tvrde, u Hagu ubiti čim stigne!

ŠTA KAŽU POLITIČKE STRANKE:

Socijalistička partija Srbije (kojoj je Slobodan Milošević iz Haga bio predsednik) zahteva da se Slobodan Milošević sahrani u Aveniji Velikana, što je identičan stav Srpske Radikalne (Šešeljeve) stranke koja je već godinama sa Miloševićem sarađivala bolje nego što je Milošević to činio s vlastitim drugovima. Vlada Srbije – čitaj Koštunica – po običaju nema nikakav stav po ovom pitanju, tvrdeći da će poštovati «odluku porodice», što zakonski prevedeno znači da je Vlada Srbije odustala od Interpolove poternice protiv Mirjane Marković, kao što je prošlog leta to isto učinila u slučaju Marka Miloševića.

Teorijski, dakle, svakako je moguće da Mirjana, Marko i Marija Milošević isprate Slobodana Miloševića na njegov poslednji put – ali je zajebani question hoće li se sahrana uopšte održati u Beogradu? Danas, u utorak (14.03), Beograd kao mesto sahrane ima šansi koliko i Moskva u kojoj, što povremeno što stalno, boravi gro Miloševićeve familije, rešen da u Srbiju dođe samo ako baš mora, kao u ovom slučaju. U svakom slučaju, čak i ako u Beogradu bude sahrana – ne očekuje se milion ljudi, mada je postmortem raspoloženje takvo da se niko pametan ne usuđuje da predvidi šta će smrt Slobodana Miloševića značiti za Srbiju.

A ŠTA BI NJEGOVA SMRT MOGLA DA ZNAČI:

Činjenica da Milošević nije dočekao presudu Haškog Tribunala – gde bi, nedvosmisleno, bio zasluženo osuđen za sve one zločine koje je planirao, izvršio, i u kojima je uživao – ne oslobađa Srbiju daljnjeg pritiska da sa tim istim Sudom sarađuje. Naprotiv. Za razliku od sentimentalno-bolesnog Vuka Draškovića koji je posle Miloševićeve smrti pred novinarima pukao i počeo da moli Evropsku zajednicu da prestane s pritiscima te da nas odmah primi u svoje okrilje, a uzgred da nas nagradi stotinama miliona dolara u obliku pomoći, večiti sam pristalica ideje da ovu zemlju tek sad valja pritisnuti. Što bi u Trsteniku rekli: «Jebi magare dok je u blatu!». Samo ucene, pritisci, štap bez šargarepe, pretnje sankcijama – jesu mera one politike koja bi ovakvu Srbiju, eventualno, izvukla iz tugaljive samilosti prema diktatoru koji nam se godinama najebavao majke, ne prezajući da vas vrati u srednji vek gde bismo se obračunavali sekirama i noževima, što mu je u Bosni savršeno uspelo, gde su njegovi srpski junaci masakrirali sve što im je stalo na put, o Srebrenici da ne govorimo.

MILOŠEVIĆEVO POLITIČKO NASLEĐE:

Stvarajući svoj vaskoliki «image» metodom da se svaki stari problem može rešiti otvaranjem novog problema – čime će se stari zaboraviti, Milošević je bio perjanica mentalno obolele politike koja je započela frkom na Kosovu, nastavila obračunom sa Slovencima (bojkot robe!), okrenula se Hrvatima, potom Bošnjacima, da bi se krug 1999. zatvorio ratom sa NATO zbog progona Albanaca i njegovim porazom na izborima oktobra 2000. godine. Ono što mnogi odbijaju da znaju jeste da je Milošević – za vreme svoje vladavine od 1987. do 2000. godine -  Srbiju pretvorio u lični nacionalni park po kojem je vršio malu i veliku nuždu, kad god je imao potrebu.

Ta unesrećena i mentalno retardirana Srbija kojoj je Milošević deceniju i više ubrzigavao svoje informacijske injekcije – ni danas se nije oporavila od njegovih propagandnih eksperimenata; čućete danas, garantujem, da bar sedamdeset odsto srbijanskog stanovništva veruje da su Slobodana ubili u Hagu, jer on, mitskim obrascem, nikako nije mogao da umre, nemoguće je da Najveći Srbin ima slabo srce, nezamislivo je da se sam truje, niko nas neće uveriti da to nije gola, paklena egzekucija!

Baš na tom fonu Srpske Tragedije – ono što radi Srpska Radikalna Stranka, ovog časa sa blizu 38 odsto popularnosti u Srbiji, svedoči da Miloševićeve ideje nisu zaboravljene: priča o srpskom Kosovu, pripajanju Republike Srpske Srbije, podsećanje na SAO Krajinu suviše su slatke da bi im IQ manji od 9 odoleo, što jeste srpska obrazovna realnost u kojoj gotovo polovina ljudi ne zna da čita i piše, a oni koji govore bolje da to ne čine zbog genocida nad padežima. Eto Miloševićevog nasledstva: na evropskoj margini, okuženi, prokaženi i uvek pod opravdanom sumnjom. Što bi rekao SPS slogan: «Tako treba».

I ŠTA SAD:

Mrtvi Milošević iza sebe je ostavio Srbiji da posprema njegova sranja. Ne samo Kosovo – koje se već izborilo za nezavisnost, a da to dr Kalašnjikov odbija da čuje, već Crna Gora koja očajnički želi da se oslobodi srpskog zagrljaja u kojem niko, pa čak ni suicidalni Slovenci, nisu uživali. A tek pitanje Haga: Ratko Mladić u ovom času preuzima Miloševićevu ulogu, jer on više nije samo general nego The Srbin s naglaskom na «The», gde u svojoj ulozi sublimira svaku miloševićevsku ćeliju spremnu da se oplodi na tuđoj teritoriji.

Isporučiti Mladića u ovom trenutku, nakon Miloševićeve smrti, ne pada na pamet Vladi dr Koštunice koja će svoj poslednji adut (Mladića) čuvati sve dok ne postane neizdrživo, jer je opštenarodni feeling da se danas Miloševiću sve oprašta zbog smrti, što nikako ne znači da je Milošević umro kao krivac ili zločinac. Pravnim rečnikom, do kojeg Srbi toliko drže: to nije dokazano!

A SRBIJA:

Svejedno gde sahranili Miloševića – njegova smrt jeste politički udar koji će nas logično radikalizovati ne samo spram Haga, međunarodne zajednice ili proklete Amerike, već će biti simbol one vrste ovdašnjeg inata u obliku otpora da je Milošević bio prethodnica srpske budućnosti. Tvrdnja da je ubijen – da li virusom lepre ili kosmičkim zracima iz svemira – pružiće najlepše opravdanje Vladi da, opreznije nego ikad dosad, nastupa ka Evropi (koja nas je guzila kad god je stigla). Što prevedeno na hrvatski znači da ćemo znati da smrt Slobodana Miloševića iskoristimo u naš plus, jer – čućemo već – svi smo mi Slobodan! I niko nam ništa ne može, čak i kad smo kolektivno mrtvi!               

                        
                                                           ***

CRNA GORA NULAMA ODJEBALA SRBIJU

Usred onog dana kad je Slobodan Milošević umro (subota), ne dočekavši da čuje koja će pesma predstavljati SCG na «Pesmi Evrovizije» zajedno sa Severinom, u beogradskom Centru Sava održalo se takmičenje za «Eurosong» koje se, logično, pretvorilo u nezampaćen skandal. Naime, četiri člana crnogorskog žirija nisu dala nijedan poen srpskim pesmama, što je u konačnom rezultatu dovelo do toga na drugi put na «Eurosongu» pobedi podgorička grupa No Name; revoltirana publika u Centru Sava umalo nije linčovala tzv. pobednike, a sve se nastavilo žestokom političkom pričom da je ovo konačno saznanje da Srbija i Crna Gora ne mogu zajedno, čak ni preko muzike. Osećanje da su nule bile crnogorska poruka Srbiji – što jeste legitimno političko uverenje – pretvorilo se u predreferendumsku hajku da se CG što pre odvoji, jer s njima nikako ne možemo i nećemo! Iz svega je, da zaključimo, independistička struja u Crnoj Gori trijumfovala, što je pokazatelj budućeg rezultata Referenduma: Crna Gora 12, Srbija 0 poena!

Povezani članci:

• 37. emisija

  Gosti: sociolog Slobodan Inić, reditelj Vida Ognjenović, arhitekta Bogdan Bogdanović, Borka Pavićević iz CZKD, Vesna Pešić iz Centra za antiratnu akciju, novinar Petar Luković, profesorka Mirjana Miočinović, otac Sava Janjić, Mimoza Ahmetaj, patrijarh Pavle, Slobodan Milošević, publicista Desimir Tošić, reditelj Dušan Makavejev, pisac i slikar Mileta Prodanović, antropolog Jelena Đorđević, dramski pisac Biljana Srbljanović, reditelj Milutin Petrović, novinar Dragan Babić, prevodilac Drinka Gojković, Momčilo Trajković iz Srpskog pokreta otpora
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• All stars parada

  Za manje od dva sata, pred nečim što je nekada bilo Savezna skupština, a sada je nejasno šta je, usred teritorije koja je nekada bila država, a sada je još maglovitije šta je, trebalo bi da počne Veličanstveni Narodni Miting u organizaciji «Vlade i parlamentarnih stranaka».

• Bol one stvari

  Tobože mrtvi Slobodan Milošević – navodno umro i navodno sahranjen – opet veselo i raspoloženo, kao što samo on ume, zajebava Srbiju: na prvom zasedanju nečega što se zove Narodna skupština i što je počelo da radi nakon kraće tromesečne pauze jer se, očigledno, Srbiji nigde ne žuri, Slobodanu Miloševiću dvaput je odata pošta s ukupno dva minuta ćutanja (hrvatski: 2 x 1 minut). Prvi put su to uradili socijalisti, sami u sali Skupštine, a reprizu su obavili kad se sala napunila: njima su se u stojećem položaju pridružili Šešeljevi radikali – dok su ostali poslanici sedeli, spavali ili bili van ove mrtvozorne prostorije.

• Grob prepun sreće

  Bez obzira što su ga kao kanarinca sahranili usred bašte, u dvorištu, Slobodan Milošević se ovih dana odlično oseća. Mogu da se zakunem da se u grobu rimom okreće od sreće, povremeno se grohotom smeje, prezadovoljan časnom presudom Međunarodnog Suda Pravde (MSP) da Srbija „nije kriva za genocid“ iz čega je izvukao sasvim ispravan zaključak da ni on uopšte nije kriv i da je diletantski budalasto umro jer bi ga drugi Haški sud nakon presude prvog Haškog suda verovatno oslobodio svake nepostojeće odgovornosti.

• Jugoslovenska komisija za istinu i pomirenje

  Događaji u Srbiji s kraja prošlog i početka ovog veka ne mogu se razumeti ako se, pored ostalog, ne odgovori i na ova dva pitanja: a) kako je moguće da se režim SPS-a i Slobodana Miloševića...