Mesecima me već dubinski muči pitanje na koje, jebiga, nema odgovora: ko li je taj debil u Evropskoj Uniji koji je osmislio ovakvu psihološku taktiku pregovora sa Vladom dr Kalašnjikova? Ili je, pade mi na pamet, ova pičkasta EU strategija delo čitavog tima dementnih igrača nemoćnih da se suprostave tradicionalnoj srpskoj veštini diplomatije pod, na engleski neprevodim, geslom «Moj te mota oko plota»?

Pune dve godine, tek da podsetim, mučenica Del Ponte okapava nad religioznim objašnjenjima dr Koštunice da će se «problem» neuhvatljivih ratnih zločinaca rešiti što pre, samo što nije, evo, vidite, tek što ga nismo uhvatili za qurac i tako «rešili problem» i «uklonili prepreke» na svom blagosiljajućem putu u Evropu, ali se uvek ispostavi da je EU izvor božanskog strpljenja – vrlo poslednji rok za uhićenje Mladića marta 2004. prvo je pomeren za jun, onda za septembar, verovalo se do jaja u ledeni decembar, pa smo se cele 2005. opštenarodno-veselo zajebavali sa hapšenjem neuhvatljivog Mladića, da bi se prošlog tjedna (već je februar 2006!) sve pretvorilo u Svetski Cirkus, dok se koštunjavi srpski premijer iz nekog manastira slatko kikotao.

A kako i ne bi kad su u Srbiju iz Evropske Unije stizali diplomatski posrednici koje smo poznatom strategijom jeli za doručak: odvedeš ih na splav s narodnjacima, namestiš cupi u miniću da mu pleše iz gornje slip-perspektive, ubiješ ga kompozicijama roštilja (hrvatski «vozić») i overiš s nekoliko hektolitara vina, tek da u polusvesnom stanju pošalje «memo» da su The Serbs neobično kooperativni i da se, stvarno, majke mi, trude da uhvate ovog, kako se zove, Mladića. Samo da im damo još par meseci, nema problema, dobri su to neki ljudi, gostoljubivi i večito nasmejani! A što imaju punjene pljeskavice sa crevcima!

 U opisu radnog mesta pregovarača sa Srbijom bilo je i onih koji su dolazili da nas, glede ratnih zločinaca, opomenu u okviru svoje uže specijalnosti, kao pantomimičari: telom bi se naguzili i rukom, grubim potezom ulaska s leđa, plastično pokazali šta će nam se desiti ako, daleko bilo, ne isporučimo Đenerala i još nekolicinu mučenika (Gorana Hadžića umalo da zaboravimo!), ali su Naši Momci (Labus, Dinkić, dr Voja, Vuk D.) spretno odgovorili drugom pantomimom, hvatajući se za međunožje raširenih nogu što je internacionalni ali ćirilični znak za «Boli me kurac».

Epilog: da su inozemni pantomimičari otišli na isti splav gde im je plesala ista cupi – ne govori samo o tezi da «tim koji dobija ne valja menjati», već o neopevanoj EU tuposti, spremnoj da se povuče čim okuse leskovačku mućkalicu!

Najnovija vest iz EU tabora: da je ocenjeno da je u saradnji došlo do «poremećaja» i da do 5. aprila mora doći do «bitnog poboljšanja» kako bi se nastavili razgovori o pridruženju Srbije roštiljskoj EU – usred Beograda se ispravno smatra porazom Evropske Unije koja nema muda da uvede sankcije, prekine pregovore, zamrzne srpske pare ili da nas spreči da slavodobitno uđemo u Evropu gde ćemo svima, razume se, jebati mater!

Da su me pitali kako doskočiti Srbiji (čitaj: Mladiću), odnosno kako naterati flegamtično-religiozno-uspavnog Koštunicu da mrdne mišićem i zabrine se, posavetovao bih tupsone iz EU da priprete Srbiji sledećom ucenom: ili će Mladića izručiti za dva dana ili nogometna reprezentacija SCG neće učestvovati na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj!!!

Koliko znam, ovdašnje patriote koji se pišu kao Patrijoti – Mladića bi lično izručili za 12 sati, zajedno sa šapkom u obliku lopte, ako treba, na rukama bi ga doneli u Hag, samo da se plasiramo u prvih 16 i guzimo Hrvate!

Ovaj oblik sportske poremećenosti – da je gotovo nemoguće birati između đenerala i nogometa, bez obzira što je Mladić «mitska supstanca» kako ga je nazvao nekadašnji ministar informisanja Republike Srpske, takođe ratni zločinac Miroslav Toholj, adut je na koji EU ne igra, sve verujući da Koštunica ne zna razliku između odbojke i tenisa, što teorijski jeste točno, ali kad dođe «stani-pani», naučiće dr Kalašnjikov šta mu je važnije: da li da ode da se kurči u Nemačkoj kao Šef Vlade ili da sedi kod kuće, čitajući sovama naglas da smo propustili šansu da pobedimo Hrvate, što bi ga vrlo, vrlo, vrlo obradovalo.

A tek što bi takav neslućeni happening obradovao Tomislava Nikolića, šefa srpskih radikala (u opravdanom odsustvu dr Šešelja) koji je ovih dana, live, usred tv-emisije, obznanio da je predsednik Srbije Boris Tadić «ustaša». Nema kod vaših najdražih istočnih susjeda gore kletve od optužbe da ste «ustaša», jer to ne samo da podrazumeva genocid, klanje, nabijanje na kolac, katoličanstvo ili mentalnu mapu Veliku Hrvatsku – već i konačan dokaz da ste totalni izdajnik, da ne možete niže da se spustite, da ste intelektualno vrsta paramecijuma kojim manipuliše tko stigne.

Kad se, recimo, u nekoj blesavoj tv-emisiji, neko zajebe pa pokuša da uporedi Mladića s Gotovinom, odgovor je da se običan «ustaški časnik» nikako ne može meriti s «Vitezom mitskih dimenzija» čija pomenuta supstanca pada na svekoliku domovinu! A?

Koliko je ta domovina deep nesrećna ne kazuje jedino primer Kosova (od kojeg, reče malopre Skupština, jednoglasno a zanimljivo, Tadić i Nikolić zajedno na istom zadatku – Srbija nikad neće odustati, ništa ne priznajemo, ne dolazi u obzir nikakva nezavisnost, ni uslovna ni bezuslovna) već i svekoliko suđenje u drugom sudu u Hagu, gde nas tzv. B&H tuži zbog genocida, zahtevajući bezmalo sto milijardi dolara odštete!

Lepota srpske odbrane: da mi tvrdimo da u vreme «navodnih genocida» nismo bili članovi Ujedinjenih Naroda te, samim tim, ne možemo odgovarati pred ovakvim Sudom – mora da impresionira svakog streljanog Bošnjaka, posebice njegovu familiju koja vrlo drži do srpskih pravnih floskula, jer će ih one uveriti da su morali biti likvidirani čim su nas izbacili iz UN, dakle: UN je kriv, mi nemamo nikakve veze s ratom, a ta Srebrenica (Brana Crnčević) «uopšte veze nema, niti se tamo nešto zaista dogodilo».

Blizu desetak tisuća Bošnjaka malo je sjebala «mitska supstanca», ali – pitam vas – je li to razlog da se tužakamo po sudovima, kad Bosanci treba samo da se izvine, kleknu i zamole nas da im oprostimo, što je Srbija spremna da učini, odmah, jedino pod uslovom da nas više ne gnjave oko Mladića! Zar nismo velikodušni u svom blagougodnom ultimatumu da nas odmah prime u EU, ostave Mladića na miru, Kosovo ostane delom Srbije, Bosna povuče tužbu i popuši nam qurac u znak pomirenja, Hrvatska pristane na plan Z4 i vrati Gorana Hadžića kao predsednika SAO Krajine, Slobodana Miloševića (ipak) pošalju u Rusiju da se «leči u bekstvu», spreče Crnu Goru da nas napusti...

Bog da nas vidi! Tek tad bi Srbija bila srećna. A srećna Srbija je uslov da Čovečanstvo bude srećno. A ja se s takvom srećom ne bih zajebavao!

Feral Tribune

Povezani članci:

• 65. emisija

  Gosti: Jelena Simeunović, sestra sudije Simeunovića koji je pronađen mrtav pod nerazjašnjenim okolnostima, Prekobrojni iz Topole, Đorđe Vukadinović, urednik časopisa Nova srpska politička misao, Vesna Rakić-Vodinelić, direktorka Instituta za uporedno pravo, Nenad Prokić, direktor BITEF teatra
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• Anatomija obmane

  Bez obzira na ishod sage o Mladiću, premijer je, istekom obećanog roka, uhvaćen u ozbiljnoj, verovatno smišljenoj prevari. Nipodaštavanjem međunarodnih institucija i pravde premijer je sebe i zvaničnu Srbiju vratio u njen nekadašnji status odmetnika koji zaslužuje sva sredstva pritiska i odmazde. Premijer je podvukao i lični odnos prema najvećem masovnom ubici u posleratnoj Evropi. Podržavši, time, granatiranje Sarajeva i genocid u Srebrenici, ponovio je svoju viziju Srbije kao deponije svake vrste otpada, i kulturnog, i verskog i ljudskog. U takvom kontekstu, budućnost evropskih integracija najmanje je važna.

• Šengenska barikada

  Dvotrećinsku većinu zaraženu nacionalizmom i funkcionalno nepismenu, umornu i nespremnu na dodatno školovanje ili prekvalifikaciju, iščekivala su tranziciona iskušenja, tokom kojih su se od nje očekivala nova odricanja, uključujući suočavanje s nedavnom prošlošću ratnih zločina i državnog terorizma. Građansko društvo dodatno je ućutkano mitom o zapadnoj politici dvostrukih standarda i, konkretno, birokratskim maltretiranjem onih koji su nameravali da neporedno zakorače u prostor liberalne demokratije prelazeći šengensku granicu.

• Šta je Evropska Unija?

  Ishod referenduma u Irskoj izaziva različite komentare čiji sadržaj u velikoj meri zavisi od toga kako ko vidi Evropsku uniju. Ne nedostaju mišljenja o tome šta je rđavo u Evropskoj uniji i zbog čega ona nije naročito popularna u mnogim zemljama članicama. Nepopularnost se, naravno, uzima kao negativno političko svojstvo. Šta, međutim, ona govori o samoj Evropskoj uniji?

• Štrajk glađu kao egzibicionizam

  Danas Srbija prisustvuje jednom štrajku glađu koji se može označiti kao visoko bizaran. Vladika Filaret štrajkuje na otvorenom, na granici Srbije i Crne Gore u znak protesta zbog toga što ga vlasti Crne Gore ne puštaju na teritoriju te države, jer je označen kao pomagač Ratka Mladića, optuženog pred Međunarodnim tribunalom u Hagu za ratne zločine počinjene u Bosni i Hercegovini. Valja ponoviti i naglasiti da se radi o svešteniku koji zauzima visoko mesto u crkvenoj hijerarhiji. Ovaj štrajk glađu, pored opštih pravnih pitanja, involvira i izvesna pitanja (ne)poštovanja crkvenih pravila.