Desi se, jebiga, svašta u životu: neke ljude redovno kidnapuju vanzemaljci, neki svakodnevno razgovaraju s Elvisom, čak u duetu pevaju s njim; nekima se u snu javlja dr Koštunica koji drži moleban, ali je reč, očigledno, o neizlečivim pacijentima; neki, konačno, veruju da rata na Kosovu do iduće godine neće biti… a tu negde, među ovim zaluđenim čarobnjacima, otkrio sam sebe onog dana kad me je udario patriotski talas, domoljubno me obljubio i slavohlepno izazvao da javno izjavim kako se do imbecilizma divim Vladi Srbije!

Sve sam detaljno opisao psihijatru koji me je vrlo pažljivo slušao, često klimajući glavom poput Koštunice (koji – tvrdi Koštuničin lični analitičar, izvesni Slobodan Antonić – ima običaj da klima glavom dok drugi govore, ali da to ne znači da se slaže sa stavovima sugovornika, što kasnije dovodi do dramatičnih političkih nesporazuma!): probudim se ujutru, pogledam na Beograd s dvanaestog sprata solitera, grad u smogu pomešanim s maglom, dođe ti da se vratiš u krevet i nikad ne ustaneš – gde da kreneš usred pregovora o nezavisnom Kosovu, neviđenom međunarodnom pritisku da se odreknemo Mladića koji se krije u svakom od nas, gde da odeš kad nam prete sa svih strana i kad se afere u Vladi otvaraju kao pasijans, danas Labus, sutra Dinkić, prekosutra Ilić, opet Dinkić, ponovo Dinkić, gle, evo i Karića koji je bio pametan da ode što ga noge dalje nose od ove države – sve tako nadrkano mislim da je Srbija popušila, kad s radija, ujutru, dok Predsednik Vlade spava, tek je jedanaest sati, čujem senzacionalnu vest.

Savetnik premijera Srbije Aleksandar Simić kaže da Srbija neće priznati Referendum u Crnoj Gori ako na Referendumu ne bude glasalo 50 odsto plus jedan od ukupnog broja glasača. “Ako ne bude tako – čujem ledeni Simićev glas koji zamrzava svako polno jaje – taj akt je nelegalan i neligitiman i Srbija ga neće priznati. To je stav Vlade i premijera Vojislava Koštunice”. Na mestu paralizovan zbog histerične sreće što je Srbija našla prostor u vremenu da se, pored svih pizdarija, bavi Referendumom u Crnoj Gori – otkočio sam se onog časa kad sam shvatio koliko je ovo Dalekosežni Statemant: dok Planeta Earth pokušava da nas zajebava s uhićenjem Mladićem i pretnjama o nezavisnosti tzv. Kosova i pregovorima za ulazak u EU, i pregovorima sa MMF, i pregovorima glede eventualnih inozemnih investicija (na koje vam se odmah poseremo), i pregovorima o bilo čemu – Naša Vlada nalazi pravi tajming da priopći da neće priznati Referendum koji se ne održava pod našim srpskim uslovima! Logičan korak: da Koštunica objavi kako Vlada Srbije “ne priznaje izbore na Haitiju” ili da Vlada Srbije zahteva da eventualni referendum na Kosovu ima klauzulu “270 procenata + jedan odsto upisanih birača, rođenih u Šumadiji”, sledi kao nastavak impresivne političke teze da se Srbija u vlasti Vojislava Koštunice o svemu pita i o svemu odlučuje!

Podlo hrvatsko podsećanje na tzv. pregovore o Kosovu – svelo se na najnoviju izjavu finskog medijatora Martija Ahtistarija da je “nezavisnost Kosova izvesna” jer će na Referendumu o svojoj sudbini odlučivati Albanci s Kosova a “zna se za šta će oni glasati”. Srećom, Srpska Vlada opet je pravovremeno reagovala: optužila je Ahtisarija da “dopisuje” zaključke sasvim nebitne Kontakt Grupe, najebala se majke svima onima koji vide Nezavisno Kosovo, sve se pozivajući na efikasno erotsku rečenicu dr Vojislava Koštunice: “Deliti Srbiju otimanjem Kosova & Metohije predstavljalo bi direktno kršenje najopštijih principa međunarodnog prava. Svi principi koje Srbija zastupa zastupa u rešavanju pitanja Kosova bez izuzetka su univerzalni principi, saglasni međunarodnom pravu”, odvalio je Predsednik Vlade koji se godinama zalagao da se to isto “međunarodno pravo” krši glede formiranja Republike Srpske Krajine ili SAO “Slavonije i Baranje”, na čijim je samozvanim teritorijama s uživanjem boravio, obećavajući uniformisanim gledaocima da je “ovo Srbija” i da će tako “ostati”.

Usred ove principijelne jebačine protiv antisrpske Međunarodne Zajednice – hladnokrvni premijer našao je vremena da proslavi Dan Državnosti, te je usred Orašca, mesta gde je Karađorđe 1804. godine poveo Srbe u boj protiv Turaka, vešto izračunao da Srbija ima “203 godine” državnosti. Šta je Koštunica u školi imao iz matematike, pitanje je koje obuzima nepismene Tesline naslednike: budući da je Srbija kao nezavisna država priznata tek 1878. godine – ostaje pravoslavni rezultat od nekih 128, ali nikako 203 godine, što niko ozbiljan nije primetio, čak ni mrtav Karađorđe, koji bi se onako mrk sigurno zadovoljio sa svega 202 državotvorne sezone. Dvojka, nula, dvojka: zar vam Srbija ne izgleda kao nenadjebivi pravoslavni nogometni šampion koji redovito pobeđuje u gostima?

Personalni patriotski zanos (PPZ) u obliku ličnog uverenja da nam niko ništa ne može i da svi mogu da nas uhvate za kurac – potvrđen je najavom da Srbija neće pristati na “nametnuta rešenja” koja se tiču Kosova; neobično inteligentno – što se od mojih Srba očekuje – pojavilo se rešenje u obliku Referenduma na kojem ćemo se, kolektivno, izjasniti hoćemo li Albancima da ustupimo Kosovo ili ćemo reći historijsko “ne” koje smo već jednom izgovorili aprila 1998, kad smo odbili da na Kosovo dođe nekoliko tupsoidnih Španaca u ime Ujedinjenih Naroda (komada: 5), da bismo 14 meseci kasnije primili pedesetak tisuća stranih vojnika, jer je tako hteo Slobodan Milošević.

Ideja o srpskom referendumu glede Kosova ima isti mentalni značaj kao obaveštenje Srpske Vlade da ne priznaje izbore na Haitiju – jer, u oba slučaja, svet vrlo zabole ona polna stvar šta misli Koštunica: kad bude naučio koliko je 2006 minus 1978, možemo da razgovaramo o komplikovanijim moždanim operacijama, recimo, koliko je 7 x 8 ili 2 x 4. Tek kad nam dr Voja Kalašnjikov objasni koliko pojma nema o državotvornoj matematici, spreman sam da se vratim već rešenom problemu nezavisnog, suverenog i samostalnog Kosova, jer je sve toliko jasno da jedino Koštunica, uz pomoć slepog predsednika Tadića, ne želi da poveruje u ono što jeste.

Navijači bi, u devedestom minutu, rekli: “Gotovo je, gotovo”. Prevedeno na hrvatski: “Goodbye, Kosovo!”.

Feral Tribune

Povezani članci:

• Anatomija jedne parole

  Hajde da malo razmotrimo fenomen „usiljenog rodoljublja“. I to one vrste koja pretenduje da bude vrhovni, pa tako i jedini kriterijum patriotizma. Pre par decenija, često smo se sretali sa smrtonosnom verzijom ljubavi prema otadžbini. Ona je uglavnom podrazumevala spremnost da se u ime tog plemenitog osećanja pogine. Naravno, od takvog rizika bili su amnestirani oni koji su tu patetičnu i opaku varijantu žrtvovanja najagresivnije promovisali.

• Širom zatvorenih očiju

  Za razliku od Miloševićeve Srbije, čije su fiksacije bile ubilačke, u Koštuničinoj Srbiji diskurs je suicidalan, čime je osnovni politički projekat, prema Nansiju, konačno zatvoren. „Kosovo je Srbija“: dakle, ne bude li Kosova, neće biti ni Srbije.

• Baden i Metohija

  Za istim stolom sa Albancima koji se smeju već kod supe, nikad! Zanet mislima o pomenutoj supi: teleća s povrćem, s onim sitno iseckanim peršunom koji podseća na detinjstvo, Koštunica oseti kako stomak počinje da ga boli od gladi, ne od gladi koja se može zavarati čašom soka ili vode, već od one gladne gladi koja ti se uvlači pod kožu pa se treseš kao prut! Samo da me u ovim trenucima ne pitaju da li bih priznao Kosovo, prekrsti se Vojislav, otvori prozor i poče da se spušta niz oluk, nadajući se da ga niko neće primetiti.

• Balkan: Kosovo nije poslednji teritorijalni sukob

  Srbi su šampioni sveta u pucanju sebi u nogu. Oni iz Mitrovice (srpske enklave na severu Kosova) nisu propustili da potvrde ovo pravilo, kada su se pre nekoliko dana obrušili na vojnike Ujedinjenih nacija (i to toliko da su izazvali smrt jednog ukrajinskog vojnika). U poslednjih dvadeset godina Srbi su se pokazali nesposobnima da kontrolišu svoj bes, ponekad veoma legitiman, i da ga spreče da se pretvori u nasilje. 
  

• Bez panike!

  Vaistinu ne vidim oko čega se mi toliko brinemo. Sve smo preduzeli. Ne postoji nikakav "kosovski problem", iznova je objasnio jedan savetnik; postoji samo problem sa "albanskom nacionalnom manjinom u južnoj srpskoj pokrajini". Problem je, uostalom, već saniran nizom mera i akcija iz akcionog plana.