Čak i ako ste Hrvat, morate voleti Srbiju, jebiga! Baš u historijskim trenucima kad belosvetski lupeži raspravljaju o tako efemernim glupostima poput ekonomije, privrednog udruživanja, manjih carina, životnog standarda, uvoza ili izvoza, posebno dementnih ljudskih prava, a sve glede nekakve karikature od Europske Unije ili već svima dosadne saradnje s Hagom – naša država vraća se tradicionalnoj, uvek aktuelnoj temi: ratovati ili ne, hrabro krenuti na Kosovo sa 200.000 golorukih izbeglica u prvim redovima, podržanim od nekoliko tenkova koji još uvek imaju benzina ili priznati veselu činjenicu da je tzv. Kosovo zauvek (hrvatski: forever) izgubljeno, za vjeki vjekov!

Inicirana posetom direktora britanskog ministarstva inozemnih poslova Džona Sojersa – koji je u ime kontakt-grupe Srbima otvoreno & zatvoreno poručio da je nezavisnost Kosova realna opcija, ova se polemika potom zahajcala opštim zaprepašćenjem patriotskih stranaka koje su – gle! – tek sad shvatile ono što je još 1999. bilo toliko jasno da jasnije nije moglo biti; da će Kosovo, uživali ili se nervirali, biti nezavisno od Srbije, da je priča završena i da nekako probamo da ono malo Srba na Kosovu zaštitimo kroz pregovore koji samo što nisu počeli.

Još se Englez Sojers nije ni vratio odakle je došao, a u posetu Predsedniku Vlade Srbije (kako to gordo zvuči!) dr Vojislavu Kalašnjikovu-Koštunici došao je Tomislav Nikolić, potpredsednik one Srpske radikalne stranke kojoj je uhićenik dr Šešelj još uvek njihov legalni predsednik. Kako to obično biva – nakon uzbudljivog razgovora od nekoliko sati – Nikolić se pojavio pred novinarima i izjavio da su se on i Koštunica složili da u slučaju da se Kosovo proglasi nezavisnom državom, Skupština Srbije proglasi «okupaciju», što podrazumeva da Skupština zadužuje sve one koji u Srbiji, po Ustavu, imaju dužnost da brane celovitost Republike Srbije, da Srbiju brane svim mogućim sredstvima. Prevedeno na hrvatski: Nikolić & Koštunica su se dogovorili da ne dozvole Kosovu eventualnu (albanski: izvesnu) nezavisnost, sve preteći da će ratom odbraniti srpske teritorije – bar u ratovima imamo iskustva!

Čak i poznata hrvatska strpljivost «Oluje» našla bi se u dilemi šta će izjaviti dr Koštunica – ali od pomenutog nije bilo ni traga ni glasa punih 72 sata. Dok se na sve strane razgovaralo: hoćemo li u rat, kako da ih oteramo sa svete srpske zemlje, je li bolje da na njih krenemo tenkovima ili avionima u brišućem letu, ili da ih poteramo ka Albaniji u formaciji krda, da možda nije rešenje hidrogenska bomba koja bi ubila sve Albance, ali sačuvala Srpske Manastirske Svetinje, kako da organizujemo svih onih 12 dobrovoljaca za Kosovo koji su se javili internet-forumima da su spremni da ginu za Serbian Land... Koštunica je mudro ćutao, tražeči način da objasni da Nikolić nije lagao, ali se on, lično, o tome ne izjašnjava.

U času kad je tzv. Evropska Unija već postala «zabrinuta» zbog izjava koje tvrde da dogovor s Koštunicom o ratu postoji – iz Vlade Srbije, napokon, odaslato je senzacionalno priopćenje koje formom, a posebno sadržinom, predstavlja univerzalnu formulu «ko-vas-jebe» poruke. Čitajte pažljivo:"Nepotrebno je i po državne interese štetno stvarati defetizam i atmosferu kako je Kosovo izgubljeno, pa se samim tim nameće kao tema, jedina i prva, kojim ćemo terminima krstiti otimanje dela teritorija naše zemlje. Umesto te štetne i nepotrebne rasprave, pred početak pregovora Vlada saopštava da je Kosovo bilo, jeste i biće Srbija». Ima još: "Stav Vlade Srbije je da je, saglasno međunarodnom pravu, KiM sastavni deo naše zemlje i da Vlada ima poverenje da će se poštovati najvažniji princip na kome počiva međunarodni poredak, princip očuvanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta međunarodno priznatih država. Srbija jasno i nedvosmisleno odbacuje mogućnost nametanja rešenja i to je rezolucija čvrsto definisala".

A šta će Vlada Srbije učiniti, kao da čujem hrvatsko pitanje: «"Vlada Srbije će učiniti sve što je u njenoj moći da obezbedi jedinstven stav u Srbiji kako da se sačuva Kosovo, kao što ni na jedan način neće učestvovati u stvaranju klime da je Kosovo izgubljeno, kao što se može čuti od pojedinaca poslednjih dana".

Ova utešno-kretenska izjava, koja će ući u antologiju vrhunskih saopštenja – model je za univerzalnu primenu; pretpostavimo, tek radi hrvatske zajebantske primisli, da je tokom susreta Koštunica-Nikolić, dr Kalašnjikov, u trenutku patriotske neopreznosti, oralno zadovoljio Tomu Nikolića, pokušavajući da ga smiri spram okupacije, sve u mirotvorne svrhe. Pretpostavimo zatim, da se – posle ovog državničkog seksanja – Nikolić pojavio pred novinarima i rekao šta se dogodilo; opet bi prošla 72 sata bez Koštuničinog priznanja «jesam li ga imao ili sam ga samo gutao», dok se iz Vlade Srbije ne bi pojavilo ovakvo sledeće priopćenje: "Nepotrebno je po erotske interese Srbije u liku dr Koštunice štetno stvarati oralni defetizam i atmosferu kako je Tomino erektivno Kosovo izgubljeno, pa se samim tim nameće kao spermatozoidna tema, jedina i prva, kojim ćemo terminima krstiti otimanje dela penisa našeg opozicionog lidera. Umesto te štetne i nepotrebne rasprave, pred početak pregovora Vlada saopštava da je Tomino spolovilo bilo, jeste i biće Srbija».

Sad, kad nam je lakše jer znamo da ne znamo da li ćemo u rat ili ćemo se tradicionalno predati mitu Dobrice Ćosića da ono što «dobijamo u ratu, gubimo u miru», Kosovo ostaje tamo gde jeste: u rukama Albanaca, koji, možete zamisliti, biraju svog predsednika, a pritom ne konsultuju Koštunicu!

Uostalom, ima naš predsednik vlade preča posla: na Cetinju je ovih dana zakazana Konferencija pravoslavnih naroda gde će naš uvaženi Predsednik prekinuti svoj zimski san, osloboditi se čaure i poručiti kako nije fer da sad, posle Kosova, Crna Gora postane nezavisna. Da li će mu pomagati Tomislav Nikolić – predlogom da napadnemo Crnu Goru nakon što proglasimo okupaciju – još se ne zna, čekamo priopćenje iz Vlade Srbije gde će nam se objaviti da je «defetizam» priznavati Crnu Goru u njenim granicama i da je rešenje povratak u topli Koštuničin zagrljaj, toliko snažan da će slomiti svaki independistički zagrljaj.

I krećemo li na Kosovo? Pa, naravno! A kad završimo s Arnautima, nastavljamo sa Dalmacijom, Srpskom Krajinom, B/H Federacijom, Crnogorcima, Makedoncima i Slovencima koji su se nešto mnogo proširili, čak do austrijsko-srpske granice!

Rat, nego šta! Ima li pošten Srbin nekog drugog izbora?

Feral Tribune

Povezani članci:

• 113. emisija

  Gosti: Živojin Pavlović, reditelj, Raša Todosijević, umetnik, Petar Luković, novinar, Gordana Suša, novinarka, Perica Vučinić, novinar, Božo Prelević, advokat, Milica Lučić-Čavić, novinarka, Borka Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju, Ratko Božović, sociolog kulture, Čedomir Čupić, profesor Fakulteta političkih nauka, Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa i Voja Brajović, glumac
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• 16 godina od početka opsade Sarajeva

  Nakon deset mjeseci rata, u Sarajevu možeš čuti "intelektualce" koji pitaju: zašto nam se ovo desilo, i zašto tako brutalno? Nepametni, oni ne vide da je odgovor: Zato! Upravo zato. I zato jer sva pitanja sada dolaze prekasno.

• Anatomija jedne parole

  Hajde da malo razmotrimo fenomen „usiljenog rodoljublja“. I to one vrste koja pretenduje da bude vrhovni, pa tako i jedini kriterijum patriotizma. Pre par decenija, često smo se sretali sa smrtonosnom verzijom ljubavi prema otadžbini. Ona je uglavnom podrazumevala spremnost da se u ime tog plemenitog osećanja pogine. Naravno, od takvog rizika bili su amnestirani oni koji su tu patetičnu i opaku varijantu žrtvovanja najagresivnije promovisali.

• Šesti princip

  Novi predlog gubitnika poslednjih izbora o takozvanoj podeli odgovornosti tj. vezivanju mesta premijera i mesta predsednika Republike i njihovoj automatskoj dodeli "onoj drugoj strani" nezapamćeno je javno priznanje o ukidanju izbora i volje građana kao osnovnog mehanizma i principa demokratije.

• Šestoprsti predsednik

  Svi ti prsti, svejedno da li ih je bilo tri ili šest ili, računajući slugu Vuka, dvanaest, bili su namenjeni Bušu koji je – gle, nesreće! – sedeo dva reda niže, ali je to, ipak, nekako video, maltene se uzbudio, samo što nije bombardovao Srbiju zbog tog Hrabrog Gesta našeg još Hrabrijeg Predsednika.