Prve znake meni nepoznatog mentalnog oboljenja – potrebu da s motornom testerom bludno, a naročito protivbludno, nasrnem na televizor svaki put kad se na ekranu pojavi neko iz mafijaške G17+ skupine, naročito njihov portparol, izvesni Miloljub Albijanić, čiji unezvereni, opasno šizofreni pogled otkriva da bi on zubima zaklao svakog nevinog Bambija s krupnim, smeđim očima samo ako bi to poželeli njegovi šefovi; potpredsednik Vlade Miroljub Labus i ministar finansija Mlađan Dinkić – otkrio sam još prošle godine, suočen s neizbežnom činjenicom da je pomenuti Albijanić, crne zalizane kose, tankih, tupoidnih usana, svetosavski logorejičan matematičar iz neke srpske zabiti, postao krvoločna medijska zvezda tipa Sharon Stone, fali mu samo da prekrsti noge u studiju i pokaže nam finansijsko G17+ spolovilo koje svakog građanina ove izdrkane države svakodnevno udara u lice.

Drhtavicu u mlohavim mišićima, intenzivno znojenje i psihotične slike u onim zločinačkim delovima mozga gde sam u slow-motion frejmovima zabadao igle u golog Albijanića, pre nego što ga skalpiram na ćelavo – sasvim sam pogrešno protumačio kao prolaznu histeriju zbog minusa na tekućem računu, odbijajući da poverujem da je u pitanju nešto ozbiljnije.

Onda mi se dogodio Koštunica, samozvani predsednik Vlade, kojeg sam na ekranu uhitio dok se, po običaju, vraćao iz nekog manastira, kilav u globalu i pojedinostima; onog trenutka kad se kamera ustremila na njegove sitne, tradicionalno vaskolike oči koje su žmirkale lažljivom pričom o potrebi da «taj posao završimo», iza čega se krije hapšenje Mladića, što, by the way, dr Kalašnjikov ne sme da izgovori već se služi autističnim frazama «da rešimo problem», «da stvar privedemo kraju», «da otklonimo prepreke na putu ka EU»...tog sam trenutka u svoju mentalnu dvoranu za mučenje doveo nagog dr Vojislava, vezao ga, uzeo bič i započeo seansu pitanjem: «A sad da čujemo koliko si se radovao ubistvu Zorana Đinđića?».

Brzo se vratim u stvarnost, vidim na državnoj televiziji da je Koštunica živ i zdrav, sad prima Karlu Del Ponte kad god žena poželi; gde su oni slavni Vojini dani slave kad se kurčio izjavama da mu je Haški Tribunal «deveta rupa na svirali» i da mu je «muka u stomaku od Haga», danas sedi i klima glavom, pristaje da otvori arhive, jebe ga samo Gotovina, jer onaj Albijanićev Labus kaže da je Gotovina «strašan udar» na Srbiju, sad više nemamo Hrvatsku kao večni alibi, šta ćemo, nesrećnici, bez Hrvatske?

Pomislim, jebiga, možda mi se samo učinilo, zdrav sam, valja se izboriti sa srpskom stvarnošću u kojoj se afere pojavljuju kao na fabričkoj traci: čujemo svi da je uhapšen viceguverner zbog mita od sto tisuća eura, ali ništa u toj priči ne štima; otkud u stanu viceguvernera šef Socijalističke partije Srbije (SPS: hrvatski, Miloševićeva stranka) koji se, gle, tu «slučajno zatekao»? Što se ja ne zateknem pored kofera od 100.000 evra, pitam se, i nešto mi nervozno prolazi venama, vidim na ekranu ministra policije kako izmišlja, laže, folira, što ne bi: ako je ministar policije svojevremeno obijao kioske i samousluge, sasvim je razumno da Narodnu banku pretvori u vlastiti kiosk, a mito u Pazar samousluge. Čujemo onda da se, u stvari, afera zahuktala: da je zet onog Labusa, inače zaposlen u Narodnoj banci, bio veza s guvernerom koji je, opet, sa svim elementima španske tv serije – kupio vilu od dva miliona evra za neobično povoljnih trista hiljada evra, ali je ministar/delinkvent naredio da se istraga zaustavi, nema više, tačka.

Osetim da drhtim pred ovim ciframa, ono malo sopstvene kose se povlači u ilegalu, obuzima me potreba da opet zatvorim oči i zamislim kako vezujem Labusa i njegovog zeta, držeći sataru u rukama, pitajući kratko: «Čije su pare?». Ruke mi ne miruju, prsti tipkaju nevidljivu osvetu, dok gledam u državnom «Dnevniku» Labusa koji se, tamnog tena, vratio iz Brisela gde je opet, naravno, šarmirao dementne Evropljane, uverene da je Srbija jedna fina, demokratijom tkana zemlja, samo nam treba vaših para, vašeg vremena i vaše podrška da pokažemo kako ćemo vas spektakularno zajebati, čim se za to ukaže prilika!

Situacije je, kažem najbližima, opasna: ako čitam «Politiku», javlja mi se glavna urednica Ljiljana Smajlović, nekadašnja velika prijateljica Radovana dr Karadžića, danas psihotično-ideološka ljubavnica dr Kalašnjikova, koji u njenoj koščatoj, neženstvenoj, muškobanjasto-maljavoj siseless-figuri, nalazi onu vrste erotske podrške koju je nekad Slobodan Milošević imao od bivšeg šefa «Politike» Dragana Antića; kad u čitavu paranoid-priču ubacimo Aleksandra Tijanića, koji je direktor DSS-preduzeća u mutantnom obliku RTS-šefa, onda je moja osvetoljubiva bolest počela da puca po medijskim šavovima; čuvaj se, Lukoviću, kažem sebi, nemoj da gledaš tv-duele, sedi, čoveče, prati porniće, gledaj kako se narod zabavlja, koji te kurac interesuju Labus, Koštunica ili onaj Albijanić, jesi li normalan?

Ponedeljak veče, hladno napolju, nemam vode već 48 sati, telefon mi ne radi, juče nisam imao grejanje, prethodno ni struju, super sam – tvrdim sebi, nije ovo 1999. kad su me zajebavali vodom i električnom energijom – ali iz onog dela mozga koji još nešto pamti stiže poruka « U pravu si, majstore, isti kurac – drugo pakovanje», biću valjda ok, tešim se – ali onda okrenem Prvi RTS Program i...

Ne umem da objasnim zbog čega tako reagujem na akademika Kostu Čavoškog: bilo je žešćih fašista od njega, čak i simpatičnijih nacista, ali njegovo okruglasto SS lice koje liči na nedopečenu pizzu koja govori budalaštine – bilo je previše za moju neotkrivenu bolest; pokušaj da se verbalno obračunam s akademskom budalom koja je pričala o «subverzivnosti NGO» dotakla se gostovanja Žarka Puhovskog koji je u istoj emisiji, stvarno nemajući pametnija posla, krenuo da esenciju hrvatskih ljudskih prava objašnjava na primeru srpske akcije «Sablja», lamentirajući nad ugroženošću «human rights» Legijinih zločinaca, što je – naravno – oduševilo srpskog firera Čavoškog, koji je u istoj emisiji na streljačkom nišanu imao Sonju Biserko, predsednicu Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji.

Složiti se sa Čavoškim, usred Beograda, u prisustvu Sonje Biserko – po bilo čemu, naročito glede DSS viđenja «Sablje», jer fašisoidni Kosta iskreno veruje da likvidacija Đinđića nije bila dovoljan/nikakav razlog da se u Srbiji uvede vanredno stanje, već je valjalo da se život nastavi kao da se ništa nije desilo, jer, kaže on: u stvari, se ništa nije dogodilo, big deal, ubijen premijer, zasluženo, pa šta – Puhovskog je u mojoj glavi pretvorilo u neopevanu NGO budalu koja po Srbiji hoda da govori ono što Čavoški želi da čuje!

Lični pokušaj da napadnem televizor i odbranim se od liberalnog Hrvata koji brane Koštuničine Srbe – završio se klasičnim nervnim slomom. Negde sam video Čavoškog u SS uniformi koja mu je, onako punačkom, lepo stajala, naročito mrtvačke glave koje ga čine ponosnim. Video nekog lika iz DSS (Kojičić se kliče) koji je logističku podršku akademiku davao izjavom, da je Šešeljeva radikalna stranka deo «demokratskog korpusa» i da je desnica, da izvinite, jedino rešenje za SrBski Narod, večito mučen i zlostavljan.

Uz prisutnog Puhovskog, koji se ništa nije bunio – ja sam već mrtav! Zar ovo nije pismo iz srpske mentalne bolnice u kojoj sam, izgleda, jedini pacijent?

Feral Tribune

Povezani članci:

• 15. emisija

  Gost: Vojislav Koštunica iz DSS-a
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• 22. emisija

  Gosti: Vojislav Koštunica iz DSS-a, dramski pisac Biljana Srbljanović, Borka Pavićević iz CZKD, Mića Lenkić iz sela Lipe, dramski pisac Dušan Kovačević, novinar Petar Luković, otporaši iz Kragujevca, Valjeva i Smedereva, Vesna Pešić iz Centra za antiratnu akciju, pesnik Ljubomir Simović, glumac Branislav Lečić, Jasmina sa Senjaka
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• Širom zatvorenih očiju

  Za razliku od Miloševićeve Srbije, čije su fiksacije bile ubilačke, u Koštuničinoj Srbiji diskurs je suicidalan, čime je osnovni politički projekat, prema Nansiju, konačno zatvoren. „Kosovo je Srbija“: dakle, ne bude li Kosova, neće biti ni Srbije.

• Šizofrenija

  Doktor Koštunica našao je baš subotu popodne, kad radni ljudi i građani imaju pametnija posla, da objavi tragičnu i preranu smrt svoje Vlade. Taj njegov obdukcijski nalaz, post mortem, kako se kaže, nije nam doneo ništa novo: njegova je Vlada, naime, uginula prirodnom smrću još negde početkom februara, kao što se i očekivalo u stručnoj javnosti. Doktor Koštunica je, naravno, spor, temeljit, ponekad čak i dostižan, pa mu je trebalo ovoliko da objavi taj exitus.

• Čekajući nove Škorpione

  Retoričko prolećno pitanje: ima li negde u svetu države bez Vlade, bez Skupštine, bez Ustavnog suda, bez budžeta, bez ikakve blage ideje o reformama ili investicijama – dobija svoj kratki prolećni odgovor: ima! The country se zove Srbija, trenutno toliko opsednuta kvadraturom kosovskog kruga da se sve ostalo feat. Vlada, Parlament itd. čini besmisleno plitkim glede srpske svete zemlje po kojoj hodaju Albanci; ispravan utisak da je ova država postala rob već odavno (zasluženo) izgubljenog Kosova pojačava se "diplomatskom ofanzivom Srbije" nakon prve sesije Saveta bezbednosti o budućem (nezavisnom) statusu Kosova.