Peščanik - Cena poraza

Cena poraza

04.09.2007.

Okretanje predsednika Tadića i njegove DS «dobrom» nacionalizmu bilo je očekivano. I nakon samoočišćenja po nalogu političkih partnera, i u društvenoj stvarnosti koja, ponovo zaražena kosovskim sindromom, otkriva nove oblike kolektivističkih frustracija. U tom kretanju, predsednik i njegova DS zanemarili su, međutim, osnovne vrednosti koje bi Srbiju učinile demokratski opredeljenom političkom zajednicom, naročito pošto su preuzeli, u novoj vladi, upravo one resore kojima je dužnost da vode brigu o ljudskim pravima, suočavanju s prošlošću ratne agresije i zločina, o otvaranju i oslobađanju tržišta. Uključujući autoritet, sam po sebi, predsednika republike.

O stanju ljudskih prava dovoljno svedoče trajanje pritvora, potom i onemogućavanje da se brane sa slobode pripadnicima grupe koja je unapred javno okvalifikovana kao «stečajna mafija». Sudija Goran Kljajević utamničen je već godinu i po. Iz jednako nerazumljivih razloga produžen je pritvor bivšem okružnom tužiocu Radetu Terziću. Državni organi i mediji, uključujući tradicionalne dominantne kulturne elite, vode otvorenu kampanju kojom, naročito nakon otkrića vehabijskih grupa, malih i marginalnih, politički diskredituju čitavo bošnjačko stanovništvo Sandžaka. Ministar policije podsetio je da policija diskriminiše pripadnike malih verskih zajednica prateći pojedinosti iz njihovog privatnog života. Ministarstvo pravde (DS), ostaje nemo nakon iskaza niza svedoka odbrane Nikole Šainovića, optuženog u Hagu za zločine na Kosovu, kojima potvrđuju svoje saučesništvo, između ostalog i samom ulogom svedoka odbrane, ili finansijske malverzacije. Nije se pokrenulo ni ovdašnje nadležno tužilaštvo. Zločinačko udruženje koje je uništilo drugu Jugoslaviju i masakriralo desetine hiljada nevinih ljudi, kao da nije slučajno, između ostalog i na poslednjim izborima, dobilo potvrdu svog političkog legitimiteta.

Upravo u skladu s tim legitimitetom ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić preti da će Srbija preispitati odnose sa onim državama koje budu priznale jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova. I potvrđuje da je načelo premijera Koštunice o potrebi odmazde, da bi na počinjenu štetu trebalo uzvratiti štetom, ispravno i u skladu sa spoljnom politikom koju on zastupa. Podrška predsednika republike se podrazumeva. Ali nije bio izričit, niti je za tim bilo potrebe, da li ta politika štete vodi pogoršanju odnosa sa SAD i EU, odustajanju od evropskih integracija, novoj izolaciji i stanju bespomoćnosti koje sputava političku dinamiku i spremnost na promene.

Cena poraza, kao ni pobede, ne sme biti politika koja se ne može podneti. Umetnost politike ponekad potiče iz ništavila. Kosovska patetika je demon srpske politike koji lažnim i licemernim moralnim imperativom zajednici odriče pravo na budućnost. Budućnost Srbije podrazumeva izvesno zadovoljenje. Evropsko ujedinjenje je svim nacionalizmima, koje je okupilo, omogućilo da zaključe kako su okupili zajednicu pod jedinstvenim državnim krovom. Pristupanje NATO alijansi zalečilo bi traume koje su u srpskom društvu nastale najviše iz nespremnosti da prihvati razmere i ozbiljnost zločina koji su prethodili intervenciji.

Srbija danas oseća ono prokletstvo istorije koje sastoji u nepomirljivosti manipulacija kontinuitetom i stvarne nemogućnosti povratka na staro. Smišljajući kako da se sveti drugima, time pre svega sebi samoj, srpska politika odlaže sopstvenu transformaciju kao potrebu povremenog ponovnog rađanja. Liberalna demokratija je uspešnije od autoritarne diktature potvrđivala da razume potrebe za kontinuitetima i da na njih odgovara zadovoljenjem koje ne osporava kolektivna i individualna prava. Ali tradiciju većinom ne poznajemo, niti u njoj živimo. Svaka naredna generacija sve je dalje od prvobitnog mita, obično zamišljenog ili tuđeg, samo preuzetog, i kad mu se namerno vraća. Mit je laž. Mit svedoči o iskustvima koja se smatraju svetim pošto su sakrila istinu o stvarnosti jednog prošlog trenutka. Srbiji je, naprotiv, potrebna istina koja, istovremeno, u kulturi, neće obezvrediti njene mitove. Potiranje prošlosti jednako je iracionalno kao negiranje prava na budućnost. Možda bi, u tom smislu, podela na vladajući, mitski, i alternativni, racionalni diskurs, mada politički atavizam, mogla da bude legitimna, samo da mitologija kontinuiteta nije prožeta poetikom zločina.

Savremena nacija se može istovremeno menjati pozivanjem na odgovornost svakog pojedinca u vrtoglavoj tranziciji, i na ulogu zajednice u vremenu koje sobom nosi izglede zajedničke globalne istorije, bez obzira na njena unutrašnja trvenja, ili na njeno osporavanje. Srbiji je, zajedno s napuštanjem kolektivizma, potreban novi nacionalni idealizam kao transformacija njene kulture. To je samo naizgled nerazrešiva politička protivrečnost. Kultura je ključ revolucije, a verovanje, koje je jedino u stanju da pomiri individualizam i kolektivizam, ključ kulture. Kultura je i nadmetanje. Možda pred nama, u crno-beloj perspektivi, zaista nije «vek Amerike» kao potvrda trijumfa liberalne demokratije, koji se optimistički najavljivao krajem prošlog veka. Tim pre ostaje na Srbiji da bira, da li će ponovo pripasti onoj strani čovečanstva, i dalje većinskoj, čije siromaštvo, materijalno i duhovno, potiče iz nesposobnosti kolektivnog odbacivanja kolektivističkih manipulacija i njihovih političkih zastupnika.

Povezani članci:

Tekstovi Nikole Samardžića

Autori