Kako je opskurni bezbednjak JNA postao srpski Chemical Ali? Da li su njegovi postupci posledica zajedničkog zločinačkog poduhvata, ili neke istorijske težnje? Da li su uverenja Zdravka Tolimira negacija načela AVNOJ-a, ili njihova odocnela i naizgled paradoksalna degeneracija? Koga bi sve povredila pretpostavka da je ispod naziva Bulevara AVNOJ-a bilo dovoljno dopisati ime Ratka Mladića? I ona, da Beograd još uvek nije zaslužio da jedna njegova ulica ponese ime premijera dr Zorana Đinđića?

Srbija je krajem osamdesetih bez suviše osvrtanja napustila epohu totalitarizma da bi se prepustila kolektivizmu krvi i tla. Demokratiji se okrenula zapostavljajući potrebu da pretrese čitavu prošlost od nestanka prve Jugoslavije i nacističke okupacije. Tzv. avnojevska Jugoslavija nastala je na dogovoru, potom i ratnoj pobedi široke političke grupacije koja se zvanično pozivala na najšire slojeve, naročito siromašne i obespravljene: borci, antifašisti i ratni zločinci, inteligencija i ideološki smutljivci, radnici i imućni građani, ateisti i kriptoklerikalci. Pojava sovjetskih trupa, koja je usledila, u jednom delu jugoslovenskog društva smatrala se novom okupacijom. I mada se ta vojska nije zadržala, druga Jugoslavija je pokrenula najdosledniju sovjetizaciju u komunističkom svetu, koja je dugoročno osujetila njene proizvodne i stvaralačke snage. Obračun sa staljinistima, koji je usledio, bio je jednako okrutan, da bi stvarna destaljinizacija nastupila tek gotovo dve decenije potom. Itd.

Bivša JNA bila je oslonac unutrašnje politike druge Jugoslavije, tako da se krivudanjem zvanične ideologije ta struktura izvitoperila zamorom svoga inače krutog materijala. Ona se napokon vezala za Srbiju i Crnu Goru kao uporišta sovjetske ideje, za Miloševića koji je, kako je tvrdio, branio Jugoslaviju, protiv demokratije i liberalizma, ali i samih avnojevskih granica. Ta vojska je svoju sklonost prekomernom nasilju otkrila već prilikom intervencija na Kosovu, najavljujući ponašanje svojih podivljalih segmenata u ratnoj agresiji, zločinima i genocidu. Ostajući, na svoj način, dosledni tekovinama AVNOJ-a, Mladić i Tolimir ubijali su Bošnjake iz nacionalne i verske mržnje (mada je ona, u oficirima JNA, u tim godinama, bila tek nedavno indukovana), ali to činili i iz uverenja da su Bošnjaci napustili ustavni okvir koji im je dodelila avnojevska Jugoslavija. I da su se vezali za interese Zapada. Obojica su potekli iz krajeva u kojima se dirljivom pomirljivošću decenijama potiskivalo sećanje na ustaški genocid. U stvari su mentaliteti najteže podložni promenama, ali ih to ne čini manje složenim kako bi se ispitali i razumeli.

Antifašistički značaj AVNOJ-a je nesporan. Ali je nacističku okupaciju zamenila partijska diktatura, mada je vremenom popuštala. Druga Jugoslavija, međutim, nije uspela da svoju unutrašnju politiku diferencira na ideološkim osnovama. To je učinila na birokratskim i etničkim razgraničenjima, umesto da unutrašnje granice relativizuje prema modelu evropskih integracija. U prvim godinama svog ostvarenja, avnojevska ideja je samu sebe osporila pojavom novog povlašćenog upravljačkog sloja i udvoričkih elita. Ona zato nije slučajno prepuštena vojsci i onima koji su, pokušavajući da očuvaju njena trajna i plemenita svojstva, marginalizovani u novom vremenu koje je nastupilo nasilnim otvaranjem srpskog pitanja.

Avnojevska ideja se, u svom izobličenju, očuvala i u Srbiji koja se smatra postkonfliktnom i demokratskom. Konceptom države kao plena. Nisu taj duh doneli samo oni koji su u sumraku zločinačkog poduhvata, izmileli, iz šume, s Mladićem i Tolimirom, da bi se domogli medija, univerziteta i akademija. Taj duh je i u najavi potpredsednika vlade da državnu imovinu, koja zahvata, kao tumor, trećinu privrede, ne prepušta slobodnom i otvorenom tržištu. U odlaganju restitucije. U osporavanju demokratskog parlamentarizma Nikolićem i Balinovcem. U dodeli ambasadorskih funkcija «braniocima» Kosova, kao apanaže na račun podrške mišljenju, medijima i, naročito, državnim sektorima koji su rušili prvu demokratsku vladu. To je i duh izvesnog «Velja», zagonetnog kapa sa samog vrha drumske mafije. I onih koji su blagosiljali delo Zemunskog klana i portal Crvenih beretki.

Putevi AVNOJ-a u Srbiji su se survali u sopstvenim paradoksima. Toliko ih nije obesmislilo ni rušenje Berlinskog zida. Ali su oni dopustili i težnje da se Srbija evropeizuje i udalji od celokupne nasilne prošlosti. Da li je, u tom smislu, dovoljna uteha da jugoslovenska ideja nije zamrla osujećenjem srpskog unitarizma i nestankom komunizma? Ta ideja je možda prepuštena ovdašnjoj upornoj, katkad iracionalnoj nostalgiji, i evropskim institucijama koje nastoje da Jugoslaviju okupe u novom okviru. Ali bi toj sinergiji vredelo pomoći da savlada otpore zla i destrukcije.


Danas, 05. jun 2007.

Povezani članci:

• Knez Miškova ulica

  Gosti: Miša Brkić iz Ekonomista, sociolog religije Milan Vukomanović, antropolog Ivan Čolović, novinar Petar Luković 
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• Ljudi kao dokaz

  Ulice Beograda zasute su obilatom količinom soli koja se izmešala sa prašinom, sivobele su, kao i prljavi automobili. Po njima jurcaju horde nezadovoljnika koji lome toponime pred kojima inače čekaju vize, u kojima inače statusno navaljuju na hamburgere i fritezirane krompire, ili, "u okviru porodice" kupuju, pogotovo ukoliko je u dodacima dnevne štampe objavljeno da je "tamo", u "Merkatoru", nešto jeftinije.

• Naivna formula razvoda

  Do nedavno teško je bilo odgovoriti na pitanje kada je Jugoslavija nastala. Da li 1918. kao konačno ostvarenje "vekovnog sna" balkanskih slovenskih naroda? Ili možda 1943. kako veruju pristalice AVNOJ-a, koje prvu tvorevinu pre smatraju "grobnicom naroda" nego normalnom državom? A nije mali broj glasova u prilog hipotezi da je Jugoslavija istinski nastala 1974. kada su republikama ustavno priznata prava suverenih država.

• Patriotsko nasilje

  Atmosfera linča prenela se na ulice, čekao se samo »utorak« kada će »milion patriotskih Srba« presuditi isporučiocima »nacionalnih heroja«. 

• Ujedinjeni Srpski Emirati

  Menjanje naziva ulica – još uvek omiljeno sportsko nadmetanje među Srbima – nedavno se usred Novog Beograda pretvorilo u klasični politički performans na otvorenom prostoru, uz sve neophodne elemente ovdašnje sveprisutne poremećenosti: hoće li se jedan bulevar zvati imenom Zorana Đinđića ili kamom Ratka Mladića?