Bez obzira na ishod sage o Mladiću, premijer je, istekom obećanog roka, uhvaćen u ozbiljnoj, verovatno smišljenoj prevari. Nipodaštavanjem međunarodnih institucija i pravde premijer je sebe i zvaničnu Srbiju vratio u njen nekadašnji status odmetnika koji zaslužuje sva sredstva pritiska i odmazde. Premijer je podvukao i lični odnos prema najvećem masovnom ubici u posleratnoj Evropi. Podržavši, time, granatiranje Sarajeva i genocid u Srebrenici, ponovio je svoju viziju Srbije kao deponije svake vrste otpada, i kulturnog, i verskog i ljudskog. U takvom kontekstu, budućnost evropskih integracija najmanje je važna. U stvari ne bi trebalo da je isporučivanje, u Hag, Mladića, Tolimira i Karadžića, predmet takve trgovine. O tome se dovoljno jasno i iskreno, tragajući za razumevanjem tamo gde ga nije mogla dobiti, nije izjasnila ni prethodna vlada.

Bilo bi zanimljivo, iz tekuće perspektive, zamisliti verodostojnost premijerovog iskaza u Specijalnom sudu, gde bi trebalo da objasni veze svojih saradnika, koji su danas na najvišim funkcijama, sa ubicama premijera Đinđića. Da, verovatno, negira, da je iko, uključujući njega samog, od toga imao neposredne političke dobiti. Ukoliko ima osnove da se smatra verodostojnim svedokom, bez obzira na svoju državnu ulogu, posle izrečenih laži koje bi postale planetarni skandal, da nisu u pitanju zvanična Srbija i njena kriptopolitika. Ako ništa drugo, zloupotrebe policijske i sudske prinude, kojima se priklonio kao u religioznom transu, ukazuju u kojoj je meri premijeru i njegovim saradnicima stalo do prvooptuženih koji bi, na slobodi, ponovo postali parapolicijska alternativa.

Umesto Mladića, vlada je uhapsila jednog sudiju. Hapšenje Gorana Kljajevića je javni servis Aleksandra Tijanića i Nikše Stipčevića unapred obznanio. Sudija je priveden pod blicevima policijskih novina, u pratnji pod kukuljicama. Policija je ušla u sud. (Za razliku od Kljajevića, Legija je priveden kao «gospodin».) Zatim je tužilac pozvao političku javnost da ne komentariše postupak. Čije su pojedinosti ipak curile u odvode režimske štampe. Inkvizitorski mentalitet je inače svojstven onima koji se, u Srbiji, domognu opšte važnosti. Bez obzira da li je tužilac takvim zahtevom prekršio i neki od zakona, ili smisao pravnog poretka.

Hapšenje Gorana Kljajevića već je, za ovakvu javnost, davna prošlost. Ali ovde se demokratija ponekad svodi na borbu protiv zaborava. Sad je na tužiocima i sudijama da dokažu profesionalnu solidarnost i podvuku vrednosti koje zastupaju u najvažnijem segmentu državne strukture. Za pretpostaviti je da postoje i procesualne pojedinosti koje obesmišljavaju njegovo pritvaranje, ili nastavak procesa. Da li bi se, u ovakvim okolnostima, ipak, moglo očekivati da nijedan tužilac, koji to zaista jeste, neće podići optužnicu i da nijedan sudija neće odlučiti da takvu optužnicu usvoji. I takvo nadanje imalo bi osnova da u Srbiji i dalje nije jasno gde se okončava politički, a gde počinju, u tradicionalnom saglasju, policijski i sudski teror.

Ako su hapšenje sudije i prikrivanje Mladića nezasluženo protekli u senci sumnjive i bahate arbitraže o medijima, premijer je ipak poslao nekoliko jasnih poruka. Da više ceni ubice od predsednika suda. Da je sklon da se odrekne saveznika. Saveznika poput BK televizije, doduše i njenih vlasnika, koja se, poslednjih pet godina, trudila da mu se dodvori satanizacijom Zorana Đinđića, sofisticiranom revalorizacijom šovinizma i ksenofobije, i vraćanjem lombrozovskog karaktera javnom izgledu Srbije. (To ne znači da je bila suvišna i neopravdana odbrana te televizije, koja je ugašena nasilno i podmuklo.)

U trijumfalnom transu, premijer je potvrdio svoje uverenje da je Evropska unija nesposobna da ga ubuduće smatra odmetnikom od međunarodnih, i sopstvenih zakona, ogrezlog u samovolji i korupciji. Da Evropa Srbiju ne može dalje preskakati, kako je činila u protekloj deceniji, kad ona više nije nekadašnja pretnja po regionalnu bezbednost. I da se konzervativci u SAD, koje vladajuća Srbija u balkanskoj političkoj šizofreniji smatra bliskim, spremaju za još jedan rat.

Premijer, uostalom, nikad nije pokazao saučešće u odnosu na tegobu svakodnevice koju obično građanstvo podnosi u službi uzvišenog, običnim smrtnicima neshvatljivog smisla. Njegov politički kredo je crnorukaški i čvrstorukaški mit o Staljinu, Rankoviću i Miloševiću, o ocima nacije koji drmaju Zadrugom, Akademijom i Politikom, mit o novom kulturnom modelu Ibarske magistrale i Mokre gore. Mit o sebi samom kao o modernom srpskom Putinu. Taj smisao kolektivne budućnosti moguće je dokučiti jedino u samoći, u izolaciji. Jedino za premijera i njegove istomišljenike u vladi šargarepa ima oblik batine, a batina ukus šargarepe. Konačno, premijera, koji dobro zna da se pojave, u ljudskoj istoriji, ne ponavljaju, i kad su neodoljivo slične, ne brine ni sudbina onoga koji je svoju neobičnu putanju nedavno završio ispod stare lipe. Tarabićeva šljiva je, možda, njegova stvarna politička platforma.

Danas, 3. maj 2007.

Povezani članci:

• Štrajk glađu kao egzibicionizam

  Danas Srbija prisustvuje jednom štrajku glađu koji se može označiti kao visoko bizaran. Vladika Filaret štrajkuje na otvorenom, na granici Srbije i Crne Gore u znak protesta zbog toga što ga vlasti Crne Gore ne puštaju na teritoriju te države, jer je označen kao pomagač Ratka Mladića, optuženog pred Međunarodnim tribunalom u Hagu za ratne zločine počinjene u Bosni i Hercegovini. Valja ponoviti i naglasiti da se radi o svešteniku koji zauzima visoko mesto u crkvenoj hijerarhiji. Ovaj štrajk glađu, pored opštih pravnih pitanja, involvira i izvesna pitanja (ne)poštovanja crkvenih pravila.

• Evropa bez Evrope

  Srbija neumorno proizvodi kontroverze. To nije slučajno. Relativizacija svih vrednosti, od pojedinačnih, ljudskih, do političkih i kulturnih, na duhovnoj vertikali od Srebrenice do Kustendorfa, jedini je preostali prostor opstanka njene antievropske i antidemokratske nomenklature. Zato, ponekad, nije zahvalno, možda i moguće, donositi konačne sudove, i kad je u pitanju opšta budućnost Srbije.

• Hapšenje Mladića

  Na sajtu Jugpresa objavljeno je nekoliko fotografija na kojima se navodno nalazi Ratko Mladić. Operativci BIA su 5. septembra na beogradskoj Trošarini uhapsili Aleksandra Isailovića iz Ripnja, verujući da hapse Ratka Mladića. Isailovića je hapsio i MUP Srbije u proleće 2004. godine, takođe zbog sličnosti sa Mladićem.
  
   

• Kriju li se uzroci za krizu u Srbiji i u oproštajnom interview Carle del Ponte?

  Kako je upravo izjavio opunomoćenik za proširenje Evropske unije Olli Rehn, potpisivanje specijalnog političkog sporazuma sa Srbijom, koje je bilo planirano za 7. februar o.g., odlaže se zbog tog što "jedna stranka, Demokratska stranka Srbije premijera Vojislava Koštunice" odbija potpisivanje ovog sporazuma.

• Mladić u balunu

  Mesecima me već dubinski muči pitanje na koje, jebiga, nema odgovora: ko li je taj debil u Evropskoj Uniji koji je osmislio ovakvu psihološku taktiku pregovora sa Vladom dr Kalašnjikova? Ili je, pade mi na pamet, ova pičkasta EU strategija delo čitavog tima dementnih igrača nemoćnih da se suprostave tradicionalnoj srpskoj veštini diplomatije pod, na engleski neprevodim, geslom «Moj te mota oko plota»?