Mada je politika odbrane Kosova "odavde do večnosti" u Beogradu formulisana odavno, stiče se utisak da je i posle prištinskog vatrometa, 17. februara, i srpskog "akcionog odgovora" u Narodnoj skupštini, 18. februara, ipak ostalo otvoreno pitanje kako će građani Srbije u međuvremenu, dok se međunarodni poredak ne oporavi od "nasilja Amerike i ponižene Evrope" - živeti, to jest, kako će preživeti? Da je najavljena politika veoma skupa - besmisleno je i dokazivati, a da li je iznad naših skromnih mogućnosti, videćemo.

U stvari, naspram borbe za očuvanje "srpskog suvereniteta" nad Gračanicom, Pećkom patrijaršijom, Visokim Dečanima, Bogorodicom Ljeviškom i nad drugim kosovskim svetinjama, svetinjama koje doista nemaju cenu, ali cenu ima njihova odbrana - ostala su bez Vladinog odgovora ona mnogobrojna, gotovo nedostojna, prozaična, prljava potrošačka pitanja - šta će u narednim godinama, posle namirenja nacionalne politike, srpskoj porodici ostajati za životni trošak, gde ćemo zaposliti decu, da li ćemo uopšte letovati dok borba traje, hoćemo li nastaviti da gradimo nova ognjišta i stanove, od koga ćemo uzimati kredite i pod kojim kamatama, da li ćemo kupovati i nove automobile, a ne samo polovnjake, po kojoj ceni će biti gorivo za vožnju i grejanje, hoćemo li po svetu putovati bez viza, itd. Premijer Vojislav Koštunica je ta pitanja prezrivo odbacio u svečanom trenutku, kada kreće u odbranu "nacionalnog sećanja i identiteta".

Lako je u političkom zanosu uzvikivati "nikad i zauvek", ali nakon neuspele reprize serije mitinga za širenje pravde i istine (za danas je u Beogradu zakazan onaj s kojim ćemo, po Tomislavu Nikoliću, "zadiviti svet"), te usputnih lupanja amabasada, stranih firmi i nacionalno sumnjivih pekara - suočićemo se s takozvanim golim životom. Može li "radost borbe", makar i za najsvetije nacionalne ciljeve, kod mlade generacije nadomestiti težak gubitak ekonomske perspektive i kako tu mladež, mimo stare ratničke "nacističke obmane", motivisati da nastavi odbranu Kosova, ako mi na tom polju ne pobedimo do odlaska pod ilovaču? Ovo pitanje se može postaviti i drugim rečima: da li se Srbija dovoljno oporavila, posle Miloševićeve decenije "uspravljanja" u siromaštvo - da bi u svoju svakodnevicu ugradila unisono televizijsko pojanje o "svim srpskim zemljama", telegrame podrške rukovodstvu, glancanje nacionalnog jedinstva po državnim ustanovama i institucijama, stalnu i aktivnu borbu protiv defetista, i tako redom. Taj film smo do juče već gledali i on će mnogima u Srbiji biti mučniji i od preteće materijalne oskudice.

Kad se baci pogled na ono što smo do sada saznali o Vladinom akcionom planu retorzije prema zemljama koje priznaju nezavisno Kosovo, na prvi pogled čini se da tu nema ničeg naročito opasnog po međusobne ekonomske tokove. No, već i samo načelo da će se mere odmazde za svaku pojedinačnu zemlju određivati zasebno - upućuje na zaključivanje o glavnom cilju cele kosovske politike Koštuničinog kabineta. Ako će jedna vlada voluntarno, od države do države, određivati "nivo" međusobnih ekonomskih odnosa (kako je za Hrvatsku televiziju najavio ministar za KIM Slobodan Samardžić), onda to znači da ta vlada načelno odustaje od tranzicije i liberalnih tržišnih institucija i da je rešena da razvojnu strategiju potčini svojim ne samo geopolitičkim, već i unutrašnjopolitičkim ciljevima (to je uvek prisno povezano).

Ergo, strane države će se i na ekonomskom polju deliti na prijateljske i neprijateljske, a to je najkraći put ka "kubanizaciji Srbije". Taj termin, možda, najbolje odslikava ono u šta srljaju "patriotske snage", koje se u narednom razdoblju uzdaju u nastavak pomoći Rusije ne samo oko kosovskog, već i oko svih ponovo otvorenih ekonomskih pitanja. Među njima bar vođa radikala, Tomislav Nikolić, neće moći kroz koju godinu, kad budemo upoznali sva efikasna "azijska pravila" i novog ruskog biznisa, da kaže kako nije znao šta nas čeka i kako nije video kako izgleda Kuba posle četiri decenije ruske političke i ekonomske podrške, pošto je tamo, po sopstvenom javnom priznanju, letovao nekoliko puta. Uostalom, neka se ovih dana raspita o tome koje uslove plaćanja 800.000 tona uvozne nafte za ovu godinu sada traži Gaspromnjeft od NIS-a, koji je po međudržavnom sporazumu već obećan toj firmi, pa će videti da ćemo uskoro plakati za starim "jevrejskim mešetarima" u ranijim uvoznim aranžanima.

Ako pokušamo da damo prvu dijagnozu "Srbije posle Kosova" videćemo da je prva realna žrtva najnovije krize u stvari "evropski put Srbije" (ostvaren je, dakle, ključni cilj srpske desnice). Predsednik Srbije Boris Tadić verovatno ne deli to mišljenje i moguće da mu je plan da u ovom trenutku izbegne direktnu, čeonu konfrontaciju sa unutrašnjim antievropskim snagama (u kojoj su mu šanse na pobedu pod senkom kosovske secesije doista male), pa da se kasnije, kada nacionalni bes malo spadne, a ekonomske nezgode malo porastu, vrati politici evropskog pridruživanja. Naime, on verovatno računa da je promovisana borba za očuvanje Kosova, u suštini, šifra za borbu za očuvanje severnog Kosova, pa da će, ako se u tom pravcu ostvare "faktički rezultati", rehabilitacija proevropske politike biti moguća u dogledno vreme. Problem takvog plana je problem vožnje uzbrdo po klizavici - dokle god i miliš naviše, nije loše; onog trenutka kada kola stanu, ne možeš ponovo uzbrdo krenuti sa istog mesta, nego se moraš vratiti na početnu tačku, u bunar - pa, ajd Jovo nanovo.

Danas, 21.02.08.

Povezani članci:

• 1389

  U četvrtak uveče, 28. 9. 2006, u 67. sekundi fudbalske utakmice Crvena zvezda-Liberec, gledalac televizijskog prenosa mogao je da vidi neobičan, nabijen značenjima kadar. U prvom planu tog kadra našao se igrač Libereca Bilek, koji je razdragan, uzdignutih ruku trčao prema kameri, proslavljajući tako netom postignuti gol.

• Investicije od milijardu evra

  Ministar finansija je upravo proklamovao da je borba sa inflacijom završena i da se Vlada sada posvećuje novim ciljevima – državnim ulaganjima i otvaranju novih radnih mesta. Iz Vlade nema disonantnih tonova, iz čega bi se moglo zaključiti da je ovo stvarno najava njene buduće politike. Razmotrimo ovu inicijativu. Da je stvarno reč o takvom zaokretu, red bi bio da nam to saopšti premijer ili čitava Vlada u nekom važnom saopštenju.  

• Kosovsko raskršće

  Kosovo je, ipak, samo simbilična tačka razlaza svetske politike. Kosovski presedan biće, pri tom, uobičajena etapa u budućem razvoju međunarodnog prava, koje ponekad u sebe uključuje naročite slučajeve, poput kosovskog, ali i važno raskršće koje će međunarodne odnose, sa globalnog odlučivanja, vratiti u sfere nesporednih interesa, tamo gde se oni mogu ostvariti. 

• Moj plan za Irak

  Za razliku od senatora Džona Mekejna, suprotstavljao sam se ratu u Iraku i pre nego što je počeo, i okončaću ga ako budem izabran za predsednika. 

• Nacionalni investicioni plan je štetan

  Vlada Srbije je u jesen 2006. lansirala ideju Nacionalnog investicionog plana (NIP) u iznosu od € 1,7 milijardi, koji treba da se sprovede 2006-2007. Prema objašnjenju Vlade, NIP treba da posluži za podsticanje razvoja i zapošljavanja. U članku pokazujem da NIP ne samo da neće doprineti tim ciljevima, već i da je ekonomski štetan.