Nedavno sam se oko kamata, "sa patriotske pozicije", kao dužnik skupog kredita, raspravljao sa jednim bankarom iz ovdašnje banke evropskog naziva, koja istu tablu ističe i u susednim državama - Hrvatskoj i Bosni. Moja teza je bila da su kamate u Srbiji nepravedno znatno veće nego u komšijskim državama, to jest veće nego što je, po mom osećanju stvari, kod nas veći famozni "politički rizik", s kojim se ta razlika u kamatama rutinski objašnjava. On mi je odgovorio da Srbija ima najdinamičniju proizvodnju spoljnih, ali i unutrašnjih neprijatelja u regionu, to jest da se u njoj stalno zaoštrava ne samo "nacionalna borba" (koja uvek seje fašizam), nego i "klasna borba" (na koju pozivaju radikali protiv stranih i domaćih izrabljivača, a liberali protiv monopolista). Nemam ništa protiv, kaže bankar, ali bojim se da su kamate visoke i zbog toga.

Ima doista nečega u toj suvoj bankarskoj tezi. Pada mi na pamet, tim povodom, ona čuvena, elegantna definicija politike koju je izmislio nacistički sociolog Karl Šmit (suđen u Nirnbergu). On je svojevremno rekao da "politika počinje kada se odredi neprijatelj". S tim u vezi, smisao nasilja prema unutrašnjem neprijatelju, po Karlu Šmitu, nemoguće je odvojiti od pitanja državnog suvereniteta, kao pravnog izraza njenog jedinstva. Suverenitet u svojoj suženoj suštini on definiše kao pravo države na fizičke živote njenih građana, što uključuje i monopol na nasilje prema onima koji razbijaju državno jedinstvo. Ako se taj monopol na nasilje kod nas shvata u Šmitovom smislu, što je beznadežno bajato, onda smo, nedavno u Aranđelovcu, imali samo problem u tome što je on protivustavno bio "delegiran" jednoj grupi vladinih pristalica, to jest nezadovoljnih slušalaca Peščanika, koja je na preterano aktivan način, u odbrani ustavne preambule o Kosovu, vodila "borbu mišljenja" sa vladinim kritičarima. Međutim, neće biti da je tako, jer, sve je ličilo na fašističku akciju i to niko ne može da sakrije.

Morao sam, dakle, da od bankara prihvatim bar argument o sejanju fašizma, kao osovini političkog rizika u Srbiji, pošto sve ono što se nedavno dogodilo u Novom Sadu i Aranđelovcu liči na opasno delegirano "doziranje fašizma", što se obično završava katastrofom. Istina, događaji u oba grada su najavljeni, pa je organizovano nasilje nad "nacionalno destruktivnim elementima" zasad obavljeno bez težih telesnih povreda i "u prisustvu vlasti". I nije samo po sebi problem to što je, na primer, grupa od 300 nezadovoljnih "slušalaca Peščanika", ophrvanih strahom za egzistenciju srpske nacije, odmarširala iz Topole u Aranđelovac, sa istim bedževima, jednim vođom i jednom idejom, da spreči paradu "razmaženih" psovača svega postojećeg u današnjoj Srbiji, to jest tribinu "hulioca" na srpsku crkvu i tradicionalne duhovne vrednosti srpske nacije. Mnogo je veći problem što se, tokom "bitke za interpretaciju", jedan apsolutno jasan slučaj gaženja ustavnih prava i sloboda na fašizoidan način - smešta u ravan "borbe različitih mišljenja na nedozvoljiv način" (pa se podseća da su i omladinske demokrate razbili tribinu na kojoj je Đinđić trebalo da bude prikazan kao mafijaš). Po toj logici ispada da je u Aranđelovcu samo došlo do pogrešno izvedenog sukoba dva politička marketinga, a širi se "fantazma" o srpskom fašizmu. Patriote su navodno prekoračile "nužnu odbranu" - ali, treba osuditi obe strane? Međutim, svetska "fantazma" o srpskom fašizmu niti je propust u marketingu srpske politike, niti je sukob dva politička marketinga, nego je izraz realne zaostalosti države, njene politike i njenih vodećih društvenih ideja.

Zbog toga ono što se događalo u Aranđelovcu doista nije lako zakrečiti marketinškim "širenjem istine", pa ni objasniti nekakvim sukobima političkih marketinga, iako je marketinška delatnost poslednjih godina u strahovitom usponu u Srbiji, što napokon dokazuje i kampanja preko bilborda u Beogradu, preko kojih su u odbranu Kosova, rame uz rame s Koštunicom, Tadićem i Nikolićem, uključeni i Vašington, Linkoln, Čerčil, De Gol, Brant i Kenedi.

Naime, kada se pogledaju poslovni rezultati u poslednjih šest godina (između 2000. i 2006. godine), broj agencija i specijalizovanih preduzeća koja su registrovana samo za poslove na marketinškom tržištu povećan je sa 44 na 288 firmi, a njihov ukupan prihod povećan je sa 383 miliona dinara na 22,5 milijardi dinara - to jest za blizu 6.000 odsto. U ovim firmama je 2001. godine bilo zaposleno 755, a prošle godine 2.326 uglavnom visokoobrazovanih ljudi. Tako se sada u Srbiji može govoriti o marketinškom tržištu "teškom" oko 300 miliona evra godišnje (268 miliona evra 2006. godine). Neto prihod preduzeća u ovoj delatnosti, međutim, prošle godine bio je oko 64 miliona evra, a u odnosu na 2005. povećan je za preko 40 odsto. Relativno malo učešće neto prihoda u ukupnom prometu, kao i neto dobiti pre oporezivanja u tom neto prihodu (27 miliona evra), međutim, širi sumnju da se i ovde "pola pilo, pola Šarcu davalo".

Treba u gomili podataka iz koje vadimo ove cifre, a koju je objavilo Udruženje ekonomskih propagandista Srbije (UEPS) u pančevačkom marketinškom dvomesečniku TABOO (broj 31), uočiti da se i u Srbiji marketinška preduzeća obavijaju oko realnih centara političke i ekonomske moći. Na primer, od 50 marketinških i oglasnih agencija u Srbiji, 43 imaju sedište u Beogradu. Od 22 agencije za istraživanje tržišta i javnog mnjenja, 20 su u Beogradu. Od 23 agencije za odnose sa javnošću, 22 su u Beogradu. Od devet agencija za zakup i planiranje oglasnog prostora - svih devet su u Beogradu. Jednostavno, monopol na dizajniranje "političkog rizika" u Srbiji i na "širenje nacionalnih istina" sedi u Beogradu, pa se tamo mora i lečiti, a ne u Topoli ili Aranđelovcu.

Danas, 13.12.07.

Povezani članci:

• Anti – antifašizam

  Nakon sloma hladnog rata radikalno se menja kultura sećanja, a time i odnos prema fašizmu. Nova sadašnjica, koja otvara novu budućnost, uvek traži i novu prošlost.

• Antifasisticki skup u Novom Sadu

  Nepovjerenje prema svetu intelekta uvek je bio simptom fašizma, od Geringovog otvorenog stava - Kada čujem reč kultura, mašim se za pištolj, do česte upotrebe izraza kao što su degenerisani intelektualci, jajoglavci, jalovi snobovi, univerziteti su gnijezda crvenih. Službeni fašistički intelektualci uglavnom su bili angažovani u napadanju moderne kulture i liberalne inteligencije zbog izdaje tradicionalnih vrijednosti.

• “Peščanik” kao terminator pozorišnog srpstva

  Šta je, dakle, “kulturna politika” naših light-nacionalista? Unapred odbijam neznalački prigovor da takvi to i ne mogu imati: naprotiv, nacionalisti mogu da nemaju, na primer, “ekonomsku politiku”, ali ona “kulturna” im je alfa i omega, jer se kod njih sve vrti oko pitanja “identiteta”, naravno, specifično žanrovski shvaćenog. Pravi “teror kulture”, što bi rekao Ivan Č, još jedan od onih Palih sa JDP-ovog “stejdža”. Mislim, nisu pali sa stejdža nego su pali i propali više onako metafizički. A to je, znamo, mnogo dublje i teže za vađenje.

• Bespuća srpskog antifašizma

  I danas je antifašizam odnos prema svetu (civilizaciji), političko i moralno uporište demokratije i slobode, a ne obično prisećanje na tužne i trijumfalne trenutke nedavne prošlosti. Tadašnje velike podele i danas su linija razgraničenja, jer ni opasnost od sličnog nasilja nije konačna prošlost ovog nesavršenog sveta. Nisu ni tada, kao ni sada, frontovi bili "čisti" i nepromenljivi, niti se radilo o prostoj podeli na dobro i zlo. Nacizam, fašizam, rasizam, pokazuje se i kod nas, nije otrovno rastinje bez korena. Ali kod nas se, nažalost, nacizam diže iz mrtvih.

• Dan ponosa

  Homofobija je mesto iskazivanja opšte mržnje prema svima sa kojima se ne slažemo, koje ne uvažavamo ili sa kojima želimo da se politički obračunamo.