Lidera iz milošte Srbi zovu Grobar. Nadimci morbidnog zvučanja su česti kod nas, ali sam je radikalski prvak tome kumovao – jednom je u dvorani skupštine kazao da mu je to bilo zanimanje u komunalnom preduzeću grada Kragujevca. Ispod naših imena kriju se potisnuti nagoni i najuzbudljivije životne želje i nedosanjani snovi. Onaj ko je brižljivije čitao spise slavnog bečkog doktora, S.Frojda, zna da je psihoanaliza ozbiljna nauka. Posebno su zanimljive političke implikacije Frojdovog otkrića.

U više navrata je radikalski prvak pod kupolom visokog doma, u srpskoj Dumi, nudio spiskove neprijatelja koji razaraju nacionalne ustanove. To su pravi spiskovi sa punim imenima i prezimenima. Zanimljivo je da je na spisku srpskih neprijatelja na prvom mestu jedan etnički Rus, a ne Srbin – to je Mihajlo Mihajlov, poznati borac protiv totalitarizma XX veka. Niko nikada nije reagovao, a državni tužilac je to trebalo da čini po sili zakona. Ne, niko ni reči i to se ponavlja i u ovoj predizbornoj kampanji sokoli druge radikalske bojovnike. Neki božiji stvor, koji se potpisuje kao Zoran Krasić, to jasno kaže (Politika, 16.03.08.): „ Moja životna želja je da postanem upravnik zatvora. Ja bih znao kako da resocijalizujem zatvorenike iz DS-a. Što ja mogu da ih resocijalizujem, to niko ne moze.”

Tu smo gde smo – čekaju nas logori i robijašnice u toj najsavršenijoj od svih palanki, koja bi bila radikalska Srbija.

Umesto odgovora, neka ova radikalska perjanica načas sedne na legendarni kauč doktora Frojda.

Potisnuti nagoni i instikti – to je polazište u teoriji glasovitog bečkog doktora S.Frojda – oni hoće zadovoljenje, iako su izvan sfere uticaja volje i razuma. Životne želje postaju breme koje pritiska i deformiše ličnost. H. Markuze i V. Rajh su – a sa njima škola frojdomarksizma – tu terapiju širili po principu oslobađanja nesputanih instinkata i želja u smeru totalno oslobođenog Erosa, koji će biti temelj budućnosti ljudske zajednice. Eros i civilizacija H. Markuzea je jedno od najinspirativnijih dela minuloga veka. Iz daha te utopije su izašli “šezdesetosmaši”.

No, vratimo se S. Frojdu i njegovom kauču: nagon agresivnosti, i kada je potisnut, izbija i to posebno kod osoba naklonjenih autizmu, bez šire kulture, uglavnom. On se manifestuje najčešće kao osećanje krivice i manje vrednosti. Ličnost ne nalazi objašnjenje, jer životna želja traži realizaciju. Boli i muči do razmera opsesije i destruktivnosti, koje ugrožavaju mali palanački um. Taj sindrom je bečki doktor analizirao i na primerima javnih ličnosti. Oni traže „najkraći put“ za rešenje mučnine koja ih pritiska. Neuroza i potreba za govorom mržnje su prateće pojave ove krize. Ovaj fenomen je S. Frojd označio kao Das Unberhagen in der Kultur. Knjiga je kod nas prevedena pod dobro nađenim naslovom – Nelagodnost u kulturi. Misli se zapravo na civilizaciju. Ličnost koja tako razrešava problem životne želje je agresivna, seje govor mržnje do primitivnosti i sanja o logorima i torturama. San o svemoćnom policajcu postaje ideal palanačke političke perjanice. Potisnuti nagoni ne idu smerom sublimacije koja se okončava u nađenom pozitivnom idealu.

Još su sveti oci i učitelji Crkve to znali – ličnost beži u bolest i opredeljuje se za zlo. Taj „izbor zla“ je problem, jer Neko kažnjava takve i slične osobe nesposobnošću da razlikuju dobro i zlo. Takva osoba će se iskazati u torturi i logorima. To joj je životna želja i izvor sve muke. Jer, iz civilizacije se pobeći ne može. Govor mržnje je jedina uteha opsednutoj ličnosti. Osnovna ideja S. Frojda kod nas u narodu postoji kao - u običaj uzeta riječ, kako je Vuk Karadžić nazivao poslovice, i taj iskaz u kolokvijalnoj upotrebi glasi: Da nema uljudnog sveta oko njega, taj bi se kao goveče o drvo češao.

Taj agresivni totalitarni duh palanke je najprisutniji u palanačkom neotesanom političaru. On seje mržnju, psovkom nadoknađuje nemoć i javno besedi o zaverama. Tako se iskazuje „životna želja“ o kojoj govori ova radikalska perjanica pod kupolom visokog doma skupštine Srbije.

Biografi J. V. Staljina, posebno oni koji su ga lično poznavali od detinjstva i rane mladosti, beleže jednu neobičnu zgodu iz njegovog života – da je doktoru Frojdu to bilo poznato, sigurno bi napisao i drugi deo glasovitog dela koje smo pomenuli. To bi bio novi prodor u svest i podsvest palanačkih neuspelih političara. Životna želja mladog Džugašvilija je bila da postane pesnik – sačuvano je nekoliko pesama koje je objavio u književnom listu Iverija i one su zaista vredne da budu analizirane. Frojd je to činio na primerima književnih dela – analizirao je dela F.M. Dostojevskog. Staljinove pesme potvrđuju Frojdove nalaze i objašnjavaju kobne posledice kojima je obeležio istoriju Rusije. Diktator je toj zemlji utisnuo pečat zla iz sebe, iz svoje agresivnošću slomljene ličnosti.

Mladića je mučilo kako da ostvari svoju životnu želju i u jednom momentu se sve zaplelo do paroksizma biti ili ne biti. Nosio je sa sobom sveščicu svojih stihova i patio je, sumnjao je i odlučio da sve stavi na kocku sudbine. Odlučio je da pesme odnese najvećem kritičaru gruzijske moderne književnosti, čoveku velike kulture i istančanog smisla za analizu umetničkih dela. Bio je to autoritet poput V. G. Bjelinskog kod Rusa ili J. Skerlića kod nas. Ako mu on kaže – razmišljao je mladi Staljin – da je to poezija, ostvaren je san i ući će na velika vrata u književnost i biće potvrđen. Ako mu pak kaže da tu poezije nema, baciće pero i okaniće se opsesivne želje.

Veliki kritičar mu je zakazao razgovor kroz nedelju dana i Staljin se pojavio u određeno vreme u kabinetu ove nesporne veličine. Kriza duševna je bila na vrhuncu i prema onome što znamo, veliki kritičar je nesuđenom pesniku kazao sledeće – da mladiću, iz ovih pesama izbija bujna snaga i nepojamni prkos prema svetu, ima u njima neobuzdane mrznje i gneva, no emocije su sasvim ugušile iskreni dah lirskog subjekta i nema ovde poezije. Pođite u stihiju političke borbe, tamo to ide i u toj stihiji ćete naći sebe. Ostalo znamo – obijanje državne banke radi novca potrebnog partiji, družine koje po kavkaskim klancima operišu u ime „viših ciljeva“.

Tako je veliki kritičar „skrivio“ sve ono što oličavaju Staljin i staljinizam. Kriza se nije mogla rešiti drugačije. Bečki doktor sa svojim učenjem i ovde bi bio u pravu.

Valja ga čitati, kao i F. M. Dostojevskog.

Povezani članci:

• Šta se to događa

  SPS ulazi u koaliciju sa DS-om, DSS bledi i nestaje sa scene, a radikali se cepaju, ništa manje nego na pitanju pristupanja evropskim integracijama. Šta se to događa?

• Ćutanje pred objavom rata

  Radikali su došli kod predsednika Vlade i predložili mu da ponovo objavi rat celom svetu. Još jedan rat. Rat sa izvesnim završetkom. Majke i očevi izvadite pogrebna odela. Mladost ćemo opet ili sahranjivati ili ispraćati u inostranstvo. I jedno i drugo ići će na dušu ne samo uvek spremnih izvođača krvavih radova već pre svega na račun višednevnog ćutanja Vojislava Koštunice.

• Beleška o orijentaciji

  Pod uticajem dve suprotstavljene sile – unutrašnje, koja je bila u zavadi sa stvarnošću i spoljašnje, koju je proizvodio Tadić – Radikali se nisu naprosto rascepili, nego su popucali, kao grnčarski sud.

• Bogobojažljivi i radikalima skloni

  Nedavno istraživanje javnoga mnenja pokazalo je da većina gradjanki i gradjana Srbije sebe smatra religioznim, a nedavni izbori pokazali su takodje da većina gradjanki i gradjana Srbije misli da je za vodjenje države najpodobnija stranka čiji se vodja nalazi u zatvoru, optužen za najteže ratne zločine (genocid), čije su ideje manje-više iste kao i one koje su odvele u rat odnosno napad na Sloveniju, Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, i čija se politička (skupštinska) efikasnost dosada pokazivala uglavnom u svadjanju, beskonačnom zauzimanju vremena za disksusiju, prostaklucima, vredjanjima, nesavladivoj količini gluposti, i jezičkoj nesposobnosti. U nedavnoj prošlosti, dotična stranka je sudelovala u nekoliko navrata u vladama SPS-a, i to u najgorim vremenima za većinu gradjanki i gradjana. Možda je potrebno setiti se i detalja da je vodja stranke otišao u Hag »dobrovoljno« u sumnjivo kratkome vremenu pre ubistva premijera Zorana Djindjića...

• Greh Tomislava N. ili: o limitima nihilizma

  Po svemu sudeći, Tomislav Nikolić je postao novi Dragan Marković Palma. Ne «formacijski», nego ideološki, što je, uostalom, mnogo važnije.