|
Ulice Beograda zasute su obilatom količinom soli koja se
izmešala sa prašinom, sivobele su, kao i prljavi automobili. Po njima
jurcaju horde nezadovoljnika koji lome toponime pred kojima inače
čekaju vize, u kojima inače statusno navaljuju na hamburgere i
fritezirane krompire, ili, "u okviru porodice" kupuju, pogotovo ukoliko
je u dodacima dnevne štampe objavljeno da je "tamo", u "Merkatoru",
nešto jeftinije.
Jad i nasilje kotrljaju se prašnjavo belim ulicama. Na kojima se jasno izdvajaju tamnoplave, teget, uniforme policajaca.
A moglo je biti tuge.
Ne,
evo prilike da se dokaže kako smo, oduvek, bili u pravu. I da se preti
svakom disonantnom mišljenju ne o pitanju integriteta države, već o
pitanju slaganja ili neslaganja s politikom koja je vodila državu. I
koja je suodgovorna. Evo nevinih i čistih, posle svega u čemu su
učestvovali. Jeste, moguće je da i ova tragična radnja ne izaziva nešto
više nesreće, digniteta, koncentracije, odgovornosti, organizovanosti,
usredsređenja, pa i asketičnosti, sumiranja, manje naracije,
ispovedanja, propovedanja.
I pretnji. Jer, nikako
ne bi valjalo, i verujem, jer to je reč dana, "verujem", da širenje
straha, cenzure i autocenzure, neće doneti ništa valjano, i ništa
dovoljno ozbiljno za ono što je ovoj sredini zadato da rešava.
"Verujem",
jer vidim da je nekima veoma ugodno da se nađu usred istorijskih
rekonstrukcija i proslava sa igranjem, pevanjem i pucanjem, sa horovima
i popovima, uz prisustvo dvora, nakon čega na javnom servisu kreću
ženske prikaze u "građanskim" odeždama iz devetnaestog veka, pa se šeću
poljima i po kućama, pa se tu živne i krenu neke gomile literature, pa
se hoda dižući se na prste, pa je tu pesma i igra, i hleb se vrti među
prstima, pa se lomi nadvoje. Lomi se nadvoje.
Ali
se ništa ne da rekonstruisati, rekonstrukcija je mrtva i u pozorištu i
u stvarnosti. A hleb treba napraviti od sve skupljeg žita.
Nikakve
vajde nema od dizanja atmosfere kao u vreme intervencije Nato, kao što
nije bilo vajde ni od svih analognih situacija sa tekovinama režima
Slobodana Miloševića, sa propuštenim prilikama stvarnog, realnog
suočenja sa identitetom i integritetom građana. S ponosom koji se ovih
dana kotrlja ulicama.
Ono što svakako neće moći,
a to je da se pojam Evrope izbaci iz dnevne i strateške upotrebe. Da se
okruži jeresi i progonom, jer to niti je stvarno, niti u tome pomažu
netačne istorijske rekonstrukcije. Nije oduvek bilo tako...
Pa
hajde onda građanke i građani, dame i gospodo poslanici, drugarice i
drugovi, da budemo, evo, na nivou Izraela, ni oni baš tačno ne znaju
gde su im granice, sem one prema Egiptu.
Pa hajde
da se setimo kako su Englezi prepoznali partizane kao saveznike, između
ostalog zato što su se ovi svakog jutra umivali, češljali i brijali
kako god su znali i umeli.
To priznanje englesko, i
američko, i sovjetsko, usledilo je ne samo zbog pojavnosti, već što
urednost na sebi i oko sebe govori da si centriran na ono što je
najvažnije i da se boriš za to. U tome je tajna uspeha
Jer,
stvorene kao odgovor totalitarizmu, Ujedinjene nacije nisu
jednodimenzionalne, one znače i integritet ljudskih prava pojedinačno.
Da sredimo ovaj neviđeni lom po kući otpočet jako davno, koji nismo uspeli da sprečimo ni tada, ni tada, ni tada.
Možda
sada. Suviše je malo mostova i gužva je suviše velika, da bismo na tim
mostovima igrali. Moramo da prođemo, živi ljudi nisu dokazni materijal
za mrtvu politiku. Ne zemlju, ne državu, već politiku. Pogotovo ne iz
usta onih koji su odgovorni.
Pa ako ne možemo ovde
da gajimo pomorandže, možda možemo nešto drugo, a pre svega da
artikulišemo šta se to zapravo "dogodilo". Možda je to što se
"dogodilo" od važnosti i za druge, a pre svega, za nas. Jer je to ono
što se ne prodaje, to je ono što se daje i sebi i drugima. Dosta
otimanja istorije i stvarnosti kao dokazivanja legaliteta i
legitimiteta.
Slobodno poklonimo saznanje. To je privilegija.
Danas, 20.02.08.
Povezani članci:
|
