S velikim oduševljenjem jedan deo naše štampe između prvog i drugog kruga izbora objavljuje kako će slavne ličnosti holivudske kinematografije organizovati proteste protiv najavljivanog američkog priznanja jednostrane nezavisnosti Kosmeta, pa kažu kako "srpsku stvar" pozdravljaju Džordž Kluni, Tom Hengs, Majk Daglas, Robert de Niro, Džoni Dep... Pa onda kažu kako je to rezultat lobista i lobiranja, pa se onda tu pominju i neke pare.

A zamislite da kažu kako pomenuti artisti imaju i neke principe, kao na primer da su protiv ugrožavanja Ujedinjenih nacija i da kritikuju svoje vlasti zato što današnju svetsku organizaciju hoće da svedu na Ligu naroda iz koje Musolini i Hitler izlaze, e ne bi li jednostrano vodili okupacione ratove. Zamislite koliko bi propagandno bilo efektnije navoditi da zastupnici "naše stvari" čine to po svojoj slobodnoj volji i zbog odbrane demokratskih principa, umesto principa vlasti i sile.

Pa, šta zastupaju borci za "našu stvar". Oni isti što su to činili povodom Miloševićevog izručenja Hagu kažu kako je u pitanju interes. To kažu uvek kada je u pitanju rasprava o pravdi, kako je korisno da se Mladić nađe u Hagu - zbog zajmova, kredita, investicija.

Sto hiljada puta možete reći kako to ugrožava integritet i ponos "naše stvari", integritet i ponos naroda, kako takva logika jeste logika sramoćenja, logika ponižavanja "našeg čoveka" i kako takva logika omogućava Radikalnoj stranci i Tomislavu Nikoliću da u svojoj izbornoj kampanji istakne ponos i neponižavanje. Isto kao što dozvoljava i da se "promene" otmu.

Promene su "najotetija" stvar od postoktobarske demokratije. Promene, a ne petnaest posto teritorije. Otetost promena, između ostalog, kada je o kinematografiji i "našoj stvari" reč, dovode do "Kustendorfa", strane reči za "Kustingrad", zakonomerno prema Deltasitiju, a ne Deltagradu. A sve skupa do kolonije, zato što se tako brani "naša stvar". Tako što se brani vlast, a ne stvar, tako što se hoće reći da smo mi pametno dali pare, bili smo tako pametni da se naša stvar izlobira, pa ako ima i toga, ćuti malo da bi ljudi mislili da su branjeni iz uverenja. Jer sečeš granu na kojoj sediš, jer će malo morgen stići investicije ako radiš za stvar onih koji će prvo, recimo i prema ovdašnjoj rezoluciji uvesti vize za strane državljane, pa i privrednike, pa i ambasadore, pa time i vize za te proklete pare, koje onda neće moći da zaradi taj isti narod, ta ista "naša stvar". Jer ćeš biti zatvoren, sa "punima kao brod".

Stotine stvari se može reći kako i zašto može doći do najvećeg "s...", kako bi to rekao ne samo Petar Luković već i Alfred Zari, a i Staša Vinaver, budući da se ovde pitanje žanra lako pomera iz satire u vreme sedamdesetih i osamdesetih u tragediju devedesetih, pa u savremenu farsu, pa ponovo u moguću tragediju. Koju će da vode mrtvozornici oko kupoprodaje "junaka". I zato su teške i "nepristojne" reči istinite reči, svojstvene žanru koji se igra.

Dok će ona devojčica iz govora Borisa Tadića u Savetu bezbednosti nastaviti da tamo piše svoja pisma, jer smo zaboravili na Atlantsku povelju, unutar koje se raspravlja i "naša stvar". Sa svetom. Sa drugima. Svaki dan, oko svega, jer to je demokratija. Ta rasprava, svuda na svetu i ovde, svaki dan.

Šta hoću da kažem? Da sam se rodila u vreme u kome je ova zemlja rekla "ne" Josifu Visarionoviču Staljinu. I da će sada svi oni koji su životom i stradanjem platili takvu odluku biti, u stvari, gasovod sa Koraksove karikature. Dakle, možda neće biti plina, ali će biti gasovoda, i para iz gasovoda.

Je li to neponižavanje, je li to ponos? Da to nije "otimanje"? Ne teritorije, već istorije. Koja je i naša teritorija.

Uvek neodoljivi Bora Todorović je u izbornoj noći, na zapažanje da je atmosfera slična onoj u vreme vere u reformiste iz devedesetih, rekao "Ne, ne podseća na devedesete, već na četrdeset i prvu."

Znano je, sve što ne učine građani i slobodni ljudi učiniće uniformisani, oni u istim odelima, bile to uniforme, trenerke, ili majice sa i bez sakoa sa likom i delom vođe.

I onda neće biti diskusije, biće naređenje i izvršenje.

To će biti promena. "Kada budem vladao", neoprezno je izrekao vođa lepo obrađen u fotošopu, a drugi je plakao uzbuđen odobravanjem "mase". Da li ste to možda već nekada i negde videli, da li ste takve promene već doživeli u daljoj ili u bližoj prošlosti?

Imate li oči da gledate. Imate li uši da slušate.

Dakle, kampanje su jedno, a stvarnost, stvarnost je, ipak, nešto drugo. Stvarnost je ta kojom se menja i koja se menja. A ne vlada, kao što se ne vlada ni izbornom voljom građana, u toj izbornoj volji pojedinca, a ne grupe, ni trupe, jer u slobodnoj volji građana je i ponos i teritorija. I neponižavanje i suverenost. I promena.

Danas, 23.01.08.

Povezani članci:

• Anti – antifašizam

  Nakon sloma hladnog rata radikalno se menja kultura sećanja, a time i odnos prema fašizmu. Nova sadašnjica, koja otvara novu budućnost, uvek traži i novu prošlost.

• Galeb na krovu

  Centralna tačka otpora reformama i evropeizaciji premestila se na zaustavljanje demilitarizacije.

• Inscenacija iz Staljinovog doba

  Postoje različiti oblici stabilnosti. Drvo je stabilno: ono živi, neki njegovi delovi odumiru, drugi izrastaju. To je stabilnost putem promena. Naša stabilnost, nasuprot tome, jeste stabilnost mrtvačnice u kojoj preminuli uvek leže na istom mestu sa žutom ceduljicom na nožnom prstu. Ništa se ne pomera, sve je beživotno. Ali zato svi znaju gde se mogu naći ceduljice i gde su smešteni leševi. Stabilnost na ruskom znači da politika ne postoji i da vlada atmosfera slična onoj u pretincu hladnjače.

• Istorija i individualizam

  Ne znam kontekst u kojem je Marti Ahtisari izjavio ono što mu se pirpisuje da je izjavio. Pretpostavljam da se raspravljalo o kolektivnim pravima i odgovornostima Srba i Albanaca u Srbiji i na Kosovu. Možda bi u kontekstu povećane osetljivosti na shvatanje o kolektivnoj krivici moglo da se razmisli da se kolektivizam odbaci ne samo kada je reč o odgovornosti, već i kada je reč o pravima.

• Istorija neprijatelja - razgovor sa Gil Anidjarom

  Gil Anidjar je profesor na katedri za komparativnu književnost na univerzitetu Columbia u Njujorku. Tokom aprila Aniđar je bio u poseti Beogradu, Sarajevu i Prištini, na promocijama svoje knjige Jevreji, Arapi: istorija neprijatelja, Beogradski krug, Beograd, 2007.