|
Odnekud, a verovatno iz stalnih razgovora sa znanim i neznanim
prijateljima i neprijateljima, ne toliko iz čitanja novina i gledanja
televizije, zavuklo mi se u podsvest da bi danas, budući da je još
nekoliko tenutaka do izbora, trebalo reći nešto posebno, nešto
razdrmateljno svima onima koji nekako ukočeno čekaju šta će se dogoditi.
A
dogodiće se ono što već dugo nazivaju događanjem. Kao što pakao zovu
krizom. Svi oni koji pitaju, a smučilo im se, neodoljivo podsećaju na
skijaše koji su digli ruke od štapova i čekaju kada će da zagrle drvo,
ili na vozače koji počinju da ciče i stenju dok je sve izvesnije da je
udes neizbežan. I da je glava u torbi.
Pa se kaže
umor, pa se kaže zgađenost, pa se kaže neispunjenost, pa se kaže
prevarenost, izneverenost, razočaranost, nesigurnost, nestabilnost,
neizvesnost. I sa svim tim neka nada da ćemo se ipak prošvercovati, da
to što u rezoluciji piše ipak neće biti primenjeno, ne bar kako piše,
jer ovde ništa nije kao što piše, već, na primer, neće ostati ovde
ambasadori država koje priznaju nezavisnost Kosova, već neki
predstavnici, atašei, neko, svejedno kako će se zvati, a onda možda
neće preko granica puštati pet kamiona ili automobila, već samo dva ili
tri, ali nekako će taj jedan biti onaj u koji ću baš ja smestiti svoju
robu ili sebe. Nade se polažu u neku vrstu švercovane politike i
švercovanog života koji će se povlačiti između različitih
onemogućavanja i zabrana.
Pa i ona tabla za
automobile, ona što ima oznake Srbije i četiri ocila, i ona je, ko zna
zašto, ili možda opet podsvest, crnim uokvirena. Kao nekakva osmrtnica.
Pa razumem da ti neko drugi nešto nameće, ali zašto sam sebi to činiš?
Zašto se uokviruješ, ograđuješ, zašto sam sebi neprekidno crtaš granice.
Priznajem,
teško se spava, tako uokviren, jer je valjda čovek u najmanju ruku
"bačen u svet". I ma šta svi ideolozi, sveštenici i analitičari
govorili i pisali, konačan. E, pa od te nesanice jutros rano otidoh
pred Hram kod Narodne biblioteke da vidim kako je izvedena neuobičajena
akcija čišćenja grada šmrkovima, sinoć najavljivana kao udarna vest na
javnom servisu. Sve uz Autokomandu. Jer, stalno živim u nadi da ćemo
jednom očistiti onaj sloj blata ili prašine, bolje rečeno prljavštine
sa najrazličitijim otpacima, opušcima i celofanima koji se smestio
između kolovoza i trotoara. Taj sloj svojevremeno je bio
karakterističan za neke od takozvanih istočnih zemalja, odajući gde su
zapravo granice. I šta ću, i dalje imam neodoljivu potrebu da uzmem
jedan šmrk i da perem ulice, a naročito ivice i uglove, naročito ispod
tepiha, naročito tamo gde malograđanin misli da se ne vidi. Naročito
tamo gde se nešto švercuje, gde mislimo da "može da prođe", i gde "neće
biti problema".
Ali, problema neće biti i sve će
biti pod kontrolom - ako ne bude ničega. Pa šta, i Albanija je živela u
Evropi godinama, pa šta, kada sam pre nekoliko godina bila u Skadru,
tamo uopšte nema trotoara, samleveni su u tom nekada prekrasnom gradu,
nekadašnjoj velikoj luci.
 I
nije u pitanju da su samo investicije bitne, da budemo poželjni za
ulaganje, već je u pitanju svest, ili pojam o tome da sve može biti
drukčije, da svi mogu ne samo da putuju već da se kreću, kroz prostor i
kroz vreme. Pa niko, ni najljući denacifikatori, nisu naneli taj stepen
poniženja i obamrlosti naroda kao njegovi najveći zagovornici,
"domaćini", "hazjajini", teritorijalisti i "suverenisti".
Oslobodite
nam put, mičite ove redove izbezumljenih ljudi ispred ambasada i
konzulata. Prestanite sa tom kontinuiranom izgradnjom istovremeno
arogantnog i inferiornog čoveka koji ne zna da li da poljubi, ili da
ubije svakog kapoa ili telohranitelja koji mu se ispreči na put. Čoveka
koji vozi mercedes, jer to imponuje, ali su mu gume ćelave, jer nema
para da ih promeni, i udariće u šta god i koga god stigne.
Posle
5. oktobra 2000, dok su bodigardovi koštali blago i dok su se
uobičajeni posetioci inostranih radnji, radnji iz međunarodne
zajednice, posakrivali, potražnja preporuka za studije ili rad u
inostranstvu bila se smanjila. Ugledni mladi lekar odbijao je da
naplati lekove mojoj švedskoj prijateljici, napominjući da ih je iz
njene zemlje i dobio. "Imam brata u inostranstvu, hteo sam i ja da
odem, ali ostao sam, mislim da mogu ovde nešto ozbiljno da učinim",
rekao je.
A onda, a naročito posle ubistva
premijera Đinđića, ponovo su počele molbe za preporuke. Iskreno rečeno,
što u šali, što u zbilji, ovih dana čujem jedan ozbiljan broj ljudi
koji se nose mišlju da promene adresu.
No,
prethodno - budući da desnica uvek regrutuje, a levica bi trebalo da
obrazuje, uprošćeno govoreći, naravno, i dok se centar mrda ka Evropi i
od Evrope, i dok ona priča o magarcu može da postane stvarna, kao i
mnoge druge anegdote i vicevi, to smo već videli, zar ne, sve je to
postalo stvarnost za hiljade građana, rđava stvarnost - za sve
pristalice evolutivnog puta postoji još mogućnost da izaberu. Hoćemo li
da se krećemo, postojimo i živimo, ili ćemo da se švercujemo?
Nećemo da se švercujemo, hoćemo da se oslobodimo. Od straha da se oslobodimo.
Danas, 16.01.08.
|
