Niko ne može poreći da se nalazimo u nekom bolesnom periodu, u jednoj etapi istorije, morbidnoj, uz toliko nejasnoća, zamršenosti i skrivenih značenja svet ponovo izlazi iz zgloba, kao u vreme Hamletovo.

Jedan hrvatski general, optužen da je srušio most u Mostaru, branio se nedavno pred sudom u Hagu velikom žonglerskom rečitošću, u tom nastupu bilo je govora o ko zna čemu, osim o gradjevini, porušenoj njegovim topom. To smo već naučili: svaki predmet može se prikriti, zakrabuljiti, izvitoperiti, ukoliko za ovo postoji dovoljno naivna, gotovo maloletna publika.

Jedan pesnik, promotor srpske udovice Mire Marković, prišao mi je onomad, na nekom skupu u Berlinu kao starom prijatelju, smatrajući da sam epizodu sa bivšom vladarkom Srbije zaboravio ili da za nju nisam čuo. Ljudi računaju na našu vlastitu glupost ili se ponašaju kao debelokošci, šta je bilo, možda nije ni bilo!

Onda ovaj austrijski pisac, isto toliko privržen zlikovačkoj porodici diktatora Miloševića kandidirao se baš u taj čas za golemu književnu nagradu nemačkog jezika. Primao je on tim povodom dobrohotne novinare u svojoj pariskoj bašti ili u raskošnom madridskom hotelu, sve je bilo u golemoj uzvitlanosti, manje oko njegovih rukopisa, mnogo više oko njegovih shvatanja i postupaka, čelična mašinerija industrije reklame mlela je sve pred sobom.

Imao sam tih dana jedno vrlo zazorno osećanje. Izdavački koncern ovog pisca (a to je rodna kuća i mojih knjiga) taj čas potrošio je golemu sumu za nevidjeno veliki oglas, skoro poster, u čast Handkeovih sveukupnih dela. Strahovao sam od utiska koje mnogi ljudi mogli su u tom potezu videti. Šta da su nepotkupljivi pojedinci naše sredine, prosudili da taj golemi papir (nekim slučajem otisnut u crnom), ima svojstvo grobnog pokrova nad tolikim žrtvama, što ih upravo njihov autor prikriva? To naši zajednički urednici svakako nisu mogli imati za cilj. Nije li to samo jedna omaška u hvatanju, u sasvim Frojdovom smislu? Kao kad ruka koja hoće da dohvati bilo šta, obori usput nešto drugo. Jer naše ruke drhte u toliko slučajeva, mi, ljudi, rasa smo koja drhti, mi smo narod drhtavaca. Ja sam drhtao sam od loših tumačenja jedne, naizgled sasvim utilitarne, komercijalne, praktične, trgovačke akcije. I pomalo se stidim.

Mislim da je stid jedna vrlo dragocena osobina, danas zanemarena. Pesnik o kome ovde govorimo nema to osećanje. Kad tamo, nad kovčegom srpskog diktatora zaboravio je u kakvom društvu narikača našao se. Stojeći pored šefa ruskih boljševika, kraj njihovih zadrtih generala, kraj srpskih četničkih vodja, optuženika za najteže zločine na privremenoj slobodi, kraj sumanutog američkog advokata, antisemite i branitelja tolikih mračnih individua, u kolopletu primitivnih, retrogradnih, nazadnih, polupijanih palančana, provincijskih mitomana i nadripesnika. Ne ruga li se povijest svaki čas svojim protagonistima, kada ponekad ujedinjuje osobe nespojivih shvatanja, samo uvek podjednako retrogradnih? Podsećam se na fotografije iz vremena Drugog svetskog rata, mislim na bratske skupne snimke ustaških koljača, nemačkih i italijanskih okupatora, rame uz rame sa četnicima koji su zastupali kraljevsku vladu Jugoslavije, izbeglu u London. Ova žalosna skupina, uslikana na pogrebu srpskog diktatora u Požarevcu jedna je takva koalicija negativnog, samo šta onde tražio je jedan pesnik evropskog značaja?

Pokazalo se da je to kažnjivo, lepra lošeg ukusa prenosi se kao i kijavica. Jer uz glupavo kvazilirsko naricanje pročitanog lamenta diktatorove udovice, uvek opsednute zalascima sunca i cvrkutanjem ptica, došao je jedan prilično labav lament velikog austrijskog poete, tanke inspiracije i sasvim jeftinih zamisli. Možda ovoj profanaciji značajnog autora doprineli su nehotice i neki njegovi intervjueri, primetio sam kako ovi katkad nastoje da pesnika s kojim razgovaraju, smeste u okvir prirode, medju bilje i cveće, na nekakav proplanak i u šumarak pun miline i prolećnog ushita. Moguće da se u takvom dekorumu onda lakše raspravlja o krvi, smrti, ratu i njegovim žrtvama.

Ostaje ipak nejasno kako priličan broj uglednih, pametnih i uvaženih osoba upravo u Handkeu vide neku vrstu žrtve, martira, svetog Sebastiana savremene literature. Tako ti njegovi branitelji skupljaju dobrovoljne priloge u vidu sućuti, njihova škrabica za crkvene milodare puni se tim humanitarnim sitnišom kao da njihov štićenik (koji želi da postane tutor) tavori u negvama nekog represivnog režima, u kućnom pritvoru jedne totalitarne sredine, u nekom psihijatrijskom azilu, mada sasvim mentalno zdrav. Moglo bi se učiniti da je Peter Handke stanovnik Brežnjevljeve Rusije, da se koprca u kubanskom reštu Fidela Kastra, da prenosi kamenje u staljinskom logoru, nedge na Kolimi.

Čovek kadkad pomisli da je lud pred ovolikom popustljivošču. A kako je uvaženi dizeldorfski žiri doneo svoju odluku netom pošto je kandidirani pjesnik vratio se sa diktatorovog pokopa, pitam se da li se to uopšte dogodilo, ili je boravak u Požarevcu samo naša fantazija? Da li je dakle onaj most uopšte porušen, hoću reći da li je jedna regresivna armija uopšte napala svoju zemlju, da li je taj režim uopšte razorio budućnost vlastitog naroda, da li su iz tog naroda potekli najteži zločinci posle Drugog svetskog rata, najposle, da li je pesnik Handke uopšte ikad taj režim branio, zastupao ga, prikrivajući njegovu pravu obrazinu? Nema medjutim, spasa, sve ćemo počistiti pod tepih, ceo prostor oblepićemo dekorativnim slikarijama kao kod popravke neke zgrade, jer naravno, Brutus is an honourable man.

Vreme je, možda, da već jedanput razmotrimo teško razumljivu temu disedentstva, sve zamke koje decenijama u toj sferi postoje. Jer biti disidentom postalo je tokom decenija zaštitni znak, ne samo za pobornike slobode, no i za gomilu manipulanata, lažnih proroka i polutalenata, biti progonjen ma od koga načinilo je čitav jedan zanat, celu jednu profesiju. Prošla su, na sreću, vremena u kojima Mandeljštama transportuju u stočnom vagonu prema nepoznatom lageru, a Babelja ili Piljnjaka naprosto pojede staljinska pomrčina. Blaža varijanta dolazi kasnije, kada Saharova drže u kućnom pritvoru a Josifu Brodskom ili Solženjicinu vele: “Marš van!”, iz sopstvene zemlje. Disidentstvo se potom veoma razvodnjilo, upalo je u neku vrstu inflacije, svako ko je napisao jednu ili dve strofe protiv mesne vlasti dobio je onu markicu koju dobija ptica, i nadalje slobodna, ali čiji let pomno će pratiti ideološki ornitolozi.

Dok razgovara sa mnogobrojnim žurnalistima na lepim mestima našeg sveta, tako je Handke jedan primerno elitni disident, jedan otmeni izgnanik, jedan luksuzni odmetnik. Da li se u njegovu odbranu morala mobilisati teška artiljerija naše inteligencije, ili ona vrsta karitativne akcije kojom Brižit Bardo želi da sačuva pingvine?

Postoji jedna manija u savremenoj javnosti, manija davanja publiciteta negativnom. Svet je ludo radoznao da ugleda lice nekog davitelja dece iz Holandije, ljudoždera iz Rusije ili samo upornog zastupnika neke sekte koju progoni odredjena vlada. Potom, pesnik koji je zaglavio zatvor uvek će pre biti predmet novinstva nego pesnik koji uopšte nije zaglavio zatvor, nego je samo pesnik. Kada se danas najveći evropski listovi nadmeću ko će doneti veći Handkeov portret, to svakako ne čine zato što je ovaj čovek napisao divnu farsu o Kasparu pre nekoliko decenija. Nego zato što je uporan u izazivanju opšteg skandala, tvrdeći da Milošević nije masovni ubojica, da Srbi nisu bili napadači nego da su napadnuti, da nije bilo nikakvog povoda za zračne napade Alijanse.

Eto, gospodo moja, možete se nagledati ove figure, koja je u svojoj manijakalnoj opsednutosti neistinom na prvoj stranici svakih novina. Ipak, mimo svih tržišnih razloga koji ovo diktiraju, ubedjen sam da u tome ima neke goleme posuvraćenosti.

***

Naravno da se pojavila nova epizoda, handkeovska: čovek koji uporno zastupa propali krvoločni režim moje zemlje dosetio se da zameri Ginteru Grasu za njegovo odsustvo morala. Veli da se Gras ne snalazi u pitanjima povijesnim, nego je, nakon nekoliko godina, genijalnih, postao osrednji pisac. Tako Peter Handke, govoreći o drugom, opisuje svoj vlastiti slučaj.

Helsinska povelja br. 99-100, septembar-oktobar 2006.

Povezani članci:

• Anti – antifašizam

  Nakon sloma hladnog rata radikalno se menja kultura sećanja, a time i odnos prema fašizmu. Nova sadašnjica, koja otvara novu budućnost, uvek traži i novu prošlost.

• Galeb na krovu

  Centralna tačka otpora reformama i evropeizaciji premestila se na zaustavljanje demilitarizacije.

• Holivud i promena

  Šta hoću da kažem? Da sam se rodila u vreme u kome je ova zemlja rekla "ne" Josifu Visarionoviču Staljinu. I da će sada svi oni koji su životom i stradanjem platili takvu odluku biti, u stvari, gasovod sa Koraksove karikature. Dakle, možda neće biti plina, ali će biti gasovoda, i para iz gasovoda.

• Ispovijest preživjelih Srebreničana

  Za ovo podsjećanje je kriv Peščanik, jer je objesio na svoj portal govor Feralova urednika Predraga Lucića sa otvaranja aktualne izložbe be-ha umjetnika o srebreničkoj tragediji u Splitu. Lucidni Lucić poručuje kako umjetnost mora čuvati sjećanja na 8372 pobijena na stratištima oko Srebrenice. To mogu, dakako, samo njihovi najbliži, ali i umjetnici, na svoj način, što i čine oni koji drže do sebe, a činit će i dalje, pa kada više i ne bude preživjelih svjedoka ovog i sličnih bezumlja u našoj prebogatoj nekrofilskoj povijesti.

• Istorija i individualizam

  Ne znam kontekst u kojem je Marti Ahtisari izjavio ono što mu se pirpisuje da je izjavio. Pretpostavljam da se raspravljalo o kolektivnim pravima i odgovornostima Srba i Albanaca u Srbiji i na Kosovu. Možda bi u kontekstu povećane osetljivosti na shvatanje o kolektivnoj krivici moglo da se razmisli da se kolektivizam odbaci ne samo kada je reč o odgovornosti, već i kada je reč o pravima.