Peščanik - Ko to tamo laže

Ko to tamo laže

25.03.2005.

Da li je laž najveći problem sa kojim se suočava novinarstvo u Srbiji? Postoji, naime, dosta rašireno uverenje da je nivo manipulacije i falsifikovanja svega i svačega u medijima u Srbiji dostiglo takve razmere da to poprima oblik opšte društvene destrukcije. Ta konstatacija je dobrim delom tačna ali ona, sama po sebi, nema nikakvo racionalno, da ne kažemo dublje objašnjenje. Društvene destrukcija nesumnjivo pogađa i one koji je podstiču – ukoliko, naravno, uopšte žive u zemlji i društvu kojima se bave.

Laž i laganje sigurno nisu samo moralni problem. Reč je o nečemu što ima krajnje praktične, i konkrente, posledice. Najmanje je u pitanju stanje uvređenosti i povređenosti, onih koji su oklevetani – mnogo više je reč o jednom uzročno-posledičnom stanju stvari koje stvara nesigurnost i nestabilnost u najrazličitijim delatnostima. Društvo u kojem se ne samo nekaženjeno nego i potpuno slobodno mogu širiti laži i klevete o pojedincima, društvenim grupama i delatnostima, idejama i kompanijama, postaje društvo u kojem je drastično povećan rizik investicija. Normalan ekonomski razvoj, a time i povećanje standarda građana, ne može se odvijati na skladan i kontinuiran način u društvu u kojem se laž proglašava tržišnim interesom. Kada se takav medijski ambijent kombinuje sa nedostatkom pouzdanih statističkih (socijalnih i finansijskih) podataka, informacija o vlasništvu, profitu i troškovima, onda je jasno zašto je Srbija zemlja u kojoj je rizik ulaganja još uvek veoma visok. Politička nestabilnost i nedostatak adekvatne pravne sigurnosti samo još više pojačavaju ovo stanje.

Možda je glavni izvor ovakvog stanja upravo u potpunom odsustvu društvene odgovornosti jednog dela medija u Srbiji. Osim toga, pravljenje medija kojim dominiraju laži i manipulacije u principu je mnogo jeftinije od medija koji poštuje profesionalna pravila i norma ponašanja. (Provera informacije, uzimanje izjava iz najmanje dva izvora, urednički i redaktorski rad na tekstu, korišćenje arhive i drugih izvora informacija, prevod stranih tesktova, rad na opremi teksta, lektura... sve je to nužno da bi se na profesionalan i odgovoran način u mediju obradila neka tema. Koji je od postojećih medija u stanju da ovaj posao radi na ovaj način? Zapitajmo se samo koliko još medija koristi usluge lektora u svome radu.)

Pitanje odnosa prema lažima i manipulacijama slično je kao i pitanje ukusa. Tako bi opšta formulacija odnosa između medija i medijskih potrošača trebalo da glasi: Da li želite da vas lažemo ovako kako vas lažemo? Naravno, niko nikada neće javno proklamovati laž kao vrednost oko koje se sve vrti. Umesto toga upotrebiće se pojam "senzacija". Nasuprot nečemu što je senzacionalno, znači zanimljivo, postoji ono što je ozbiljno i dosadno. Izbor između zanimljivog i dosadnog je vrlo jednostavan. Svi vole ono što je zanimljivo. Istina je, po našoj definiciji, neizmerno dosadna. (Osim kad je u pitanju "gola" istina.) Primer "gole" istine su fotografije Dafine Milanović na kojima ona pokazuje posledice operacije. Takva "istina" otvara pitanja ukusa i pristojnosti, ali i besmislenu raspravu o "žestini" životnih istina.

Za laž i neukus (oni neprekidno idu zajedno) neophodna je neka vrsta javne saglasnosti da su teme i način na koji su one obrađene deo zajedničkog izbora – izbora po srodnosti.

Urednici koji stalno ponavljaju da je mera njihovog uspeha i opredeljenja ono što ljudi traže i vole, ustvari vode svojevrsne političke kampanje u kojima dokazuju da je masovna identifikacija sa medijskim tvrdnjama i "dokazima" najdemokratskiji oblik izjašavanja. Ne bi bilo ništa neobično da sutra neko od ovih urednika utvrdi da su tiraž i gledanost direktna posledica političke podrške građana. U tom pogledu bi parlamentarni izbori imali manju legitimnost od medijske popularnosti. Ovde je svakako reč o stereotipima kojima se ne samo ide na ruku nego i na kojima se intenzivno radi. Ismejati žene, Rome, Albance, pripadnike manjih građanskih stranaka, stare, mlade, debele ili one koji su u nekoj vrsti političke nemilosti predstavlja stalni izazov. Na srpkoj medijskoj sceni je odavno napravljena precizna karta interesovanja i stereotipa u kojima unapred možete znati koja će društvena grupa ili pojedinac biti napadani ili hvaljeni. Političke analize uopšte nisu potrebne – svi oni koji grade svoju politiku na bazi kulturnih i socijalnih stereotipa lako se mogu identifikovati.

I koliko ovo može da traje? Do kraja? Šta je uopšte kraj na ovakvoj medijskoj sceni? Smrt žigosanih ili prestanak zanimanja javnosti za ovu temu? Kada se neka tema ovde potroši? Da li možemo da zamislimo trenutak kada će "Kurir" prestati da se zanima za Čedu Jovanovića? Ko će zameniti Čedu? Miroljub Labus? Mlađan Dinkić? Kakav bi odgovor mogao da zapuši usta proizvođačima laži i neukusa? Tužba? Sudska presuda? Isključenje iz nekog od postojećih udruženja novinara?

Kako stvari sada stoje, niti je pravosuđe osposobljeno da brzo i efikasno reaguje niti su novinarska udruženja dovoljno organizovana i moćna da mogu nešto da urade. Pristalica sam ideje da se uvedu licence za novinarsku profesiju, sa svim pratećim pravim i obavezama novinara, kao i da se sudstvo organizuje na takav način da može da se suprotstavi bezumnim lažima, klevetama i manipulacijama u medijima. Dok se to ne desi, teško je zamisliti kako se ovaj problem može rešiti.

Postoji još jedan segment cele ove situacije koji dodatno komplikuje stvari. Reč je o podacima o vlasništvu, tiražima, troškovima i profitu medija. Uporno se plasira teorija o poslovnoj tajni kao zaštiti slobode izražavanja. Čudno je da stroga finansijska kontrola, koju sprovodi Ministarstvo finansija, nije na ovom planu ništa uradilo.

Istovremeno: neznanje!

Neznanje je najsigurnija odbrana i sklonište za sve one koji su se zatekli u novinarstvu kao novi politički radnici. To neznanje je agresivno baš kao i laž koja sve više zaklanja svetlost. Nema dana a da u novinama ne otkrijemo pogrešno navođenje imena, geografskih odrednica ili godina. Osnovni postulati novinarstva: odgovori na pitanja ko, gde i kada, potpuno su izmešani i zbrkani. Do onoga šta je u pitanju često se i ne stiže. Neznanje, naravno, nije preuzelo vlast preko noći. U pitanju je jedan dugoročni proces – dug najmanje 15 godina. Ono što je nekada bilo poznato kao škola novinarstva – u redakcijama "Politike" i "Večernjih novosti" – odavno više ne postoji. Običaj da iskusniji urednici i novinari rade sa početnicima, nestao je zajedno sa mnogim iskusnim urednicima i novinarima. Broj iskusnih novinara koji su napustili struku ili zemlju, veći je verovatno nego i u jednoj drugoj profesiji. Osim toga, godinama se vodila takva kadrovska politika koja je tražila novinare "novih pogleda" i profila.

Zbog toga nije ništa čudno da se u sferi opšte kulture i obrazovanosti došlo dokle se došlo. Neobrazovanost poprima razmere prave epidemije – tako ni prevodioci ne umeju više da koriste naslove odavno prevednih knjiga ili filmova, nego ih ponovo prevode. Rubrike kao što su "Svet" i "Kultura", koje su nekada bile rasadnik najobrazovanijih i najpotpunijih novinara, predstavljaju tužne ostatke stare slave u kojima najveći prostor dobijaju potpuno marginalne, provincijske teme.

Jedno je, međutim, neznanje, a sasvim drugo primitivizam kao odbrana. Sa onima koji ne znaju još i možete da pokrenete neku raspravu. Ali, o čemu raspravljati sa onima koji na srednjoj strani novina, iznad fotografija hostesa sa Sajma automobila, objave veliki naslov "Pičketine"? Da li ih možete podsetiti da se na taj način ni o kome ne može pisati? Ili, da ih upitate da li bi bili toliko "vrcavi" i otvoreni da su na fotografijama njihove ćerke ili sestre? Šta reći o odvratnim vicevima o Romima, Albancima ili crncima? Pri svemu tome, ovi listovi bi se uvredili kada biste ih nazvali satiričnim ili humorističnim. Jer, oni hoće da se bave politikom. Njihove udarne strane su posvećene političarima.

Jedan od primera primitivizam, verovatno sasvim nesvesnog, je da na selu žive babe i čiče, a u gradu starije žene i muškarci?

Ovde se, naime, razvila neka vrsta automatskog, podsvesnog, vređanja. Predmet i karakter uvrede su izvan svakog diskursa i više ne zavise od vrste medija. Uvrede na račun žena su stalni izvor zabave i razgovora. To, nekako, ide u rok službe.

Kada svemu tome dodamo količinu besmislenih tekstova sa kojim se suočavamo, kao i potpuno ispraznih tekstova, onda je situacija prilično tragična. U poslednje vreme otkrivamo i jedan broj ukradenih tekstova. Reč je o tekstovima koji izlaze u regionalnim izdanjima, a koje tabloidi prenose bez ikakvog objašnjenja odakle potiču. Tako se dešava da se posle nedelju dana, ponovo objavi neki tekst uz vremensku odrednicu: juče. Odnos između opreme i sadržaja tekstova predstavlja stalnu tajnu za čitaoce i tumače poruka.

Sve ovo o čemu govorim lako se može uočiti u Aktuelnoj arhivi novinskih tekstova na kojoj svakog dana radi "Ebart konsalting". Od početka 2003. godine do naših dana u našoj se Arhivi našlo preko pola miliona kompletno indeksiranih tekstova iz svih dnevnih i nedeljnih nacionalnih novina. Najzad, posedujemo alatku koja omogućava pretragu, istraživanja i analize naših štampanih medija. Pitanje je vremena kada će sami novinari početi ozbiljnije da se koriste ovom arhivom. Ali, to je već pitanja odnosa znanja i odgovornosti samih medija.

I najzad, jedna frekvencijska analiza: koja je reč bila najfrekventnija u prošloj godini? Nije ni Hag, ni Milošević, ni dan, ni noć već: euro! U svim njegovim oblicima, naravno.

Helsinška povelja, mart-april 2005.

Povezani članci:

Autori