Da se odmah razumemo, mislim da na demokratskim izborima uvek treba glasati. Da se razumemo, mislim i da radikale treba po svaku cenu sprečiti da uzmu mesto predsednika. Već skoro dvadeset godina stojim uporno uz one snage koje se suprotstavljaju svemu što radikali predstavljaju.

Da se razumemo do kraja: u drugom krugu izbora glasaću za Borisa Tadića.

I to stvarno poslednji put.

Zato za mene ovo neće biti drugi već poslednji krug izbora.

Moj glas u poslednjem krugu nije glas iz straha. On je poslednje upozorenje predsedniku republike da se, saradjujući na najvažnijim državnim projektima sa radikalima i slavskim fašistima u čijoj vladi sedi, kocka sa našom zemljom, našom budućnošću i našim životima. I da ta opasna igra ovog puta zemlju može skupo da košta.

Da se razumemo još i ovo, to je moje lično mišljenje i lična odluka, na koju svaki glasač ima pravo. Politička manjina čiji sam ponosni deo je karakteristična po mnogo čemu neobičnom za našu sredinu. Izmedju ostalog i po tome što niko ne može da nam kaže šta da radimo i kako. Svako od nas glasa prema sopstvenoj savesti, čini sopstveni izbor, vlasnik je svog glasa i ima odgovornost prema tome.

Glasačko pravo je pitanje osnovne ljudske slobode i kada je je jednom dobijeno (a za ovu zemlju mnogo, mnogo kasno), onda se prema njemu moramo odnositi odgovorno i ozbiljno. 220 hiljada ljudi koji su u prvom krugu podržali beskompromisnu politiku Čedomira Jovanovića, sami su to i na sopstvenu odgovornost odlučili.

To nije stado, pa da mu se kaže kuda da ide, svaki taj glas je svestan glas, svaki čovek tu odlučuje prema sebi i sopstvenoj savesti. Lider LDPa, za čiju politiku je skoro četvrt miliona ljudi glasalo, to odlično zna kada iskreno kaže da nema ni pravo, ni nameru da nam govori šta da radimo i da - kao i do sad - svako mora da odluči za sebe.

Ja za sebe i u svoje ime ovako odlučujem. Gledam svoju zemlju na ivici ambisa i za taj sunovrat krivim vlast koju svojom pogrešnom politikom održava Boris Tadić. Svesno i ne bez ljutnje, odlučujem da mu dam poslednju šansu.

Moj glas za njega je glas poslednjeg upozorenja - da zapamti ko ga je na vlasti održao, da nauči da je predsednik svih svojih gradjana, da prekine da nas laže i da iskreno izadje i kaže kako zemlja zaista stoji, da javno kaže ono što govori u svim ličnim razgovorima da se život nastavlja i posle Kosova, ili kako sam voli da kaže "čovek bez i bez ruke nastavlja da živi".

Dajem mu svoj glas, uprkos svim predsednikovim ljudima, uprkos skupoj i beskorisnoj kampanji, uprkos ovima što plaču po novinama, okupiraju medije, idu od vrata do vrata, kukaju iz glasa, cvokoću zubima u strahu za sopstvene pozicije i krive opoziciju za eventualni poraz na izborima. Predsednikovi ljudi preziru glasače koje vrbuju, nipodaštavaju one od koje slamku spasa očekuju, viču na nas, sve tražeći pomoć, vredjaju nas, ponižavaju, unapred proglašavaju krivcima za svoj eventualni poraz.

Njegova nejasna politika, odsustvo hrabrosti, predaja parlamentarnih izbornih rezultata u ruke manjinskoj i izuzetno opasnoj stranci, dovela ga je do toga da nacionalistička politika doživljava veliki rivajval, da ga koalicioni partner prezire i ucenjuje, jer može i jer zna da zbog toga vlada neće pasti, da Srbija nikako da izvuče iz ćorsokaka zvanog "I Kosovo i Evropska Unija".

Predsednik Tadić održava nakaznu koaliciju sa ljudima koji kriju istinu o ubistvu Zorana Djindjića, sa ljudima koji skrivaju ratne zločince, koji zemlju u bescenje prodaju Rusima, koji Srbiju ne vide u Evropskoj Uniji, koji gradjane dele na one "prvog" i "drugog" reda i koji nas drže kao taoce. Cela zemlja je u klopci, a opasnost nije samo radikalski kandidat, jednako, ako ne i više, opasan je i premijer Srbije Vojislav Kostunica.

Povezani članci:

• Evropa bez Evrope

  Srbija neumorno proizvodi kontroverze. To nije slučajno. Relativizacija svih vrednosti, od pojedinačnih, ljudskih, do političkih i kulturnih, na duhovnoj vertikali od Srebrenice do Kustendorfa, jedini je preostali prostor opstanka njene antievropske i antidemokratske nomenklature. Zato, ponekad, nije zahvalno, možda i moguće, donositi konačne sudove, i kad je u pitanju opšta budućnost Srbije.

• Neizabrani ali združeni

  Toliko se pričalo i pisalo o našim i savremenim jahačima i jahačicama Apokalipse, pa zamislite kada bi sve to zaista uživo i videli. Bez obzira na to koliko se govorilo o Luci Beograd, o tome kako i zašto, jer je potpuno prirodno da dođe i do konfabulacija, razvoj događaja je neprirodan i na svojevrstan način nasilan, pa su mistifikacije logične, centralni preostali resurs - bez obzira i na građevinsko zemljište - jesmo mi, građani Beograda.

• Ništa nije gotovo dok

  Vojislav Koštunica, leden kao špricer, superiorno je ignorisao tzv. dileme srpskog društva (hoćemo li ili nećemo sa Evropskom Unijom potpisati ugovor o suradnji; hoćemo li ili nećemo pitanje Srpskog Kosova vezivati za Sporazum o pridruživanju EU; nećemo li ili nećemo u NATO) i čitav 14. januar ugodno proveo u kulturološkoj instalaciji na koju ga je obesio Nemanja (ex-Emir) Kusturica, fundametalni pravoslavni umetnik.

• Prvi i drugi krug

  Nije istina da su Srbi gluplji od ostalih naroda, da imamo kratko pamćenje, da smo već danas zaboravili šta je bilo juče – iako vlast to misli. Ako je izborna volja većine pre manje od godinu dana izneverena, nezadovoljstvo time treba pokazati na ovim izborima.

• U krug u krug u...

  Ne vredi da nam netko iz LDP rukovodstva kaže šta da radimo u drugom krugu; Čedomir Jovanović je lepo objasnio da će svaki LDP član sam morati da odluči šta će sa svojim glasom, što u mom slučaju a bogami i u slučaju svih ljudi koje vrlo volim znači da nema šanse da Boris Tadić dobije naš glas!